Ni vrući ni hladni

Ni vrući ni hladni  (1941)  Pisac: Dimitrije Ljotić

19-H-1941. g.

Saslušali smo poslanicu naših otačastvenih arhijereja, okupljenih u Sinodu i oko njega. Pozivaju narod na mir, ljubav i slogu.

To je isto tako umesno danas, kao kad bi ga pozvali da dobro zagreje svoje peći, da deci i sebi ujutro da toplog mleka i hleba sa maslacem ili skorupom, a za podne i za veče spremi dobar i obilan ručak i večeru.

Sigurno je da niko protiv toga ne bi bio. Ali ipak je izuzetan mali broj ljudi danas u stanju da to ima. Iz prostog razloga što ili uopšte nema ogreva, mleka, mesa i masti, ili je nepristupačno kesi onoga koji bi ga hteo nabaviti. Ako bi, dakle, danas neko uputio sugrađanima takav poziv, to bi izgledalo kao podsmeh željnima ogreva, mleka, masti i mesa, — i oni bi, uvređeni morali gnjevno odgovoriti: „Kad nisi u stanju da pomogneš, bolje da ćutiš!” Za to takav proglas sigurno nećemo ni čitati.

Naši arhijereji nisu tako postupili. Oni su jednostavno pozvali građane na mir, slogu i ljubav, čuvajući se dobro da kažu kako će se doći do mira, sloge i ljubavi. A da bi to rezervisanje bilo još vidnije, oni su se pazili da nijednom rečju ne pomenu ko su ti ljudi u našoj zemlji što vređaju mir, slogu i ljubav, što ubijaju sveštenike i druge mirne građane i vređaju crkvu.

Naša vera zabranjuje uzaludne, prazne reči. Ona zahteva od nas da svaka reč naša bude kao zrno pšenice u sejača: sposobno da donese ploda. Istina je da ono ipak ne mora doneti ploda: zavisi gde padne, na put, kamen, u trnje ili na plodno zemljište. To zavisi od onih koji reči slušaju, tu će oni odgovoriti. Ali, kad mi neku reč izgovaramo, od nas se traži da nam reči ne budu prazne, šture, uzaludne, i za svaku nam takvu reč vera naša preti odgovornošću pred Sudom.

Ako, dakle, naši arhijereji kažu nešto, onda to treba da bude jedro, puno životne snage, tako, da ako ipak ostane bez ploda, da to ne bude zbog šturosti njihove reči, već zato što je „jedno zrno palo na put, drugo na kamen, treće u trnje, a četvrto tek na plodnu zemlju”.

Pozvati građane na mir, slogu i ljubav jeste prazna reč u vreme nemira, nesloge i mržnje, ako se ne ukaže otvoreno, smelo, jasno i konkretno na put kojim će se doći do tih odista retkih dobara. A govoriti prazne reči ne priliči ni običnim ljudima, a kamo li onima koji su „so zemlji i videlo svetu”.

Nismo od onih koji uživaju da zlo govore o crkvenim predstavnicima. Čuvali smo se vrlo pažljivo od tako čega. Zato će nam se valjda više verovati da sad nemamo kud nego da govorimo ovako otvoreno.

Ako život obljutavi, so će ga zasoliti. Ako je svet u tami, videlo će ga prosvetliti. Ali ako so obljutavi, i ako videlo postane tama, — šta ćemo onda? Ko će čuvati so bez ukusa i pogašena videla?

Nevolje zbog kojih su arhijereji napisali poslanicu su velike. Oni to i izlažu, pa unekoliko i nabrajaju. Ali površno, ovlaš, ne ulazeći u suštinu i ne nazivajući svaku stvar svojim imenom. Daju utisak kao da su protiv volje uopšte i govorili, kao da su više voleli da ćute. I šteta je što nisu ćutali. Crkve su uvek najviše građevine u svakom ljudskom naselju. I s pravom: sa sviju strana treba da se mogu videti, — kao kule svetilje. Ali šta pomaže kula svetilja iz koje ne izbija svetlost? Kome će ona put ukazati? Koga će ona od opasnosti odstraniti?

Narod zida kule crkvene. I dobro čini. Ali ulje evanđelske ljubavi u svetionik arhijereji treba da ulivaju. Jer otkud će svetlost evanđelske ljubavi da sine, ako ulja nema nalivenog tamo? A ako u opasna, tmurna i burna vremena svetionik otkaže i ne svetli, — kako ljudi i narodi da ne zalutaju?

Takva su vremena baš danas. To kaže i poslanica. Pa nastavlja i veli: „Sklonite se s bure u tiho pristanište”.

A mi velimo: „Sasvim dobro. I mi to želimo. Ali, recite nam kako doći do tog tihog pristaništa? Pokažite nam i osvetlite put.” A na to baš poslanica ne daje odgovora. Ostaje nema. Tu baš kula svetilja ostaje bez svetlosti. Šta onda vredi njen poziv u tiho pristanište?

Jer i general Nedić poziva u pristanište mira, ljubavi i sloge, i to vrlo jasno, vrlo rečito.

Ako su arhijereji naši mišljenja da je njegov poziv ispravan, zašto to ne kažu?

Šta ih u tom pogledu čini nemim? Ako pak misle da nije ispravan, zašto to ne kažu?

Zašto ne odu njemu, pa ga nauče i prosvetle i pokažu mu u čemu nema pravo! Zar to nije njihova i duhovna i nacionalna dužnost!

Znamo, međutim, da to nisu činili. Znamo, naprotiv, da su pojedinim licima prebacivali „što ne spasavaju situaciju”, „što se ne prihvataju položaja koji im se nudi”, i savetuju ih da „iziđu iz rezerve” i „uzmu vlasti”.

Ako je tako iskreno mišljenje naših arhijereja, kao što ovi saveti i prekori pokazuju, onda je valjda i put generala Nedića ispravan. A ako je ispravan, zašto se to ne kaže jasno, snažno, prosto srdačno, evanđelski, — da može razumeti „i rob i gospodar, i star i mlad i bogat i ubog”. Šta vredi beseda puna evađelskih citata, a bez ove osnovne evanđelske sadržine?

Nije Evanđelje protivu opreznosti niti je neopreznost evanđelska vrlina. Savetuje nam ono da budemo „mudri kao zmije”. Ali ne da budemo samo to (jer bi nas onda odvelo sa svog puta). Upućuje nas ono da se u bezazlenosti ugledamo na golubove. Naša krivica ako zaboravimo da su te dve preporuke organski, nerazdeljivo vezane, te sram na nas pada ako smo samo lukavi kao zmije, a podsmeh samo nas pogađa ako smo samo neoprezni kao golubovi.

Pišemo ove retke sa žalošću. Nama odista nije lako pisati ovu prekornu reč.

Ali zar se može dalje ćutati?

Nije vreme srpskom narodu danas nimalo ugodno: izložen je svakojakim nevoljama.

Ali i pre toga duhovno je tako bilo. Ovo danas je samo otelovljenje onog što je duhovno i pre toga postojalo.

Tada smo se obraćali crkvenim predstavnicima i opominjali ih da zatrube u svoja moćna oruđa, da pokupe svoje rasuto stado, da ukažu put spasenja. Nisu nas čuli ili razumeli.

Mesto toga su „kao oni što traže slavu kod ljudi, a ne slavu kod Boga” obraćali svoju pažnju na ulicu da čuju njeno odobravanje. Tako smo došli do sadašnjeg položaja.

Sad je došlo za srpski narod osnovno pitanje: hoće li ostati živ kao narod ili će biti uništen?

Komuniste za račun crvene Moskve hoće sabotažu, meteže, pobune. To vodi narodnom uništenju. General Nedić neće ni sabotažu, ni meteže, ni pobune, jer to vodi životu srpskog naroda. Čak i oni što su sretno dobegli do Londona poručuju da se čuva mir i da se narod kloni sabotaže i pobuna.

Crkveni predstavnici prelaze preko toga i govore o miru, ljubavi i slozi, ne govoreći nijedne reči koji je od dva puta bolji: onaj kojim ide general Nedić ili onaj kojim idu komunisti. Ako je poslanica bila potrebna, ona je baš zato bila potrebna da to kaže. Ako to nije htela reći, onda je i slavnije i mudrije bilo — ćutati.

Ako pak naši arhijereji nisu umeli odabrati koji je od ova dva puta bolji, kako su umeli naći da sebe iz svojih Bogospasenih eparhija sklone ovde u Beograd? Što tamo nisu čekali komuniste?

Niko od njih niti je tražio, niti mu je trebalo, niti bi im dozvolio, da oni govoreći protiv boljševizma slave stanje u kome se sad nalazimo, i koje sigurno (mi to znamo najbolje) nije nimalo slavno.

Ali iz ovog svog stanja sadašnjeg narod naš može pasti u još teže, u još strašnije, u još manje slavno. Reći mu to otvoreno, istinito i časno bila je evanđelska dužnost arhipastira Srpske Crkve.

Da tako nije sad prvi put, pokazuje nam bliska prošlost.

Čemu će to pak odvesti, pokazaće nam budućnost!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Ljotić, umro 1945, pre 81 godina.

Izvor

• Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.