Nečista krv, od Borisava Stankovića (J. Skerlić)

Nečista krv, od Borisava Stankovića  (1910)  Pisac: Jovan Skerlić

Borisav Stanković: Nečista krv. Beograd, 1910.
Svi su izgledi da posle nekoliko gladnih godina u našoj književnosti nastupaju godine obilja i plodnosti. Za nekoliko meseca izišli su „Pauci” Iva Ćipika, „Jauci sa Zmijanja” Petra Kočića, sada evo i „Nečiste krvi” Borisava Stankovića, a na pomolu je i veliki beogradski roman Milutina Uskokovića „Došljaci“.
„Nečista krv” je dvostruka dobit za srpsku književnost: ne samo stoga što srpska književnost dobiva jedan roman od velike vrednosti, no i stoga što se sada potpuno razbija strah koji je vladao i kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića. Postojala je uvek bojazan da njegove prve pripovetke nisu samo topla sećanja iz mladosti, da u svome tako subjektivnom i lirskom delu neće biti u stanju izići iz sebe, i da će cvetati dokle traje svežina utisaka iz mladih dana i toplina mladićske krvi.
„Nečista krv” razbija ta strahovanja. Stanković se nije iscrpao [sic]. Njegovi izvori su mnogo bogatiji no što se mislilo. On je u stanju da iziđe iz sebe. I ako u ovom romanu ima onih istih osnovnih osećanja kao i u zbirkama „Iz starog jevanđelja”, „Stari dani” i „Božji ljudi”, i ako se, šta više, susreću vrlo slični, katkada isti tipovi, ipak ima tu uvek i snage, i daha, i toplote, i one stare, tako poetske čulnosti. Na svakoj strani oseća se zreliji talenat, veće književno iskustvo, šira shvatanja i sigurnija ruka.
Stanković nam je ranije davao portrete i epizode. I u ovoj knjizi ima vanredno reljefnih tipova: Sofka, Efendi-Mita, Marko, idu u najživlje tvorevine koje je Stanković do danas dao. Ali, u „Nečistoj krvi” imamo nešto više: problem i sredinu. Problem, to je „nečista krv”, degeneracija jedne bogate kuće, u kojoj potomci plaćaju raspusan i sladostrasan život starih; sredina, to je Vranje u dva svoja glavna sloja, stara, bogata „hacijska” kuća i život u njoj, u prvom delu, u drugom delu seljačka kuća, koja se od skoro povarošila, starosrbijanski brđani koji u civilizaciju unose vrlo staru dušu i sirove i grube naravi iz doba Nemanjića. I kakvim širokim potezima naslikane su te patricije tanke i osiromašele krvi koji silaze, i ti krepki, životom, životinjskim životom nabrekli plebejci koji se dižu na socijalnim stepenicama! I više no na jednom mestu, Stanković podseća na Zolu. Onaj opis kako su živeli i kako su svršavali Haci-Trifunovi, podseća na poznatu Zolinu genealošku tablicu Rugon-Makarovih; Sofkina i Tomčetova svadba pominje na najbolje i najjače strane „Asomoara”.
„Nečista krv” ima dva dela koji se jasno razlikuju. Prvi deo, to je kuća Hadži-Trifunovih, čudesna, uznemirujuća lepota Sofkina, njena čežnjiva mladost, nagla udaja, i hučna svadba. I taj prvi deo ide u najbolje strane što imamo na srpskom jeziku. Izvesne stranice, ona silna i tragična scena kada Efendi-Mita ubeđuje kćer da se uda za Gazda-Markova sina, jeste vanredna slika tragične veličine, koja ostaje i koja se ne briše više iz pameti. Sa svom opojnom orientalskom poezijom čula i puti naslikano je Sofkino „banjanje” u amamu u oči svadbe. Dugi, ali ni za trenut nedosadni opis svadbe čini utisak moćne, životom oblivene kakve Rubensove slike flamanske kermese, prema kome pokušaji naših starijih pripovedača izgledaju kao naivna đačka vedžbanja.
Od svadbe nastaje drugi deo, i tu se jasno opaža da je pisac malaksao, ili, videvši da se roman izdužio, i da će preći petnaest pretplatnicima obećanih tabaka, hteo što pre da ga završi. Događaji nagle, stvari se vrše bez psihološkog pravdanja, u sunovratu; pričanje je u skokovima, a pojav „nečiste krvi”, koji se javlja tek na kraju knjige, tek ovlaš i uzgred je dodirnut. I taj improvizovani, nakalemljeni drugi deo slabi opšti utisak.
Stare zamerke koje su toliko puta činjene Stankoviću i ovoga puta se daju ponoviti. On teško, katkada i nepravilno piše, i više no jedan put čitalac iskreno zažali što forma nije na visini sadržine. Ali, silan utisak koji ostaje od cele ove knjige suzbija nelagodno osećanje zbog čestih spoticanja u stilu.
Stanković je danas u prvim, sasvim prvim redovima ne samo onih koji danas pišu no svih onih koji su do danas pisali na srpskom jeziku, a „Nečista krv” je dokaz da on još nije kazao svoju poslednju reč, i da njegova tako originalna, čulna, vrela, emotivna poezija još nije došla do svoga vrhunca.

Izvor

Srpski književni glasnik, 16. april 1910. Knjiga XXIV, Broj 8. Str. 629-631.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.