Nedić i neko drugi

Nedić i neko drugi  (1942)  Pisac: Dimitrije Ljotić

1—III—1942. g.

Ono nekoliko naših izbeglica (u Londonu) skoro svakodnevno bljunu jedom na generala Nedića, pa ga nazovu izdajnikom, prljajući njegovo junačko ime, dok nasuprot tome, preuznose pukovnika Mihailovića, kao viteza i heroja nad herojima.

To će tako ići sve do sloma Engleske, sloma koji bi se mogao izbeći samo kad bi u dvanaestom času Engleska progledala svojim rođenim očima i zbacila jevrejske naočari kroz koje već odavno posmatra svet.

Razumljiv je taj stav izbegle gospode: general Nedić je živa optužba njihova pred istorijom i narodom. Da je primljen njegov memorandum od prvog novembra 1940. godine ne bi bilo 27. marta, pa ni 6 ni 15. aprila 1941. godine. Da su oni gledali kao on, srpskim očima, i mislili kao on, srpskom glavom, ne bi se dogodilo ovo što smo preživeli. Bila bi naša država cela, slobodna i velika, — a narod ne bi doživeo ova stradanja i ove muke koje je do sada doživeo, ni one koje još stoje pred njim.

Razumljiv je taj stav i prema pukovniku Mihailoviću. Naša izbeglička gospoda u Londonu igraju sad na njegovu kartu, da bi s jedne strane sebi kao bednim izbeglicama podigli vrednost, a da bi s druge, gurnuli nesretni naš rod u nove uzaludne patnje, i opet otuda izvlačili koristi za svoj izbeglički položaj.

Ni malo istinskog rodoljublja tu nema. Tu pir piruje samo čisto samoljublje. Jer gospoda u Londonu znaju kakav je danas položaj Engleske u Sredozemnom moru, a slute kakav će biti sutra. Oni znaju da razvoj prilika u Indijskom Okeanu i Sredozemnom moru vodi neuzdrživo spajanju nemačko-talijanskih snaga sa japanskim. Oni znaju da to znači likvidaciju engleskog uticaja na Sredozemnom moru, a to će reći u Egiptu, Palestini, Siriji, Iraku. Oni znaju da će sutra Istočni front biti na granici Evrope. Oni znaju da će sutra na krajnjem Istoku biti jedan nov front koji će preseći mnoge nade. Sve oni to znaju, pa ipak igraju na kartu pukovnika Mihailovića, iako znaju da ta igra može samo njima lično nešto ugleda i materijalnog obezbeđenja doneti, a Srbiji i njenom rodu samo pustoš i smrt.

Pri tom se oni neprestano pozivaju na „konačnu pobedu” s jedne, i na opredelenje cara čestitog za carstvo nebesko s druge strane, kome ako srpski rod ostane veran, onda po mišljenju izbeglica iz Londona, nema drugog puta nego da se opredeli za London.

Iz toga njihovog poziva izlazi da se general Nedić opredelio za carstvo zemaljsko, da je njegov put lak, udoban i ugodan, da ga na tome putu samo čast i slast obasipa, i da ga je upravo baš to za ovaj put i opredelilo.

Dok je Srba dotle, odista, kosovsko opredelenje nikad neće i ne može biti zaboravljeno. Kosovo je središte i smisao njihove istorije i kosovsko merilo će uvek u njihovim očima morati biti presudno po kome će pravi Srbi meriti ljude i prilike.

I general Nedić pristaje da mu se tim merilom sudi.

Uzmimo dakle Kneza Čestitog — čijim se moštima već toliko dana Beograd neprestano poklanja — i pitajmo se:

Da li bi on srljao u rat s narodom i zemljom svojom da je rat mogao izbeći? Da je on bio u prilikama u kojima su bile današnje londonske izbeglice, zar bi on grešno i ludo bacio svoj narod u propast, zar bi on dao vikati „bolje rat nego pakt”?

A kad je do rata došlo, zar bi srpska gospoda iz Kosovske tragedije napustila vojsku i narod svoj prvog dana rata, i ostavila je bez ikakve veze sa sobom, jureći bezglavo i tražeći sigurno sklonište za sebe i svoje?

I zar bi Kosovska srpska gospoda pristala da pobegnu sami, njih nešto preko stotine, a vojsku i narod svoj ostavili da snose sami težinu dela koja su gospoda izabrali za njih?

Kakve veze ima između Čestitoga Kneza Kosovskog i njegovog junaštva i mučeništva, i junaštva i mučeništva ostale srpske čestite gospode, — i divljeg i sebičnog bekstva današnjih londonskih izbeglica što sobom u izgnanstvo povedoše i od njegovog naroda odvojiše maloletnog Kralja, (čijim su se imenom neprestano i samovlasno služili, a i danas to čine na tešku nesreću narodnu)? Veza neka ipak postoji, kao između svetlosti i senke, svetosti i zločina, lepote i grdobe.

A sad ta i takva gospoda bacaju blato na junačku ličnost generala Nedića, koji je uzeo na svoja pleća svetu dužnost da spasava biološki Srbe od uništenja, da zavede mir i red u Srbiji, da okupi razbijene Srbe oko zastave koju je on uzdigao, da Srbiju povrati na stari „carski put” sa koga su je odrođena gospoda pod uticajem nenarodnog gledanja na svet i narod skrenula na široki put propasti i srama.

Istorija naša govori da nisu bili izdajice kneginja Milica i njen sin Visoki Stevan, iako su po smrti kneza Lazara i Kosovskog poraza ne samo ostali s narodom, već i pruženu ruku od strane Kosovskog pobednika primili, pa mu i vazali postali, i vojsku mu čak davali u njegovim azijskim ratovima. Istorija naša naprotiv sa setom, i kao kroz teške uzdahe, sve to s priznanjem iznosi a naročito onu ličnu žrtvu koju prinosi svetica i kneginja i majka time što najmlađu kćer svoju, Oliveru, daje za ženu nekrstu-pobedniku i usmrtitelju Kosovskog kneza Lazara, Bajazitu. Nema dramatičnije istorije nego što je ta pokosovska. Ne može je čovek čitati bez dubokog bola. Zar Mehmed-paša Sokolović, uoči svoje mučeničke smrti tri veka posle Kosova, nije kao veliki vezir Otomanske imperije, tražio od svog omiljenog đaka čitača da mu baš taj deo čita, a on za to vreme teške suze lio? Nije narod suze lio nad Vukom, koji umre, prognan, bez zemlje (izgleda u Beogradu, osam godina po Kosovskoj tragediji) iako nije mir s Bajazitom napravio, iako Bajazit Vukovu zemlju predade Milici, te ona, kao „gospođa Evgenija”, sa sinovima „blagovernim Stefanom i Vlkom” dobi tada i Dečane, koje poseti i zateče zapuštene, što gorko prebaci u povelji dotadašnjem gospodaru, Vuku. Ali je za Milicu i Stefana Visokog sačuvao svu svoju ljubav koja se ogleda u poznatom epitafu što neki pop Marko postavi na kamenu urezanom, na mestu „Glava”, gde Stevan 19. jula 1427. godine umre: „Blagoverni gospodin despot Stevan! Blagi i dobri i mili gospodin. O teško onome ko ga na ovom mestu vide mrtva”. Zaista nikad valjda epitaf nije bio neposredniji krik bola nego što je ovaj koji nam ostavi zabeleženu ogromnu tugu narodnu za svojim vladarem-vitezom.

A Vuku ne pomaže pred narodnim sudom ni to što po Kosovu ne napravi mir sa Bajazitom, — ni to što ostade i umre bez zemlje, — ni to što bi rastavljen od žene i dece koji pobegoše u Dubrovnik i tu nađoše utočišta, a ne na dvoru Miličinom i njenih sinova, — ni to što se te njegove zemlje nađoše u Lazarevih naslednika, i to po volji samog Lazarevog usmrtitelja. Sve to ne skide oreol s Lazara, s Milice i Stefana, — i sve to ne skide prokletstvo s Vuka. A docnije kad mudri Đurđe kao naslednik Stefanov stupi na presto despotski, narod se klanjaše pred njegovom tragičnom figurom s dubokim poštovanjem, ali kao unukom Lazarevim i sestrićem Stefanovim, trudeći se da se ne seća da je ovaj istovremeno i praunuk sevastokratora Mladena, i unuk isto tako slavnog gospodina Branka Mladenovića, a sin moćnog ali za sva vremena osuđenog Vuka Brankovića, — pa prekide dotadanju praksu za Đurđa, i nikad ga ne hte zapamtiti pod imenom Đurđa Vukovića, (kako se zvao do stupanja na presto) već da bi s njega skinuo vezu s Vukom prozva ga Đurđem Brankovićem.

Eto tako, londonska gospodo, izgleda sud istorije i naroda o carstvu nebeskome, o onima koji su pred njinim očima dostojni da mu se približe.

O pukovniku Mihailoviću smo pisali. On nije hteo da bude zarobljenik, a nije imao hrabrosti da postane ni otvoreno odmetnik. On sedi u planini, bez velike opasnosti, pošto se mesecima znalo tačno gde se nalazi, i čeka „da se Nemci povuku, da bi preuzeo vlast i napravio red”. Time je omogućio, kao što smo dokazali u svoja ranija dva članka, da se komunisti pod njegovim okriljem domognu uticaja na narod i povuku čitavu Zapadnu Srbiju u anarhiju i nesreću. Pukovnik Mihailović je redak primer vojnika s pretenzijom za vođu, kome se sve dešava suprotno od onog što on želi.

On nije hteo da pomaže komuniste, — ali ih je stvarno pomagao: da nije bilo njega i njegovih ljudi nikad ne bi komunisti dobili onaj jesenašnji zamah.

On nije hteo da naređuje mobilizaciju i napada Nemce, — ali je sve to ipak bilo: komunisti su pretili da pokupe svu popularnost kod naroda, i on je potrčao za tom lakom popularnošću, a ne za interesima otadžbine i naroda i naredio i jedno i drugo.

On nije hteo ustanak, ali je ipak to naredio, iz razloga napred iznetih. Iako je morao znati ludilo i skupoću takvog suludog postupka, on je u jednom proglasu govorio narodu: „Vi ste hteli ustanak. Ja idem za vašom željom”.

On nije hteo zajednički rad s komunistima, ali kad se sve desilo što se desilo, on je, kraljevski generalštabni pukovnik, napravio dva sporazuma s komunistima, ostavljajući im slobodne ruke u komunističkoj propagandi protiv nacionalizma za internacionalizam, protiv vere za bezboštvo, protiv Kralja za Sovjetsku socijalističku republiku.

On je pravio ovaj sporazum jer je hteo da dobije polovinu motornih vozila, oružja, municije i novca opljačkanog u Užicu. To je bio motiv njegovog sporazuma. Kao i sve drugo što je hteo ili nije hteo, tako i ovde nije postigao. Desilo se sasvim obratno: komunisti su zadržali sve za sebe.

On nije hteo docnije zaključeni sporazum da raskine. To su učinili odredi iz Požege, protiv njegove volje, kao i sve drugo što se kod njega dešavalo.

On je pokušao da obustavi započetu borbu između odreda njegovih i komunista užičkih. Ali ni jedna strana nije htela da ga sluša.

Pukovnik Mihailović je pokazao time da nema mnogo junačkog u sebi, osim želje da za junaka važi. Jer pravi heroj rukovodi događajima, a ne da događaji uvek idu suprotnim smerom kojim bi inače on želeo.

Što ima ljudi koji ga za takvog smatraju, može biti objašnjeno ili time što ne znaju pravu istinu o njegovom radu ili time što o junaštvu ništa ne znaju.

Izbeglice u Londonu svakako dolaze u ovu drugu kategoriju ukoliko, kao što smo napred rekli, ne čine to samo u najsebičnijoj nameri, — što uostalom dokazuje da ni o čojstvu pojma nemaju, a ovo opet pokazuje da s narodom svojim nikakve veze nemaju i da nije slučajno što su tamo daleko u tuđini, jer im je tuđina bliža od rodine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Ljotić, umro 1945, pre 81 godina.

Izvor

• Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.