Našim zarobljenicima

Našim zarobljenicima  (1942)  Pisac: Dimitrije Ljotić

15—II—1942. g.

Ove reči dolaze od ratnog zarobljenika na odsustvu, a upućene su zarobljenicima u lagerima.

Slučaj je najčešće odlučio ko će otići u lager, a ko ostati na odsustvu.

A kolika je razlika: jedni su zarobljenici stvarno, a drugi samo formalno, — jedni to osećaju od jutra do mraka, a drugi vrlo često sasvim zaboravljaju.

Ne valja što ovi drugi zaboravljaju, jer neće nikakve pouke izvući iz svog položaja, — a ako ne izvuku, neće ni za sebe ni za svoj rod najskupljim duhovnim plodom zaneti, već će ostati sami šturi a rodu svome nekorisni.

Ne valja s druge strane, ako oni prvi, u lagerima, samo telesne nedostatke zarobljeništva osećaju a opet duhovni mu smisao ne vide. Oni će se vratiti iz zarobljeništva ne samo lakši nego što su otišli, već će im i sama unutrašnja sadržina osiromašiti.

Sigurno je, naprotiv, da će oni koji duhovni smisao svog zarobljeništva shvate, lakše podneti i same telesne nevolje ropstva.

Molimo da ove reči ne ozlojede ni gladne, ni žedne, — jer sam slušao da je velika nevolja sama glad kad se nema šta jesti, a znam ljude koji telesno zdravi ne jedu, jer ih neka ljuta briga ili žalost mori, iako bi imali šta jesti. Prvi bi dali ne znam šta da imaju šta pojesti. Drugi bi dali i više da nemaju brige ili žalosti koja im je potpuno svaku želju za jelom ubila.

Koji je put duhovnih plodova kojim ratni zarobljenici treba da pođu?

To je prvo razmišljanje o prošlosti koja nas je dovela da zadobijemo svojstvo ratnog zarobljenika.

Da se upitamo prvo kao na opelu: „O čto sije s nama bist tajinstvo”? Kako predahomsja tleniju? Kako soprjagohomsja...? („O kakva se to tajna s nama zbi”, „Kako se predadosmo tlenju? Kako se potčinismo....?”). Da to pitanje postavimo onako istinski, duboko, tragično, — ne usnama samo ili samo pameću već svim bićem svojim.

Ko to pitanje, i ovako, ne postavi taj ako i zacveta procvetaće bez zametka, neće ploda doneti. Proći će kroz svoje sadašnje stanje, kao „pas kroz vodu”, i time će najbolje pokazati da i nije bio, i nije dostojan slobode.

Jer površnost, neponiranje u dubinu, življenje epidermom, kliženje preko stvari, vodi ropstvu i uništenju jednog naroda.

Ovakvi narodi gube svoj duhovni lik. Gube svoj duhovni put. Lutaju kao ždralovi u magli. Lako padaju u mreže koje im se postavljaju. Gube lako slobodu, jer zaslepe i ne vide zamke lukavosti. A teško je stiču, jer uzroke duboke svoje tragedije ne vide, pa samim tim ni put koji vodi slobodi.

Nisam tako izgledao nesrećan pri našem slomu vojničkom, kao pri prizoru koji je nastao u Srbiji posle 18. aprila. I tad sam čuo reč nečiju koja mi se urezala u pameti: „Dok Srbi ne budu svakog dana suze ronili, i to ne zbog svoje lične već zbog opšte nevolje, nema im spasa”. Tada tek kroz suze, koje su merilo otkravljenog srca, tada se tek Srbi uzdižu do tragičnosti i tada se tek ispunjavaju reči pesnika:

Ništa nas tako velikim ne čini —
Kao veliki bol
Stihovi puni bola stihovi su najlepši.
A znam besmrtne koji su pravi jecaj...

Ne iskoristiti dakle nesreću da se kroz nju postigne veličina, — to znači trpeti gorčinu leka, gorčine pelena, a ne izlečiti se. Dvostruka šteta, u kojoj ova poslednja upravo i daje smisao prvoj. I obrnuto, ako druge nije, onda ni prve nema, jer kome lek pomaže taj lako prelazi preko njegove gorčine.

Već sam rekao na jednom mestu da me je zapanjilo pitanje koje su mi seljaci postavljali kad sam posle ovog neslavnog rata od Gornjeg Milanovca preko Rudnika išao svojoj kući: „Ko nas izdade, gospodine?” jer sam u tom pitanju video dve stvari: pogrešno shvatanje da nesreće onakve srazmere i onako lako dogodivši se mogu imati svoj uzrok u izdaji jednog ili hiljade ljudi, — i drugo želju da uvek drugog optužimo za svoju nesreću, da nađemo krivca izvan sebe.

A to je opet najbolji put da se kroz nesreću prođe bez koristi, neizlečen.

Mi drugi nismo bili iznenađeni našom nesrećom. Mi smo je videli kako dolazi.

Mi smo videli kako čitav narod kao „čovek vezan na pruzi” nemoćan očekuje da bude pregažen. Mi smo to pisali i govorili, preklinjući Namesnike, vojsku, Crkvu, partije, staleže, narod sam, da se prenu, da se otrgnu iz letargije smrtonosne. Sve je bilo bez uspeha. Zlo je bilo suviše veliko da bi po pravdi Božijoj nesreća trebala i mogla biti izbegnuta. I ova je došla. Ali zato nas je iznenadilo ono pitanje, koje se mnogo puta postavi pred nas, i u kome videsmo opasnost da nam nesreća prođe bez koristi.

O ne dajte, braćo i druzi, ne dajte da nesreća ova velika prođe bez koristi, jer će tada biti tek prava. Pijmo gorki, kao pelen, lek zarobljeništva i neka nam bude na zdravlje.

Zato svim bićem, do onih najtanjih niti gde se biće graniči sa nebićem, postavljajte sebi pitanje: „O čto sije s nama bist tajinstvo? Kako predahomsja tljeniju? Kako soprjagohomsja...?”. Postavljajmo pitanje stalno dok odgovor ne dođe. A on mora doći, ako postupimo po Hrista Gospoda reči: „Tražite i naći ćete! Kucajte i otvoriće vam se”. — Znajmo da nema drugog puta spasenja našeg već taj. Nije milostivi Gospod uzalud, izlišno, nepotrebno, tu gorčinu dosudio nama. I ako se za čiji kazneni sistem može reći da mu nije cilj odmazda, to se može reći za kazneni sistem Pravde Večne. Ali ako nije cilj odmazda već preobraćanje, povratak, pokajanje i isceljenje, — onda je gore nego obična odmazda, onda je put uništenja i propasti, — (i to opet po onoj reči Gospoda i Hrista: „Ne bojte se onog koji ubija telo, bojte se onog koji može i dušu ubiti”) uništenja i propasti duhovne, iza koje nema vaskrsa jer je smrt potpuna, sasušenje i uništenje svake životne klice, — za one koji su se na poziv za preobraćanje, povratak, pokajanje i isceljenje oglušili, pa gorčinu leka osetili samo jezikom, a ne dušom, a još manje duhom.

O kakve, braćo i gospodo, vidim bogate i predivne vidike ako ropstvo svoje upotrebimo da se pogružimo u dubine uzroka što su nas dovde doveli!

Nećemo mi tada, srodnici i druzi, postavljati nikome ono pitanje, koje pri bednom povratku iz neslavnog rata toliko puta čuh: „ko nas izdade?”, — već ćemo videti odmah da smo mi sebe sami izdali, odrekli se gledanja svojim rođenim očima i mišljenja svojom sopstvenom glavom, — pa gledali očima tuđim, očima ne Engleza, već Jevreja iz Londona, — ne Francuza, već Jevreja iz Pariza, — ne Rusa, već Jevreja iz Moskve, — ne Amerikanaca, već Jevreja iz Vašingtona, — i mislili njihovom glavom.

Mi smo otpočeli živeti životom koji su nam oni preporučili. Odbacili smo život koji su nam u amanet duga pokolenja predaka naših ostavila, prigrlili život koji nam je lukavi Jevrejin, zamašćen i zaslađen, a obeščašćen preporučio.

Kako smo mogli ne pasti u tu lukavu zamku, kad smo se prethodno odrekli svojih očiju i svoje glave i prihvatili njihovo gledanje i njihov način mišljenja.

Glas predaka naših govorio je: „Što me ostavi, što me izneveri, sine?” Ali mi smo ga ućutkavali sažaljivim osmehom s visine na koju nas je popelo naše šuplje uobraženje da sve što je staro, to je i zastarelo, izgubilo vrednost svaku, — a sve što je novo, to je i potrebno i korisno. Mi smo to opet primili od lukavog Jevrejina koji je našu grešnu slepoću lako uverio u to, a nismo pri tom videli da on sam ne troši ovaj otrovni svoj proizvod, i da se on drži svoje drevne vere tvrdoglavo i da baš u dubinama njene starosti nalazi dokaz više njene vrednosti i snage.

Videćemo ako progledamo sopstvenim očima, da nismo sami mi u Evropi što smo tu izdaju učinili prema sebi, — da je Evropa taj greh samoizdaje davno počinila i u grehu vek i po sladostrasno provela, — da je zato zaista obnova Evrope potrebna, ali da ona bez duboke duhovne obnove nije moguća, — a inače sva zla koja je postižu i koja će je postizati samo su gorki lekovi koje joj Gospod pruža, i koje ako samo jezikom oseća, odveše je u uništenje i pustoš kakve nije još u takvim razmerama zapamtila.

Tada, srodnici i druzi, ako sve to vidimo, možemo sagledati one bogate vidike koje uprkos naše sure sadašnjice, naša duša sluti kao sigurno Obećanu zemlju, onu za kojom su žudeli svi što su našeg roda bili i za koju su bez kolebanja tako mnogi od njih živote na „žrtvu ugodnu” prinosili.

Bez toga, čama i pustoš našeg zarobljeništva samo su predvorje pakla našeg uništenja, iz čijeg ćemo jednog kruga u idući sve dublji tonuti — osvetljeni tragikom haosa, sve dok nas tama večne smrti potpuno ne pokrije.

Ne umanjiva ovaj drug i brat vaš sve nezgode, neslobode i gladovanja. Ali ne dajte, o srodnici i druzi, da iza toga ne vidite dubine drugih nesreća koje možemo dočekati, ako nam te velike nevolje ne budu spasonosni lek, već samo uvod u kazneni sistem velike Pravde Božije.

Dajte, i vi tamo i mi ovde da budemo kao blagoslovene pčele što iz gorčina i među gorčinama uspeju da nađu od čega će med slatki napraviti.

Ili kao mudri čovek što zna da se najveća blaga brane najvećim preprekama, — te zato ako je pošao za blagom, ne napušta put mučni već mu je to baš potvrda da je to put pravi.

Tako da bude!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Ljotić, umro 1945, pre 81 godina.

Izvor

• Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.