Nahod Momir

Izvor: Викизворник
Pređi na navigaciju Pređi na pretragu

Podiže se srpski car Stepane
iz Prizrena, mesta ubavoga,
podiže se itar lov loviti
do Veleza i vode Vardara;
s' sobom vodi osam vezirova
i Todora devetog vezira.
Lov lovio za petnaest dana,
tako mu se sreća udesila,
te od lova ništa ne ulovi:
ni jelena ni košute mudre,
ni od kaka sitnoga zverinja.
A kade se natrag povratio,
nađe čedo u gori zelenoj
u vinovo lišće zavijeno,
a vinovom lozom povijeno,
a po licu listom pokriveno,
da mu lice ne gori od sunca.
Tom se čudi care gospodine,
otkud čedo u gori zelenoj:
il' je čedo dosadilo majci,
te je njega ostavila majka,
il' je kuma kumče iznijela
da car krsti i da ga dariva,
il' su vile čedo podmetnule ?
Staja care letnji dan do podne,
ne bi l' gdi ko čedu izišao,
al' nikogačuti ni videti;
car doziva Todora vezira:
„O Todore, moj mudri vezire,
odsednide od konja viteza
te pogledaj ono čedo mlado!
Ako čedo bude muška glava,
daj ga mene na konja viteza!"
Todor vezir od konja odsede
te pogleda ono čedo mlado;
tako caru dade Bog jedini,
Bog jedini i sreća careva,
te je čedo bilo muška glava.
•Caru g' Todor na konja dodaje,
car je lepo čedo privatio
u skut desni kolaste azdije,
triput ga je licem celivao,
pa ga zavi u maramu svil'nu,
i metnu ga sebe u nedarca:
„Blago mene do Boga višnjega!
Bog mi dade sina iznenada,
mojoj Grozdi braca rođenoga,
moja Grozda vrlo brata željna,
Bog joj dade brata iznenada!
Pa otide dvoru gospodskome.
Ta u prvo vreme jeste bilo,
kad gospodar otkud dvoru dođe,
ne izlazi sluga ni sluškinja,
gospodaru konja da privati,
već gospođa koja je u dvoru;
išetala carica Roksanda,
pod carem je konja privatila:
„Car' čestiti, dobro si došao!
Jesi l' lepa lova ulovio?"
Car carici muško čedo dade,
a carica čedo privatila
u svilenu ubavu kecelju;
carica se čedu obradova:
„Blago mene do Boga višnjega!
Lepšega ti lova i ne tražim."
Odnese ga u gospodske dvore,
prometnu ga kroz nedra svilena,
da b' se dete od srca nazvalo,
okupa ga i nanegova ga;
odneše ga Aranđela crkvi,
okumiše Todora vezira,
krsti Todor čedo mušku glavu,
od milja mu lepo ime dade,
lepo ime: Naode Momire.
Rani čedo carica gospođa,
rani čedo i neguje lepo,
kao svaka majka čedo svoje;
raste dete Naode Momire:
što deteta uveče omrkne,
još toliko ujutru osvane;
odrastao od petnaest ljeta,
kao drugo od triest godina;
sta se dobra konja privatati,
dobra konja i svetla oružja.
Kud god ide care gospodine,
pored sebe vodi i Momira,
pored sebe, kano kitu cveća;
što on rekne, i car ne prekrati.
Mani biše devet vezirova.
Kad je bilo na Cvetonosije,
zbor zborilo osam vezirova:
„Da falimo cara nebeskoga!
Mi dvorismo cara odmalena,
odmalena pake do golema,
i sede nam brade do pojasa,
ne mogosmo dobra izdvoriti,
kako dete Naode Momire,
jedno mlado jučeranje dete,
kako s' lepa dobra dodvorilo!
Kako bismo dete omrazili
i sa svetlim carem zavadili?"
A besedi Todore vezire
(kum neverni, vera ga ubila!):
„Braćo moja, osam vezirova,
ako ćemo izgubiti dušu,
lasno ćemo omrazit Momira,
sa čestitim carem rastaviti:
kade bude uoči Vaskrsa,
ostojimo to sveto večernje,
iziđemo iz bijele crkve,
vi uzmite svaki po čauša,
te vodite dvoru na večeru,
ja ću kuma Naoda Momira,
odvešću ga dvoru na večeru, -
iznosiću tregodišnje vino
i rakiju od sedam godina;
opojiću Naoda Momira,
odneću ga u careve dvore
na čardake gdi Grozdana spava,
metnuću ga sestrici na ruke,
a sestra je svaka milostiva
i na svoga brata žalostiva,
ona će ga lepše prigrliti;
a kad bude na Vaskrsenije,
i budemo na jutrenji svetoj,
bude vreme celivat 'vanđelje,
car će gledat i desno i levo,
da s Momirom celiva 'vanđelje;
kad Momira ne bude u crkvi,
ja ću s carem celivat 'vanđelje;
kad jutrenju svetu savršimo,
iziđemo iz bijele crkve,
car će onda mene zapitati:
„O Todore, kamo mi Momire?
Što mi nije deteta u crkvi ?
Kod tebe je na večeri bilo,
na njega si navalio vino,
od vina ga ljuto boli glava,
te ne može u crkvu da dođe.
Vas četiri dušom podnesite,
a četiri krivo svedočite:
,,Momir ljubi sestru Grozdijanku.
Tako ćemo omrazit Momira,
sa čestitim carem rastaviti."
Kad je bilo uoči Uskrsa,
večernje su sveto ostajali
i izišli iz bijele crkve,
svaki vezir uze po čauša,
Todor uze Naoda Momira,
odvede ga dvoru na večeru,
pred njeg' nosi tregodišnje vino
i rakiju od sedam godina,
a u vino meša svako bilje,
ponajviše benđeluka teška,
a na tvrdi sanak namenjuje,
neka spava Naode Momire,
dok ne svane i sunce ne grane
i dok bude doba leturđiji.
Opi s' dete, ništ' o sebi ne zna,
naslonja se glavom na Todora,
na svojega krštenoga kuma.
Todor uze dete u naručje,
odnese ga u dvore careve,
na čardake gdi devojka spava,
i metnu ga Grozdani na ruku:
a sestra je svaka milostiva
i na svoga brata žalostiva,
ona ga je lepše prigrlila.
Potom malo vreme postajalo,
petli peše, klepala ud'riše,
sveštenici staše na jutrenje,
sva gospoda podrani u crkvu
i pred njima srpski car Stepane.
Jutrenju su svetu ostajali,
dođe vreme celivat 'vanđelje,
a car gledi i desno i levo,
ne bi l' gdigod vidio Momira,
da sa njime celiva 'vanđelje;
onda priđe Todore vezire,
te sa carem celiva 'vanđelje.
Kad jutrenju svetu savršili,
i izišli iz bijele crkve,
pa pred crkvom seli u stolove,
onda care poče besediti:
„O Todore, kamo mi Momire?
Što mi nije deteta u crkvi?!
Kod tebe je bilo na večeri,
na njega si navalio vino,
od vina ga ljuto boli tlava,
te ne može u crkvu da dođe ?"
Onda poče Todor besediti:
,,Car' čestiti, sunce ogrejano,
ti Momira držiš i Grozdanu,
rođenoga brata i sestricu;
Momir ljubi sestru Grozdijanku."
Tad govori srpski car Stepane:
„Muč', Todore, mukom se zamuko!
Nij' istina što.na dete kažeš,
tako mi se ne delilo meso
za života od moji kostiju,
ja ne delnm Momir' i Grozdanu!
Rođeni su bratac i sestrica."
Povikaše osam vezirova:
četvorica dušom podnesoše,
a četiri krivo svedočiše:
„Jeste, care, Bog i njina duša!
Jeste, care, današnjeg nam dana!
Jeste, care, umrlog nam časa!
Momir ljubi sestru Grozdijanku,
i sad spava s njome na čardaku!"
Rasrdi se srpski car Stepane,
od ljutine aljinu razdera,
od žalosti grozne suze proli:
„Ej Momire, ej žalosti moja!
Ej Momire, lepa kito cveća!
Teško mene, ja izgubi tebe!"
Pak namače dva dželata mlada:
„Brzo id'te, dva celata mlada,
na čardake, gdi Grozdana spava,
uvatite Naoda Momira,
vodite ga te ga obesite
u gradini u suvoj davini,
štono se je drvo osušilo
ima vreme tri godine dana,
niti lista, niti cvetom cvati!"
Otidoše dva dželata mlada,
ali Momir na čardaku spava,
kod njeg' sedi sestra Grozdijanka,
nad njim maše granom bosiljkovom,
svome bratu čini lepa lada,
da joj bratac mamuran pospava.
Tu dođoše dva dželata mlada,
namkoše mu gajtan oko vrata.
Kad to vide gospođa devojka,
ona pisnu kao zmija ljuta,
ud'ri licem u zemljicu čarnu,
a Momir se trže iza sanka,
oči metnu, pogleda nada se,
te ugleda dva celata mlada,
pa i stade Bogom bratimiti:
„Bogom braćo, dva celata mlada,
nemojte me odma obesiti,
vodite me caru roditelju,
da ja pitam roditelja moga,
zašto mene oće da obesi,
šta li sam mu sagrešio ljuto;
a sva moja braća i družina
raduje se svetom Vaskrsenju,
mene baba oće da obesi
na znan danak na Vaskrsenije!
Dželati su, al' su milostivi,
oni staše suze prosipati
na Momira mlada gledajući;
vode njega caru roditelju.
Kad Momira caru dovedoše,
pisnu dete kao zmija ljuta,
pade caru preko svil'na krila,
ljubi cara po nedri svileni:
„Svetli care a moj roditelju,
što sam tebe, babo, sagrešio,
te me danas oćeš da obesiš,
na znan danak na Vaskrsenije?
Sva se moja braća i družina
sad raduje svetom Vaskrsenju,
a ti mene oćeš da obesiš!
A što sam ti sagrešio, babo ?"
A car ništa, veće suze proli:
„Ej Momire, ej žalosti moja!
Teško mene, ja izgubi tebe.
Mene kaže devet vezirova
da ti ljubiš sestru Grozdijanku;
tako mi se ne delilo meso
za života od moji kostiju,
ja ne delim tebe i Grozdanu!
Rođeni ste bratac i sestrica.
Ej Momire, ej žalosti moja!"
A besedi Naode Momire:
„Ima, babo, čitav mesec dana,
kako nisam sestrice vidio
razma sinoć u zelenoj bašči,
kad je brala s devojkama cveće,
s njome, babo, tridest devojaka,
sretosmo se na baščeni vrati,
ja njoj dado struk rumene ruže,
ona mene struk bela bosiljka,
te se, babo, menovasmo cvećem
za miloštu bratac- i sestrica,
za miloštu, za sramotu nije."
Tede care njemu da veruje,
al' povika devet vezirova:
„Čuješ, Bože, vidiš li, sabore!
Car veruje detetu jednome,
ne veruje devet vezirima,
bijelije brada do pojasa!"
Nema kuda srpski car Stepane,
već namače dva celata mlada:
„Ajd', celati, te ga obesite
u gradini o suvoj davini!"
Povedoše g' dva dželata mlada;
al' se moli Naode Momire:
„Bogom braćo, dva celata mlada,
vodite me carici materi,
da mi prosti i muku i ranu:
ranu njenu — što me je ranila;
muku njenu — što je promučila
dok je mene ona odranila."
Dželati ga ne kteli slušati,
već ga vode u novu gradinu,
u gradinu pod suvu davinu,
štono se je drvo osušilo
ima veće tri godine dana,
niti lista, niti cvetom cvati;
obesiše Naoda Momira.
To iz dvora niko ne vidio,
već vidila sestra Grozdijanka,
ispred dvora s visoka čardaka,
pa utire suze od obraza,
ona ide svojoj staroj majci:
„Odeni me, moja stara majko,
obuci me što god lepše možeš,
danas jeste svetlo Vaskrsenje,
devojke me u kolo zazivlju."
To carica jedva dočekala,
obuče je što god lepše može,
baš kan' da je oće da udaje;
neće ići žalosna Grozdana,
neće ići mlada međ' devojke,
već ukrala svilene gajtane,
pa otide bracu u gradinu,
u gradinu pod suvu davinu;
kad je vid'la braca obešena,
ud'ri licem o zemljicu čarnu,
pa zapišta kao zmija ljuta,
pa s' i ona mlada obesila
o davini, o drugojzi grani,
za života jošte za svojega,
desnom rukom braca zagrlila.
Glas dopade carici Roksandi:
„Zlo si sela, gospođo carice!
Oboje ti dece obešeno,
obešen ti Momir i Grozdana!"
A zapišta carica Roksanda,
ona ide caru čestitome,
pade caru preko svil'na krila,
pa ga ljubi po nedri svileni:
„Zašto, care, ogrejano sunce!
Zašt' obesi dvoje dece naše,
nama, care, našu omladinu,
omladinu i obradovanje?"
A car žali Naoda Momira,
za Grozdanu ništa i ne znade,
pa besedi gospođi carici:
„Nisam tebe decu izvešao,
obesilo devet vezirova,
obesilo Naoda Momira."
Al' govori carica gospođa:
„Čuješ li me, svetla kruno moja,
jal' izvešaj devet vezirova,
jali ću se i ja obesiti
o davini, o trećojzi grani,
a kod ono dvoje dece moje;
ja dušmana gledati ne mogu,
da mi ode dušmani po svetu!"
Nema kuda srpski car Stepane,
već namače do devet celata,
te izveša devet vezirova
proću crkve o jeli zelenoj.
Potom malo vreme postajalo,
pa se diže care i carica
a od njine velike žalosti,
te odoše u novu gradinu,
u gradinu pod suvu davinu;
što da vide? — Čuda neviđena:
davnna se suva pomladnla
i zelenim ulistala listom
i bijelim ucvatila cvetom,
oboje se dece posvetilo,
posveti se Momir i Grozdana;
pa odoše pod jelu zelenu,
al' zelena usanula jela,
pocrnilo devet vezirova,
a najviše Todore vezire,
kum neverni, vera ga ubila!
Pod njima se zemlja provalila.
Car namače dva celata mlada,
otkida i jednog po jednoga,
te i baca dole u bezdanu:
„Idi tamo sa zemlje, nepravdo!"
Stade care prosipati blago,
te sarani dvoje dece svoje.
Na Momiru zelen bor nikao,
na Grozdani vinova lozica,
savila se loza oko bora,
ko sestrina oko brata ruka