NARAŠTAJ GROBOVA I SU3A
Pođi mi zbogom, moja misli vedra,
Prošlo je vreme za radosne priče:
Surova smrt je otvorila nedra,
Veliko zvono na saranu viče,
Truli vetrovi lome snažna jedra.
Pođi mi zbogom, moja vero jasna,
Možda te nikad ja videti neću.
Svuda kraj mene kuknjava je glasna,
Krvave suze po krvavom cveću,
Potmuli topot, ubijanja strasna.
Idite i vi, moje nade zdrave,
Nađite sebi vernijega druga:
Ja moram ovde, kraj grobnice slave,
Da pletem vence, da ih nosi tuga,
Dok crne tice dan leševa plave.
Ja moram ovde, kraj svačije rake,
Da stojim, gledam, s očima bez sjaja,
Gde neumorno, iz pobede svake,
Iz toplog srca moga naraštaja
Mogila raste put poplave jake.
Mogila raste sve šira i veća
Na vlažnoj zemlji pogaženih njiva:
To moj naraštaj, moja mrtva sreća,
Silazi u nju i u žurbi skriva
Prepuklo čelo, prebijena pleća.
Mogila raste i nikada soko
Dići se neće sa hladnog trzanja,
S junaka, koje ne poznaje oko,
S pira topova, s presvislog rzanja,
S krvavog kljuna što žuri visoko.
U dušu će mi sići humka mnoga —
To znana bića opštu ljubav krase:
Al' duša moja žalosna i stroga,
S mrkim senkama što se u noć gase,
Neće ni kleti ni moliti Boga.
Pođi mi zbogom, moja misli vedra,
Prošlo je vreme za pobedne priče:
Surova smrt je otvorila nedra,
Veliko zvono na saranu viče,
Truli krstovi lome snažna jedra.
Ja znam da skoro sloboda će ići
Kroz sve krajeve da otkupi žrtve:
Ja znam da skoro niko neće dići
Naraštaj mrtvih i suze za mrtve,
Jer lepe reči svud ne znaju stići.