Nadežda

←Dositijeva reč

Nadežda  (1843)  Pisac: Ljubomir Nenadović

Rosa (Ljubomir Nenadović)→

Kad nadežde nema čovek,
Onda nije više živ;
Svak nadeždu ima svoju
Makar kako bio kriv.
Jedan pada, drugi stoji,
I sam čeka gorki čas;
Al’ se opet nečem nada
Nadežda mu šalje glas.
Sa nadeždom Lazar pođe
Na Kosovo biti boj,
Sa nadeždom on bejaše
Izvadio i mač svoj,
Miloš ode ka Muratu
Sa nadeždom izbeć' pak,
U svom srcu tu nadeždu
Ima, ah, do smrti svak.
Kod Pandore ona osta,
Njen kovčeg nam vešto skri:
Nit ’ će kogod očajavat’
Dok mu zdrava krvca vri.

1843.

Izvor

• Celokupna dela Ljubomira P. Nenadovića, Beograd, 1892, Sveska prva, 2. izdanje. str. 4.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ljubomir Nenadović, umro 1895, pre 131 godina.