Mciri
| Mciri[1] Pisac: Mihail Ljermontov, prevodilac: Okica Gluščević |
Vkušaя vkusih malo
meda, i se azъ umiraю.
I knj. car.
I
Gde se Aragva sa Kȕrom,
Kʼo sestre, cura sa curom,
Hučnijem valima ljube,
Vilo se svešteno kube
Od hrama jednoga svèta
Nedavno i mnoga leta.
Srušenih vrata stȕbove,
Crkvene kule, svodove,
Sa jednih kamenih greda
Još može putnik da zgleda;
Alʼ se već više s kadila
Onoga mirisa mila
Pod njima struje ne nižu,
Niti se molitve dižu
Monaha smerna u noćni čas,
Kad Boga moli za grešne nas.
Sad samo starina sédi,
Razvala zaštitnik bledi,
Odbacak smrti i sreće,
Prah s ploča nadgrobnih smeće,
Sa kojih natpis kazuje
Gde slavna prošlost stanuje
I gde je krunom oburvan
Svoj narod, njemu bogodan,
Taj i taj care, tad i tad,
Predao Rusu na svakad.
*
I Đurđija je — božji blagoslov!
Od tada jʼ ona, kʼo cvetak nov,
U senci svojih bašta cvȅtala
I od krvnika za strah ne znala.
II
Jednom je s brdskih visina
K Tiflisu, gradu dolina,
General ruski hodio
I dete, ropče, vodio
Put teški ono ne mogne
Podnetʼ — i zanemogne.
Šesta mu beše godina,
A — gorsko sRne, divljina, #
I gipka slabost trščina!
Alʼ u njemʼ boljka opaka
Viteško srce junaka —
Njegovih deda — sazdade;
On za bol kʼo da ne znade,
Nitʼ i slab jauk izdade!
Znakom se hrani opirʼo
I tiho, gordo umirʼo.
Monaha jednog milosti
U hramu božje svetlosti
Bratska ga nega ljubavi
Od smrti teške izbavi.
I on je najpre bežao
— Za detsku radost ne znao! —
Klonećʼ se živog svakoga
I ćutke, mislećʼ na Boga,
Uzdišućʼ gledʼo na istok,
Pa čežnjom svojom previsok
Nejasno sanjao raj
I željkʼo mili zavičaj.
Alʼ ropstvu i on privikne
I tuđi jezik obikne;
Sveti ga otac pokrsti
I on u cvetu mladosti,
Ne znajućʼ svetske sladosti,
Obući htede crnine
I u monaštvu tražitʼ vrline.
Alʼ jedne nojce hlađane
U jesen — njega nestane.
Gora je mračna tu bila
Manastir odsvud obvila,
Te tri je dana propalo,
Dokle se jednom doznalo
Da su svi trudi uzalud…
Tek docne njega odnekud
U stepi nađu nesvesna
I vrate natrag — bolesna.
Kʼo da je glađu iznuren,
Ilʼ boljkom teškom izmučen
Ilʼ teškim trudom izmoren —
Po licu mu je lebdilo
Slabosti strašno bledilo.
Ništa on nije zborio,
Alʼ s dana na dan sʼ borio
I s bolje ljute slabio,
Dok se već krajnjem času nadnio....
Tad dođe crnjak, s molitvom
I svojom svetom poukom,
Da bonog nadom okuša.
Sve bonik gordo sasluša,
Pa snagu svoju prikupi
I dugo zboritʼ okupi:
III
„Ispovest moju da čuješ
I iz nje, starče, da snuješ
Mog žića konce nesretne
— Bog nek te srećom presretne —
Ta te je briga k meni pozvala?
Nek ti je za to srdačna hvala!
Bolje je srcu bonome
Izjadatʼ jade ma kome.
Ali ja ljudima nikada
Ni dobra, ni zla, ni jada
Nijesam oče činio,
Te malo bʼ hasne vidio
Da dela moja razaznaš —
A dušu, oče, ti već znaš,
Zar možeš ikom da odaš?
Malo sam, oče živeo,
U ropstvu vek sam video,
Alʼ više bʼ takih života
Za jedan, prepun strahota,
Kad bih to kako mogao,
Bez reči, radosno dao.
Ja jedne misli znao sam vlast,
Jednu jedinu alʼ plama strast —
Moj crv je ona u meni bila:
Dušu mi zgrizla, srce ubila.
Iz ćeliskijeh strava,
Iz mraka i molitava
Ona je snove dražila,
Ona mi misli mamila
U divni svijet bitaka,
Gde-no se velom oblaka
Stijenȃ kriju vrhovi,
Gde-no su ljudi — orlovi!
Tu strast sam mojim suzama
Mojijem bolom, tugama,
U noćnoj tami hranio
I jadom mojim branio;
I nju pred nebom i zemljom
Ja sada smelo iznosim
I oproštaja ne prosim.
IV
„Sluš'o sam, starče, mnogi put
Da me je dobrog srca ti kut
Od smrti verne oteo —
A na što to si prohteo!...
Ja, sirak tužni, samotni,
Holujem listić odbjeni,
Čedo sam mračnih zidina,
Podmladak njinih vrlina,
Sudbinom crnjak ledeni,
A dušom dečak vetreni?
Ja sveto „oče“ i „mati“
Nikome nemah kazati,
A ti si, starče, želeo,
U obitelji tvojoj lebdeo,
Da ove reči slađane
U duši mojoj nestane —
Al' trud ti bio uzalud:
Sa mnom je ona svakad-svud!
Gled'o sam, starče, rodove,
Otadžbu, druge, domove
U drugih ljudi, i mojeg doba,
Kad im'o nisam ne — milog roba
No ni jedinog dragoga groba!
Tad suza zalud ne lijuć',
I nadom grudi ne grijuć',
Sam sam se sebi zakleo:
Da bar za časak, veseo,
Ma kad god grudi mlađane
Uz druge, ma i neznane,
Al' samo rodne, slađane,
Sa tugom, strasno, pritisnem
I uz njih navek privisnem!
Al' ovi snovi mladosti
U jeku svome — radosti,
Na žalost, već su iščezli!
I ja ću, cvetak uveli,
K'o sirak, ropče sudbine,
U zemlji mrske tuđine
Da kosti moje ostavim,
Da s' nada milih rastavim!
V
„Ja se ne bojim groba, ni strava,
Tu, vele, stradanje spava
U večnoj, hladnoj tišini,
Al' mi je žića milini,
Kazati zbogom prežao.
Ta mlad sam, mlad sam saznao
Za njene bajne radosti!...
Ti zar za snove ne znaš mladosti?
Ili ti nisi ni znao,
Il' zaboravu si predao.
Kako si s' s mržnjom lomio,
Kako si negda volio,
Kako je srce kucalo
Pa puno žara zastalo,
Sunčane ravni duboke
Gledeć' sa kule visoke,
Gde čisti zefir ćarlija,
I kad u kutku ćelija
Tuđinče slabo neznano,
Golubić, tiče mlađano,
Od groma nije sebeznan,
K'o da je strahom razurvan?
Pa tebi nek je samotan
Svet ovaj šaren, divotan —
Ta sed si, slab si, rastrgnut,
Od želja davno odviknut!
Jer, starče, ti mo'š zaborav
Bacit' na mnogi, mnogi jav;
Jer ti si život poznao,
A to bih i ja mogao!
VI
„Možda bi znati želeo
Slobodan što sam video? —
Divotna polja, bregove,
Osute rašćem koje vekove
Na njima mirno prebroji
I huči čilom gomilom
K'o kolo s braćom premilom;
Vid'o sam mračne stijene,
Valima ljutim dvojene,
Pa sam im tajne shvatit' umio —
To mi je Gospod duši ulio!
Zagrljaji su njini kameni
Odavno u vis bačeni,
Pa svakog časa žude sastanak;
Ali za danom protiče danak
I beže redom godine —
Da im taj trenut ne stigne!
Vid'o sam gorski vrhovi,
Čudni i divni k'o snovi,
Kako se zorom rumenom
Dime u nebu plavetnom,
K'o tamjan svetog oltara,
I oblak zanosna čara
Sa tajnog svojega stana
Oblačke istoku gađa —
K'o jato tica dalekog sveta,
Kad, belo, nama doleta!
Kroz sivu maglu daljine
Vid'o sam snežne lavine
Ponosna seda Kavkaza,
Gde trepte sjajem almaza —
I ne znam što mi odla'nu,
Na srce melem što kanu...
Glas mi je tajni zborio
Tu da sam nekad hodio,
I sve mi življe, jasnije
Otpoče prošlost da bije...
VII
„I ja se setih kuće očeve;
Ugledah naše krševe
I svuda divno u okrug
Naš aul¹) hladom razasut;
Ergela tutanj u veče,
Kad svaka kući poteče,
I lavež pasa potmuo
Mome se uhu pričuo;
Setih se lica staračkih
U sjaju zraka slabačkih
Meseca bleda gde-no romore
I pred kućom nam govore,
A sablja svakom odseva
I čuje s' zveket mačeva...
I sve to k'o san protiče,
Sve za čas mutno promiče.
U svome bojnom opremu
Moj otac, k'o živ u svemu,
Pred moje oči predstade,
I u pamćenju zastade —
Pa tad mi pancir zazvekta,
Pa tad mi puška zasjakta,
A sinu pogled ponosni...
I čuh ja glasić radosni
Sestara mojih mlađani'...
I pogled videh slađani,
Čuh reči njine, milopoj
Kolevci mojoj — bratovoj!...
Kroz te je krše potok derao
I, plitak, hučno s' verao;
K njemu sam igrat' slazio,
Pesak mu zlatni gazio,
U podne laste pazio
Pred kišu kada se vinu
I krilma vodu dodirnu.
I ja se setih kada u veče
U našoj kući kraj vatre
Reka od priča poteče
O ljudskom žiću nekada,
Kad život beše naslada....
VIII
„Slobodan šta sam tvorio
Možda bi znati hotio? —
E, ja sam, starče, živov'o
I žiće moje ponovo
Bez ta tri dana presrećna
Bilo bi mnogo mračnije
I mnogo, mnogo jadnije
No tvoja starost nemoćna.
Bio sam davno smislio,
Kako bih daljna polja vidio,
Je l' zemlja divna doznao
I ljude dobro poznao:
Da l' život srećno provode,
I da l' se na svet izrode
Okova radi, slobode,
Il' mraka crnog i zlobe? —
I noću, u čas strahotni,
Kad nebom behu svemoćni
Od pakla ljući gromovi
I odjekivahu lomovi,
A vi, užasom ubjeni,
Uz oltar ničke pripjeni —
Ja sam pobeg'o. Kao brat
Zagrlit' buru bio sam rad!
Oči su oblak gonile,
A ruke munju lovile...
Šta, reci, tvoji svodovi
Tu mogu dati naknade
Za družbu kratku, naslade,
Što burnom srcu daju gromovi?.....
IX
„Bež'o sam dugo — u neznan!
I put mi teški, samotan,
Ne sinu sjajem zvezdanim,
Al' grudma mojim mučenim
Planinska noćna svežina
Bila je čista milina!
Dugo sam, dugo, begao,
Pa kad sam sust'o, slegao,
U gustoj travi zastao
I prisluškivat' se stao,
Vid'o sam: kraj je poteri;
I bura stade — preveri!
A bledi pojas večeri
Međ mračnim nebom i zemljom
Dao se silnom duljinom;
Na njem' sam uzor svetao
Dalekih gora gledao.
Ležo' sam ćutke, nekretan;
A u stepama šakal strahotan
Čas po čas vio j', urlao,
K'o dete plak'o, zurlao;
Međ kamenjem se zmija verala
I svojim sjajem blistala.
Al' strah me nije slomio —
Ja sam, k'o zvere, ljudi s' klonio,
A, kao zmija, ver'o i krio.
X
„Poda-mnom, dole, urvinom
Huč'o je potok, silinom
Nebeskog pljuska pojačan,
I huk mu potmul, nejasan,
Bio je nalik stotini
Srditih glasa u tmini.
I ovaj nemi razgovor,
Ćutljivi ropot, večiti spor
S upornom stenom uzaman
Meni je bio pojaman.
Čas bi se u mah utiš'o,
A čas se jače raziš'o
Kroz ponoć neme tišine.
A u tom magle visine
Crkutom tica zapoje,
Zlaćeni zraci istok oboje,
Vetar listiće zanjiha,
Sumorno s' cveće uznjiha,
A tu pred danak već i ja
Umornu glavu podignem . . .
Kad se ogledah — ne krijem —
Strah me je silan hvatao —
Ja sam nad bezdnom stajao;
Tu su se vali lomili,
Tu besno kolo vodili,
Tu stena stube slazile
Po kojima su noge gazile
Pakosnog samo satane,
Kada je s neba oteran
I u podzemni ambis sateran.
XI
„U okrug — božji perivoj;
Bilje u duzi divotnoj
Božjom je suzom blistalo,
A granje s' loze dizalo
I kroz drveće vitlalo
Prozračnim lišćem zelenim,
I grozd za grozdom rumenim,
K'o ures uha dragocen,
Na njoj je staj'o obešen
Te jata tica strašivih
Padahu često sve na njih.
Ja opet zemlji pripanem
I prisluškivat' nastanem
Čarobne, čudne glasove.
Kroz lišće, kroza žbunove
Njihov je šapat hodio,
K'o da se govor vodio
O tajni zemlje i neba;
Prirode, sveta i svega
Tu su se slili romori
I tu se stekli govori
A samo gordi čovekov glas
Nije se čuo u ovaj čas
Čas divan, svečan za nas.
Osećaj, misli tadanje
— To ne zna srce sadanje —
Zaborav sve je odneo,
Al' ja bih opet želeo,
Ispričat' sve njih gotovo,
Da onim žićem dahnem ponovo!
Tog jutra svodom nebesnim
Mog'o se okom smotrenim
I let da spazi anđelski —
Toliko prosjaj nebeski
I onaj azur milotni
Duboki behu, divotni!
Ja sav sam u njem' tonuo,
Dok nisam većem klonuo —
Dok žega nije snove razbila
I žeđ me ljuta smlavila.
XII
„Ja tada počnem s visine,
Hvatajuć' guste vitine,
Od ploče ploču gaziti.
K potoku s strahom slaziti.
Kamen je katkad noga ronila,
Brazda se dima za njim rojila,
On je sa hukom padao
I val ga ljuti gutao,
A ja nad bezdnom stajao . . .
Ali je mladost svemoćna,
Te smrt ne beše strahotna!
Čim sam se s krša skinuo,
Hlad me je vode stignuo
I ja sam žudno s kamena
Pio joj vala studena.
Dokle tek korak lagani
Pa glasak ču se slađani . . .
Nenadnim strahom obuzet
Ja se u žbunja sakrih splet,
Pa onda bacih strašiv gled
I žudno stadoh slušati:
Sve bliže poče tupkati
I tek od jednom, i u čas,
Odjeknu jasan mio glas,
Glas Đurđijanke mlađane,
Prostote punan slađane —
Glas živi, slatki, slobodni
K'o da je samo, divotni,
Imena slatka nosio —
Njih samosama zborio!
Pesma je puna prostote,
Ali je svoje krasote
Duši mi tako zaždila,
Da kad god nema kandila,
A sumrak samo započne
Duh mi je pevat' otpočne.
XIII
K obali stazom uzanom
Noseći krčag nad sobom,
Đurđijanka je slazila.
Katkad je nogom gazila
Nevešto kamen s kamena.
Sebi se smejuć', malena.
Na njoj je ruho sirotno,
A krače lako, divotno,
Usturiv čadre krajeve —
Duge i lake zmajeve.
Pripeke senka zlaćana,
Pokrila lice, prsa mlađana
A usta, obraz rumeni
Sipaju oganj plameni
I oči — mrak su, k'o bezdan
Ljubavnih tajni prepunan —
Te sve mi ode u neznan!
Kada je voda točila,
Kroz krčag gluvo zvonila,
I jošte šušanj, ama tih —
To jedno samo zapazih . . . .
A kad sam sebi došao,
I kad je priliv krvi prošao,
Njoj i sen beše odmak'o.
Iđaše lakše, al' lako,
S bremenom vita, ohola,
K'o car joj polja — topola . . . .
U hladu blisku, maglenu,
Uz goru jednu kamenu,
Kolibe dve se pripile,
K'o sestre drage i mile;
Ka nebu dim se nad jednom
Tračicom diz'o plavetnom.
I sada kao da gledam
Kako se vrata polagan
Priotvoriše pa opet
Sakriše u se ovaj cvet....
— Tu tugu moju, moj jad klet,
Znam da si pojmit' nemoćan,
Al' i to da si slobodan —
Silno bih ljuto žalio:
Jer neka spomen premio —
I ovi slatki časovi —
San večni sa mnom boravi.
XIV
„Iznuren hodom po tmini,
Ja legnem u hladovini.
Nad oči san se radosni
Nevoljno, brzo nakloni...
Ja u snu opet ugledam
Lik Đurđijanke milotan,
I tuga čudna, sladosna,
Prsa mi steže nemoćna.
Dugo se borih, da dahnem,
I probudim se. Ustanem.
Nebom je mesec sijao,
A njega kradom vijao
Oblačak jedan jedini,
Gramžljive šape pučini
Za njime žudno opruživ.
Svet beše taman i ćutljiv;
Samo se blesak snegova
S planinskih daljnih bregova
U srebra rese izvij'o
I potok brzi obalu bio.
Oganj je jarko izvir'o, —
Čas sij'o, a čas umir'o
Kroz onu znanu kolebu.
Ni jasna zvezda na nebu
U ponoć tako ne trne,
Kad s' ono mrakom ogrne!
Kolebi poći sam hteo...
Al' u nju nisam ja smeo.
Jedinoj cilji ja sam brdio,
Njom dušu svoju vodio —
Da rodno mesto ugledam;
I glad sam, kako znam,
Snosio ljutu po vazdan.
I ja se putem otisnem
Kroz šumu pravce, slab i nem,
Ali se čestom zavedem,
Te gore sinje premetnem
I lutat' brzo otpočnem.
XV
„U besnilu sam uzalud
Očajnom rukom koji put
Spletove guste trgao —
Niz se je gusti držao
Večitih gora u okrug,
Sve strašnij', gušći, oda-svud;
Bezbrojem crnih očiju
Gled'o je sumrak noćiju
Kroz svakog žbuna grančicu...
Moju je jadnu glavicu
Već neznan hvatat' počeo.
Uz drvlje tad sam se peo,
Al' ta je ista reskasta gora
I na kraj bila nebeskog mora...
Ja tada padnem na tlinu
I vlažnu dojku zemljinu
Ja gristi, gristi zamećem,
Pa u besnilu zajekćem,
A suze briznu, poliju,
Nju vrelom rosom preliju...
Al', veruj, pomoć od ljudi
Srce mi ni tad ne žudi ..
K'o gorsko zvere za svagda
Tuđ sam im bio i tada;
A da sam jauk izdao,
Ma u tren jedan, u zao —
Boga ti jemca zadajem —
Jezik bih slabi zamajem
Jednim jedinim iščup'o.
XVI
„K'o dete, ti znaš i sada,
Ja plak'o nisam nikada,
Al' tad sam suze, mio jad,
Bez stida lio kao grad.
Ko ih je mog'o viditi?
Planinski sumrak srditi
I, gredom, mesec večiti!
Osuta sjajem bleđanim,
I sa pokrovom peščanim
Od mahovine mekanim,
A zidom gora optkana,
Preda-mnom beše poljana.
Tek po njoj senka promače
I žiške dvije sinu svetlica....
Nekakvo zvere za tijem
Iz česte skokom lakijem
Istrča živo, k'o junak,
Pa skačuć' leže nauznak.
To beše panter silovit —
Gost stepa večit, besnovit....
Kost živu čas je prežao,
Čas, glođuć', ves'o režao,
Čas, krvav pogled bacao
Na mesec punan, svetao,
A ljupko repom kretao
Sa kog se dlaka sijala
K'o da je srebrom blistala.
Ja zgrabim cerić čvornati
I stanem bitku čekati;
U trenu srce požele
Boja i krvi provrele...
Al' mene j' sudba gonila
I drugim putem vodila...
U zemlji mojih predaka
Sad, mislim, ne bih bez znaka
Najboljih bio junaka.
XVII
„Ja čekah. I on u tmini
Krvnika u svoj silini
Oseti živo, te urlik,
Otegnut, dugi, žalostiv klik,
Poljanom jeknu... Srdito,
I besnom šapom ljutito,
On pesak kopat' otpoče,
Za tim se prope, prikleče,
I prvi skok mu nemio
Smrt bi mi strašnu spremio...
Al' ga je doček slomio.
Moj udar brz bi tačan, jak
I moj mu verni čvornovak —
Sekiru tešku preteče! —
Široko čelo raseče...
On, kao čovek, jeknu i pade
Pa opet živo ustade.
Ako j' iz rane krvca lopila
I gustim valom točila —
I nasta borba krvava
Na život i smrt, bez java!
XVIII
„Na prsi meni skoči on, pust,
Al' ja mu gurnuh u čeljust
Moj udarac, moj čvornovak
— Sekiru tešku preteče! —
Široko čelo raseče...
On, kao čovek, jeknu i pade
Pa opet živo ustade.
Ako j' iz rane krvca lopila
I gustim valom točila —
I nasta borba krvava
Na život i smrt, bez java!
Na prsi meni skoči on, pust,
Al' ja mu gurnuh u čeljust
Moj čisti gvožđem bodež lak...
I onda — opet! Silni pak
Zaurla panter, zastenja,
Pa stade strašnog bešnjenja.
Zagrljeni, k'o dvojica
Najljućih, gorskih krvnika,
Pali smo dole... U mrak taj
Ja beh k'o panter, besan, vaj!
K'o zvere — vih se, režao,
I sam sam krvcu prežao.
K'o da sam i sam, zaista,
Postao čedo krvnika —
Zver ovaj strašni, planina...
Al' tad mu većem smrtna tmina
Očima mutnim zavlada...
On stade strašnog stradanja,
Pa, prikupivši zadnji moć,
Zagrli mene — i u noć!
XIX
„Ti vidiš rane te duboke —
Tragove šape previsoke;
Još su mi prsi krvave,
Al' one skoro, bez slave,
U zemlji će se smiriti
I novu snagu primiti.
Ja tada, starče, ne mareći,
Od rana mojih ne bežeći,
Prikupih snagu i ja začas,
Pa u onaj noćni čas
Kroz šumu opet pohitam...
Al' šumi kraja ne imam.
XX
„Iz šume izđoh. Sve se budilo.
A zlatno jutro rudilo
I jata zvezda vitlalo.
Ja gled'o kako s' blistalo
I kako s' rosa srebrila.
Polja su rosom treptila,
Al' ja sam — starče, ne budilo! —
Putem se istim vratio
I manastir svoj spazio!
I tek tad, starče, u taj čas
Razumeh potpun svoj poraz.
XXI
„To beše za me — udarac!
Nisam li ja k'o u tvoj dvorac
U manastir se vratio?
I tek sam tada shvatio:
Da zavičaja nikada
Videti neću! Mala naslada
Iz mojih grudi prnu već...
I ja sam stao, zamuknuo...
O, kako sam se zaklinjao!
Uzalud sve to! Ja sam bio
Tim manastirom ubjen već!
XXII
„Tad čuh ja zveket poznati.
K'o da me neko povrati
Iz mojih snova, ludila.
Ta to su zvona budila
I mene opet vraćala
U ropstvo — k'o da s' svitala
Nad mojom smrti zorica.
I tada, starče, kroz taj jad
Vid'o sam: ja sam slab i mlad,
I da je moja duša pak
Manastir ovaj... da je znak
Na čežnji mojoj udaren.
Ja sam k'o list odbačen
Il' k'o zatvornik rođeni —
Za večno ropstvo suđeni!
XXIII
„I žega stade žeštiti.
Svet poče u njoj bleštiti.
Glava se moja prignula,
A zemlja, starče, dignula,
Te sve se stade vrteti
I u mom oku mreti...
Ja padoh opet u travu...
XXIV
„I tad se neki čudan glas
Začu u tihi podne čas.
K'o da su vali romorili
I tihu pesmu zborili.
I ja sam slušao, zanet sav.
K'o da je potok, mio, plav,
O prahu mome zborio...
Sve tiše, tiše, zanosno,
Sve više, više, ponosno —
I ja sam tako usnuo.
XXV
„I tada, starče, na javi
Zlatne se ribe u plavi
Potoka toga igrale
I mene k sebi mamile.
I jedna, starče, meni se
Najlepša čini — čini se
K'o da mi zbori, miluje:
„O, spavaj, divno čedo ti,
O, spavaj, pa se seti ti
Svih onih misli zanosnih
Što su ti grudi nemoćnih
U sreći večnoj kupale.
Ja ću te, milo čedo, ja,
Srebrom svojim okupati
I večnom srećom zasuti.”
XXVI
„Al' eto, starče, to je sve.
Šta vredi više? Skoro će
U grob me hladni spustiti.
Al' samo jedno molim te:
U vrtu tvome, kraj stene,
Gde rastu dve topole,
Tamo me, oče, sahrani.
Tamo su zore bajnije,
Tamo su ptice jasnije,
I odande se Kavkaz vidi!
Odatle ću ga gledati
I poslednji put — znati
Da tamo moje žiće spava...
Tamo se moja duša javlja.”
Napomene
[uredi]- ↑ ...
Izvor
[uredi]Delo, 1897.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Okica Gluščević, umro 1898, pre 128 godina.
|