Gorom ide mlado konjaniče,
Na alatu konju pomamnome,
Sreta njega Mijat harambaša,
Pa govorn mladom konjaniku:
„Oj Boga ti mlado konjaniče, 5
Ja s' ukloni, ja mi se pokloni!“
Konjaniče za to i ne haje.
Mijat kaže i dva i tri puta,
Konjannče za to i ne haje,
Već sve goni konja poprijeko. 10
Sam u sebi Mijat besjedio:
„Moja šara, pusta ne ostala,
U dušmanske ruke ne zapala
Sad me nemoj vatrom prevariti
Za oko te ni moliti neću!“ 15
Pisnu šarka vesela joj majka,
Pa udari mlado konjaniče,
Među oči u čelo junačko,
Đe junaku melem ne trebuje.
Pade momče u travu na glavu, 20
Momče pade, a Mijat dopade
Da momčetu odsiječe glavu.
Pa se Mijat malo zastavio,
Dok zapita mladog konjanika:
„Oj Boga ti mlado konjaniče, 25
Imaš li ti iđe roda svoga?“
Konjaniče tiho odgovara:
„Ja ne imam niđe roda svoga
Samo imam ja brata jednoga,
I on mi je u goru otiša' 30
I nazv'o se Mijat harambaša!"
Pisnu Mijat kao guja ljuta,
Pa se pljesnu rukom po koljenu,
Na koljenu čista čoha puče
I pod čohom tanana košulja, 35
Pod košuljom koža na četvero:
„Jao moje do Boga žalosti!
Ja ne imah niđe nikog svoga,
Samo brata jednog rođenoga,
Sad i njega jednoga pogubih!" 40
Mijat dere sam svoje rukave
Pa zavija bratu teške rane,
Ne bi li mu bratac prebolio.
Bolan bratac njemu progovara:
„O Mijate jedini mi brate! 45
Ti ne deri svojijeh rukava
Ne zavijaj bratu teških rana
Teška rana, preboljet ne mogu,
Već ti prosta moja krvca bila.“
To izusti, pa dušicu pusti! 50
U Pešti 1887. Pribilježio: Jovan Milovanović, Bosanac.
