Misli o pesniku

Misli o pesniku  (1924)  Pisac: Jovan Dučić

1.

Nauka vidi sve u evoluciji, a pesnik vidi sve u večnosti: znači u vremenu koje se ne daje opredeliti ničim, pa ni etapama. Nauka vidi stvaranje i razvijanje, a pesnik razgrađivanje i rušenje. Za nauku je čovek deo sveta, a za pesnika je svet deo čoveka. Nauka vidi triumf života u novom listu koji izbija iz stare grane, a pesnik vidi staru granu koja nestaje u novom listu. Za nauku je sve radost u obnavljanju, a za pesnika je sve u drami raspadanja. Nauka sve vidi u zatočenju hladnih prirodnih zakona, a pesnik sve humanizira: iznad svega istavlja sensibilitet ljudski… Nauka gleda i meri umom koji je ograničen, a pesnik meri dušom kojoj se ne znaju granice, i koja je u vezi s dušom stvàrî. ,,Zato nauka samo konstatuje, a pesnik sudi; nauka o svetu misli, a pesnik o svetu oseća. Zbog toga nikad se nauka i poezija neće izmiriti, kao ni voda ni vatra. Nauka, i kad misli da nešto tumači, ona samo klasifikuje fenomene. Zato se naučne istine često potiru među sobom, ali velike istine koje su kazali pesnici, ništa nije demantovalo. Bekon je smatrao zakone Galileja kao proste dosetke, ali ni jedan pesnik nikad nije mogao verovati da mračni determinizam izražen u Edipu ne odgovara najvećem zakonu opšteg života. Zato jedini koji tumači, to je pesnik koji svemu traži krajnji smisao, i koji oseća događaje oko sebe u njihovom bar jednom — možda i jedinom — odnosu: u odnosu prema čoveku. Zato je pesnik od svih drugih ljudi najbliži božanstvu. Platon stavlja u usta Sokrata — u jednom dijalogu učitelja sa rapsodom Jonom — svoju definiciju poezije: Pesnik je nešto lako, krilato i sveto — tumač božanstva.

2.

Odista, imaju samo dva tvorca u kosmosu: Bog i pesnik. Prvi sve počne, drugi sve dovrši. Tajna pesnikovog stvaranja isto je tako duboka i neobjašnjiva kao i tajna božjeg stvaranja. Ne zna se kako je postalo jedno pesničko delo, kao što se ne zna kako je postao kosmos. Kako se jedno delo začne u umu pesnika, i kako ono dođe do savršenstva izraza, to ne može sebi ni sam pesnik da objasni. Tome je često povod najmanja sitnica; celo građenje događa se u jednom duševnom stanju koje začuđava i samog tvorca. Zato pisci raznih estetika izgledaju pravom pesniku obični klasifikatori gotovih slučajeva, onakvi kakvi su botaničari i zoolozi. Velika tajna u kojoj je začeto i ostvareno jedno umetničko delo, ostaje za sve i za uvek potpuno mračna. Da jedan čovek bude Šekspir, a da to ne bude drugi čovek iz društva tog pesnika, niti jedan drugi čovek njegovog vremena, taj slučaj ostaje tajna možda naročite konstrukcije jednog organizma. Zato je pesnik potpuno drukčiji čovek nego drugi ljudi, i, izvesno, nije samo njegovo delo jedini dokaz za ovo tvrđenje. Ona toliko puta gorka nelagodnost koju pesnik oseća u dodiru s drugim ljudima, njegov napor da se prilagođava sredini koja je sva u kompromisima, dok su oni za njega čitavo nasilje, dokazuju jednog večnog stranca među svojim najbližim. Jedino mesto na kojem se on sreta sa drugima, to je sublimna tačka ljudskog života: ideal. Na svakom drugom mestu, on je odrođen.

3.

Najizrazitiji tip jedne rase, to je pesnik. On je merilo njenog genija, sensibiliteta, ideologije. Kao što stoji na raskršću između dva doba, on stoji i na raskršću između dva naroda. To nije zidni časovnik koji pokazuje kako sunce ide s onu stranu zidova u kojima je zatočen, nego sunčani sat napolju oko kojeg obilazi sami sunčani kolut i gde sama sunčeva luča crta svoje puteve u vasioni. On je esencija rase, kao što je možda njen krajnji motiv. Euklides i Ipokratis mogli su biti naučnici ma kojeg naroda u kulturnoj istoriji starog doba, i Galilej je mogao biti sunarodnik Arhimidisa. Ali u svom veku je Sofokles mogao biti samo pesnik grčki, a ne persijski, finičanski ili egipatski. Dante je mogao biti samo pesnik katoličke Italije trinaestog veka. Pesnik je čak i izraz ne samo rase nego i jedne istorijske periode, ideala jedne generacije; tako je Taso pesnik jedne generacije, a Ariosto jedne druge, ma koliko bilo kratko doba koje razdvaja periode Renesanse i Reforme. Istoričar opisuje život drugih ljudi, naučnik opisuje život stvari, a samo pesnik govori o sebi; i govoreći o sebi, govori o onom što je u njemu esencijalno, prvostepeno, najdublje, najaktivnije ljudsko. Sve što dublje ide u sebe, sve dublje ide u rasu. Tako često ode do najopštijeg, do opšte čovečanskog, do univerzalnog: to znači do termina gde on postaje veliki pesnik zato što je kazao najveće unutrašnje istine svih ljudi svog vremena. Ako jedan pesnik nije bio rasan, to znači samo da nije bio pesnik; a ako nije bio univerzalan, to znači samo da nije bio veliki pesnik. Veliki su pesnici kao velike zvezde po kojima se zna uvek tačno kako stoji odnos između dana i noći, i koje je doba u svemiru.

4.

Samo pesnik stvara, jer samo on misli da bi izmislio. Ko je god nešto stvorio, on je bio pesnik. Jer sve novo što je poniklo, poniklo je iz one nedokučne tajne stvaranja: iz nečeg nerealnog koje je izvor sveg realnog. Pesnik je svagda i nepomirljivo idealist, jer sve gleda kroz ideal, to jest kroz prizmu savršenstva. To ne znači da pesnik nema osećanja stvarnosti, mogućnosti i nemogućnosti; pesnici su samo ljudi koji gledaju na stvarnost pomičući je uvek do njenih krajnjih granica usavršenja. Na protiv, on je superrealan, onaj među ljudima koji jasno vidi realnost, jasnije nego iko drugi, jer je vidi u njenoj nepotpunosti. On zna tačno odakle treba da se doveže konac kojim se ide od današnje nepotpune stvarnosti do njenog sutrašnjeg usavršenja. Samo obični ljudi vide onoliko koliko postoji; tvorci vide i ono što ne postoji danas, a što može postojati sutra, jer inače ne bi bili tvorci. Realisti nisu ništa stvorili, oni su samo primenjivali tuđe stvaranje; a kad god su se odmakli od tuđeg uzora, oni su samo kvarili. U paradoksu rečeno: utopisti više vrede nego realisti, jer je mnogo puta jedna utopija samo začetak jedne istine, ideja u njenom prvom zametku. Pesnik misli podsvesno; on je jedini sasvim intuitivan; i nije izmislica da on ima jedno čulo više nego drugi svet. On stalno i ono što ne postoji vidi u obliku kao da postoji: za sve druge je komad beloga mramora samo komad belog kamena, a za njega je u tom hladnom predmetu uzapćena jedna boginja ili jedan sotona, koji traže samo ruku umetnika da te zamisli pusti iz njihovog kamenog zatočenja u život i obožavanje. Na belom listu hartije na kojem nema ničeg napisanog, za drugog čoveka koji se zove Dante ili Šekspir, već na prvi njihov pogled, na tom praznom prostoru zaigraju reči najlepše koje su rečene posle reči božjih.

5.

Pesnik je tumač božanstva, jer je Božanstvo slika krajnjeg ideala čovekovog. Taj ideal je pesnik izrazio u vidu predmeta ili u vidu čoveka — prema razvitku kulturne istorije, — po naklonosti da sve konkretizira i zatim sve humanizira. Bog prosvećenih ima sve mudrosti i vrline koje čovek u svom snu o idealu smatra za najveće. Pošto pesnikovo delo svagda govori samo o najvećim vrednostima, i govori s ushićenjem i verom, on je tumač božanstva, onako kako to u dve reči kaže Platon. Ima filozofa koji su verovali da je kosmos mogao postati bez učešća božjeg, što bi moglo značiti da je mogao postati i bez njegove volje, i protiv njegove volje, po jednom zakonu čisto mehaničnom koji je sam sebi dovoljan. Ali ja ne poznajem ni jednog pesnika da je bio bezbožan, i verovao da je građevina postala bez građevinara. Nikad nijedan pesnik nije opustošio svemir i ostavio prostore bez velikog božanskog daha koji odiše iz svih stvari oko njega. Da Bog nije čak ni stvorio svet i čoveka po svom obrazu, nego da je Čovek napravio Boga po svom idealu, pesniku bi i to bilo dovoljno da bude pobožan: on bi ničice pao pred lepotom takvog čovekovog dela koje prevazilazi sve druge lepote na svetu. I zato, pesnik i kad sumnja, on veruje; jer je sumnja osećaj a ne misao. Ni ateizam nije pravo odsustvo religije u duši; apsolutno odsustvo religije, to je indiferentnost. Pesnik bezbožan ne da se ni zamisliti. Eshilos je ratovao protiv božanstva, ali jednog božanstva konvencionalnog, koje nije poteklo iz moralnog ideala, nego iz šarene bajke; protiv Omirovih bogova koji su pretvorili bili Olimp u leglo svih poroka i tvrđavu protiv svih ideala čovekovih. Pesnik Eshilos, međutim, verovao je u jedno novo božanstvo, prijateljsko prema ljudima: u Prometeja raspetog na Kavkazu, preteču Hrista raspetog na Golgoti.

6.

Pesnik je najčistija gruda svoje zemlje. Običnom čoveku koji misli može otadžbina izgledati jedna predrasuda istorije. Zemlja koju zove otadžbinom, danas je uža a sutra šira, danas je na severu a sutra na jugu, danas je jednorasna a sutra mnogorasna. Mi znamo šta se smatralo otadžbinom u Tukididovom dobu. Međutim, samo osećanje za otadžbinu ostalo je nemenljivo, i ono je počelo kad je počela istorija. To je osećanje stečeno u prvoj zajednici sreća i nesreća jedne grupe ljudstva, u sigurnosti kod kuće, u strahu od neprijatelja spolja. Jezik i tradicije zajedničke, samo su emanacije jednog višeg motiva: mračne ljubavi čovekove za tlo koje ga hrani odmah posle majčinog mleka, i koje mu daje sve uslove za život i odbranu. Jedno od najstarijih grčkih božanstava bila je Gea, što znači zemlja koja rađa. A jedno od najvećih božanstava, Demetra ili Ceres, boginja zemljinog ploda sa svetilištem u Eleuzisu, koje, kad je postalo atinskim, Atina je postala duhovnim centrom celog helinskog sveta. Tako je osećanje za sopstveno tlo postalo atavizmom, jačim od sveg našeg unutrašnjeg života; patrija je postala pre reči patriotizam, kao što je nacija postala pre reči nacionalizam. Reč ljubav odnosi se najpre na otadžbinu, pa tek onda na ženu, dete i društvo. Za zemlju se napušta sve drugo. Veći je bol kad neprijatelj zagazi u zemlju, nego kad potuče vojsku. Mi volimo svoju zemlju i kad ne volimo naše sugrađane; volimo svoj rodni grad i onda kad nas progna iz sebe, kao što je slučaj Ovida i Dantea. Stoje čitavi kontinenti sunčani, plodni, bez ljudi, a narodi sa severa ne napuštahu svoje zemlje dugih kiša i teških mrazeva; čak kad su i osvajali sjajni jug, vraćali su se zatim u svoje zemlje na severu. Čovek umire za svoju zemlju i onda kad u njoj nema ni pedlja sopstvenosti; čezne za njom i kad ga je klevetala za izdaju, i vraća se u nju pun ljubavi da joj pomogne, kao Aristidis u bitci, ili Platon ili Pitagoras u misli. Najprosvećeniji čovek nije neminovno i najveći patriot, ali najdublji čovek — najduševniji, što znači najjasniji — to je bez sumnje najveći među patriotima. A to je pesnik. On je to i onda kad nije najveći vojnik. Junaštvo je često stvar grube i tvrde volje, nasleđe, vaspitanje, lična sujeta, patološko krvološtvo; katkad utapanje svih ideala u samo jedan ideal: u primitivnu ljubav za fizičku pobedu čoveka nad čovekom, u ljubav za slavu, ili ljubav za osvetu, ili ljubav za jedan strašan lov. Bilo je rđavih vojnika među pesnicima, kao Horacije i Verlen; ali je bilo i heroja kao Eshilos i Sofokles, i Servantes i Kamoens, i stotine drugih pre i posle njih. Priroda je ovde kompensirala: ono što po nekad nema pesnik od heroja (snagu volje), to ima heroj od pesnika (ideal). Heroj i pesnik, to su dva blizanca i dva najsavršenija uzora ljudskog soja.

7.

Kad jedno osećanje postaje poezija, i kad se javi iskra tvoračka? Ko bi na to mogao odgovoriti, kad znamo da je tajna umetnikova velika kao i tajna božja. — Meni se ipak čini da se ta iskra javlja u sudaru dveju suprotnosti, ili u dodiru dvaju polova. Na primer, u osećanju tragičnog, t. j. u momentu kad se želi večnost a nameće ideja o smrti svega; u osećanju ljubavi, t. j. u spajanju dvaju duša ili tela; zatim u osećanju ideala, t. j. kad ljubav za sebe treba da se žrtvuje u ljubavi za druge. I tako dalje. Iskra poezije izbija ravno iz one tačke gde su se ta dva protivna pravca ukrstila. Koliko u duši jednog čoveka ima više ovakvih sukoba, u toliko je dublji. Ako tome još zna da dadne i izgled umetnički, i da taj momenat generališe i napravi opštim ljudskim fatumom, on postaje pesnik. Veliki broj ljudi žive bez ovakvih unutrašnjih potresa, ili su ti potresi kod njih sasvim epidermični, i to je onda čovek iz gomile, rudimentaran, nepotpun, nedovršen, ili što zovu plitak. Čak ako je u stanju i da nešto oseti, on nije u stanju da tom osećanju dadne mesto i cenu. Za sitne ljude sve je sitno; za velike duhove nema sitnica, zato što oni vide sve u nedeljivosti, i što je sitnica samo jedan deo opšteg. Veliki duhovi su kao planine iz kojih se svaki eho spolja vraća stokratan. Jedan španski mislilac kaže na jednom mestu: „Za filozofa razočaranog, nema ničeg novog pod suncem; ali za pesnika iluzionistu, sve je novo u svakom trenutku“. A iluzija, to je najveći faktor stvaranja. Iluzija o životu napravi čoveka optimistu. Optimista je lakouman i bez jasne ideje šta može i šta hoće; pesimista je dublji i strada od želja velikih i nesrazmernih, ali zna šta hoće i ume da meri šta može. Međutim, optimista stvara jer u sve veruje, a pesimista zadržava stvaranje i sam sebe isključuje iz pokreta. Prvi je pozitivan i koristan, a drugi negativan i opasan. Bilo je velikih pesimista među pesnicima, kao Leopardi i Alfred de Vinji, čak i velikih religija pesimističnih, kao budizam. Ali najsilniji narodi nisu znali za pesimizam. „Veltšmerc“ je jedno novo ljudsko osećanje, i pesimizam se javio tek u modernoj literaturi. Sofokles je jedino znao za tragični determinizam u ljudskom životu kad je dao strašnu priču o Edipu. Sećam se još samo da se u jednom starom grčkom horu kaže da je smrt bolja nego život; i samo jednog sličnog stiha negde u Mimnermosu. Pesnik je prirodno iluzionist, jer je on jedini stvaralačka sila; on je optimist jer nešto hoće do krajnjih granica mogućnosti, ili čak nešto i izvan tih granica. Zato je u stalnom sukobu pomenutih dveju suprotnosti i stalnom dodiru dvaju pomenutih polova. Zato je svako njegovo osećanje jedna iskra začeća. Treba voleti čovečanstvo samo zbog nekoliko velikih ljudi koje dadne s vremena na vreme. Ja ne znam šta je Bog, ali veliki čovek daje mi ideju o tome. Stari Grci su imali reč Nmiθεoι, što znači ljudi-bogovi. Taj isti narod je raspeo kritičara Zoilosa što je napao pesnika Omira.

Izvor

Srpski književni glasnik, 1. januar 1924. Knjiga XI, br. 1. Str. 19—25.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Dučić, umro 1943, pre 83 godine.