Mehmed Sokolović

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Mehmed Sokolović
Pisac: Milutin Bojić


Milutin Bojic1.jpg


               Mehmed Sokolović


»Jurio sam besno ka cilju neznanom,
Dugačka je, strašna, priča mojih dana.
Gazio sam. Dan je ginuo za danom
I cepao čalme starih velikana,
A na tom megdanu krvlju pokapanom,
Ja, rob najskromniji najbešnjeg sultana,
Letopise pisah krvavim handžarom,
Slavu svoju pričah kumbarom i karom!

Drhtale su čuke drevnoga Balkana,
I stenjala polja nevernih Mađara,
I zvonile sablje krvavih megdana,
I vrištali konji mrtvih gospodara,
I pretile reči svetog alkurana,
I cepala pisma papskih poklisara,
Jaukala pesma, što vrišti i kune:
A ja mrvim nogom razdrobljene krune.

Da. Carevi meni robovi su bili,
A njinih sam žena ja gospodar bio;
U sobama njinim, u zlatu i svili,
Oko mekih tela mišice sam vio,
I dok rob do roba oko mene mili,
Ja sam oči, usne, med i šerbet pio,
I, dok zvone lanci i puk ječi ceo,
Gledah kako požar ždere usev vreo.

Ali jednom samo nazreh sreću pravu.
Na beskrajnoj pusti Panonije ravne,
U suton, spustivši svoju bledu glavu,
Sanjajući prošlost svoje zemlje slavne,
Jecaše devojče, a u oku plavu
Drhtaše joj osmeh pun vedrine stravne.
Lutala je. Stade kad opazi mene
I ugrize usne sočne i rumene.

Ah, te modre oči, duboke i setne,
Rastresite vlasi pozlaćene kose
I mirisne grudi, kao bašte cvetne,
Njene meke ruke, njene noge bose
Gledah željno. Struji dah večeri letne.
Slatka, kao ljiljan pun mirisne rose,
Zadrhta i pršte u smeh pun užasa
I krvava pade bez reči, bez glasa.

Bedan, jaučući čupao sam grudi.
Klečeći ljubljah joj ohladnela usta.
A kroz pustu vetar svirao je ludi,
I njena se kosa lepršala gusta.
Njeno telo drhće od ponoćne studi.
Ja ga toplo ljubim. Drhću polja pusta,
I dok iz daljine pesma vrba plače,
Belo telo smrt je kočila sve jače.«

II

Oktobarsko veče. Pada magla plava.
U pustoj dvorani Mehmed bolno muči.
Gde je sad red onih tigrova i lava,
Što ginuše dokle ratna truba zvuči?
Davno taj svet mrtvi zaboravljen spava.
Nad njim reka borbe i života huči
»I Mehmed ga žali, očima ga traži
I snovima groznim bolno srce blaži.

III

Koprena je crna pala na vek slave,
Prah zastave jede negdašnjih sultana,
Riznice su prazne, slomljene su brave,
Rđaju oštrice starih jatagana;
A on nema suza, da mu obraz plave.
On puši. U gustom dimu od duvana
Vidi drage slike. Drhću usne neme?«

Na krvavoj zemlji, ubijen, pun rana,
Leži sedi Mehmed, žrtva carskog besa.
Poslednji trenuti oktobarskog dana
Izdišu. Smrad kuži iz krvavog mesa,
Iz džina, pred kojim gordi Beč se stresa.
— Slavu, ne krij slavu, rako iskopana!
»Toj slavi, što tuđom krvlju zemlju poji,
Zaborav je plata — nju noć mrakom boji!«

1910



Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 102 godine.