Marko Kraljević i beg Kostadin
Konje jašu do dva pobratima,
Beg Kostadin i Kraljević Marko,
Beg Kostadin besedio Marku,
"Pobratime, Kraljeviću Marko,
Da ti meni o jeseni dođeš,
O jeseni, o Dmitrovu danku,
A o mome krsnome imenu,
Pa da vidiš časti i poštenja,
A i lepa, brate, dočekanja,
I gospodske đakonije redom."
Al' besedi Kraljeviću Marko:
"Ne hvali se, beže, s dočekanjem!
Kad ja tražih brata Andrijaša,
Ja se desih u dvoru tvojemu
O jeseni, o Dmitrovu danku,
A o tvome krsnome imenu:
Vidio sam tvoje dočekanje,
I vidih ti do tri nečoveštva."
Al' besedi beže Kostadine:
"Pobratime, Kraljeviću Marko,
Ta kakva mi nečoveštva kažeš?"
Veli njemu Kraljeviću Marko:
"Prvo ti je, brate, nečoveštvo:
Dođoše ti do dve sirotice,
Da j' nahraniš hleba bijeloga
I napojiš vina crvenoga;
A ti veliš dema sirotama:
- "Id't odatle, jedan ljudski gade!
Ne gad'te mi pred gospodom vina!"
A meni je žao, beše, bilo,
Žao bilo dveju sirotica,
Pa ja uzeh do dve sirotice,
Odvedoh ih dole na čaršiju,
Nahranih ih hleba bijeloga
I napojih vina crvenoga,
Pa pokrojih na njih čisti skerlet,
Čisti skerlet i zelenu svilu,
Pa ih onda poslah dvoru tvome;
A ja, beže, gledam iz prikrajka
Kako ćeš ih onda dočekati;
A ti uze jedno siročadi,
Uze njega u lijevu ruku,
Drugo uze na desnicu ruku,
Odnese ih udvore za stole:
"Jed'te pijte, gospodski sinovi!"
Drugo ti je, beže, nečovještvo:
Što su bili stari gospodari,
Ša su svoju haznu izgubili,
I na njima stari skerlet beše,
One mećeš u donju trpezu;
A koji su novi gospodari
I odskora haznu zametnuli,
I na njima novi skerlet beše,
One mećeš u gornju trpezu,
Pred njih nosiš vino i rakiju
I gospodsku đakoniju redom.
Treće ti je, beže, nečoveštvo:
Ti imadeš i oca i majku,
- Ni jednoga u astalu nema,
Da ti pije prvu čašu vina!"