L. K. Lazarević/I

I

II ►

    Predmet je pripovetkama L. K. Lazarevića narodni život seoski i malovaroški, kakav je ovaj nekad bio u jednom kraju Srbije. Sve je to izneseno neobično živo i verno; i ako je slika koju nam on o svemu tome daje u mnogome i idealisana, ona je ispisana s toliko topline i ljubavi i toliko je prijatna da volimo verovati da je sve, ili bolje da je bilo, sve onako kako se opisuje i da je, otuda, i smatramo kao da bi u svemu bila verna. Mi volimo verovati da je život tekao onako mirno, idilski u međusobnoj ljubavi i slozi da je i varoš i selo bilo kao jedna velika porodica. Kako je na pr. mila ona slika sela u Školskoj Ikoni onih dobrih i čestitih seljana i njihovog starog popa; one zadruge u pripovetci Na bunaru, sve složno… I ako nije verovatno da je to i nekad sve tako bilo, mi volimo verovati da jeste. Tome doprinosi mnogo i to što je sve izneseno prosto, prirodno i neusiljeno, te, prema tome, izgleda i da je u svemu istinito i ako u stvari nije.
    U ostalom to nije ono što je u pripovetkama Lazarevićevim glavno; život narodni, i ako se tako vidno ističe u njima, sporedniji je; on je više kao stafaža, kao Hintergrund nečemu drugome.
    To što je u pripovetkama L. K. Lazarevića iznesen narodni život, i iznesen tako verovatno je i učinilo da je jedan kritičar njegov, Lj. Jovanović kojemu treba priznati zaslugu da je pokušao jedini pravu analizu njegovih pripovedaka, analizu >iz celo<{?} , našao da je ono što je glavno u njima, porodično osećanje. To bi, po njemu, bila poglavita tema u pripovetkama Lazarevićevim; ona se ogleda sad u ovome sad u onome obliku, u svima njima: [u] Švabici (nedovršenoj pripovetci koju nije trebalo ni objavljivati) se ono buni protiv ženidbe tuđinkom, i odnosi pobedu nad ljubavlju; u Vetru junak pripovetke zbog majke odustaje od ženidbe;…
    Toliki primeri, izgleda, dokazuju da je tako. U stvari oni ne dokazuju ništa. Ostavimo na stranu Švabicu, (nesvršenu pripovetku koju nije trebalo ni objavljivati), i razgledajmo malo bliže druge pripovetke. Janko se… Na taj način bi i pravi Verter bno pao kao žrtva porodične sreće drugoga, o koju se on hteo ogrešiti. Arsen treba da žrtvuje Anoku i ona se mora pokoriti zadruzi zar je to glavno u pripovetci Na bunaru Ko bi još iz Školske Ikone našao da joj je smisao kako ljubav i t.d. Ko bi drugi osim kritičara za ljubav svojem tvrđenju mogao tako što reći? I kritičar treba da je iskren, da mu je preča petina nego njegovi kritičarski kalupi.
    Porodično osećanje jeste jako u pripovetkama L. K. Lazarevića; ali ono je jako zato što je ono uopšte jako u patrijarhalnoga sveta kakav opisuje L. K. Lazarević; bez njega bi slike bile ako ne neverne a ono nepotpune. I ako bi se, na suprot tome, primetilo da su i drugi slikali taj isti svet na inak ono u njih nije tako jako, ne treba zaboraviti da ga niko nije slikao tako potpuno kao on. Drugi razlog što je tako, iznećemo docnije, zašto je toliko polagao. Glavno je da ono nije glavno.
    Što je L. K. Lazarević slikao, to, dakle, nije toliko život narodni, koliko, više, pojedine ljude, ličnosti, tipove, karaktere. Što je kod njega glavno, to je unutarnji život, ono što u sebi samima doživljuju, što se u duši njihovoj zbiva. To je psiholog, koji anali zira svoje ličnosti, i kojemu je priča više za to da nam tako iznese rezultate svoje analize.
    U vezi s tim je i to da je kod njega svagda jedno lice glavno ostala su sva, i ako su ona svagda živo i istinito izvedena, više za to da se istakne ono glavno. I ako bi se moglo primetiti da je to i u drugih pripovedača take, da je u svakoj pripovetci jedno lice glavno, junak pripovetke, ono je ovde u neku ruku objekt, predmet analize… Mitar, Anoka, Vučko, Janko.
    I kao što mu je svagda glavno jedno lice, tako je isto i ono što iznosi samo jedan momenat, kakav nagao prelom koji se u duši njihovoj događa. U prvoj i najboljoj pripovetci njegovoj, Prvi put s ocem na jutranje to je kartar, koji se, pošto je prokockao svu svoju imovinu, i poumno već da sam sebi uzme život u poslednjem času trže i otpočinje nov život. U drugoj pripovestki, Na bunaru, Anoka, razmažena, samovoljna i bez srca, postaje preko noć poslušna, smerna, i milostivna prema onima koje je dotle kinjila. Tako i Vučko, u pripovetci On zna sve, nemiran i raskalašan deran, kad vidi da je na njemu briga o bratu i bratovoj kući, postaje u trenutku drugi, uredan, čestit i valjan. Tako se i Janko, u Verteru, prolazi svojih mlakih, sentimental nih sanjarija… I, na posletku, to se isto opaža i u onoj slici Sve će to narod pozlatiti: kada onaj vojnik koji se vraća iz rata bez jedne ruke i noge, i kojemu milostivni ljudi dele bogate poklone, sve to zahvalno prima, dok mu u jednom trenutku ne proleti kroz glavu misao da je on sad prosijak, i on sve ne bani na zemlju.
    Tako se, dakle, u svima pripovetkama L. K. Lazarevića ponavlja isti motiv, nagli, trenutni prevrat u duši glavnih ličnosti u njima. Jesu li ti prevrati mogućni, jesu li oni dovoljno motivisani, to ćemo pitanje ostaviti za sada na stranu, dovoljno je da on veruje da jesu. Poroci, ružne navike, nepogodna narav, mekuštvo, sve je to samo na površini, spolja; iza toga krije se prava priroda, koja je svakada dobra i svakada krepka i zdrava. Treba samo da se javi prilika, nešto što će probuditi glas savesti, što će oživeti pritajane plemenite instinkte, te da se pokaže da je u čoveku dobro ipak jače od zla, da ovo može za vreme oteti maha nad njim, ali da ga ne može ugušiti, i da na posletku ipak dobro pobeđuje zlo. Iza psihologa stoji na taj način, moralist, koji veruje da je u čoveku ipak jače dobro. I ovaj optimizam njegov nije samo teorijski, uverenje da je u čoveku jače dobro od zla, nego je još, u isto vreme, i… On se ne zadovoljava moralom koji sam sobom izlazi iz onoga što priča, nego ga sam na kraju izvodi, raduje se pobedi dobra, i likuje… Ili postaje gotovo naivno melodramatičan kao na svršetku pripovetke On zna sve. Vučko se popravio i sad treba da dođe nagrada. Brat ga uzimlje za druga u radnji i prosi za njega devojku u koju se Vučko davno već bio zagledao;… Zar to nije kao u kakvoj melodrami, ili u kakvoj istočnoj priči gde se dobri nadmeću ko će jynaka lepšim darom obdariti?
    Iz istog su razloga i sve ličnosti u pripovetkama dobre, i glavne i sporedne, i stare i mlade, i ljudi i žene, i seljaci i varošani; dobar je popa i dobar vladika. Jedini je Zelembać koji je nevaljao; ali i [on] bi se, izvesno, da se vratio s robije popravno.
    (U tome, na posletku, treba tražiti i uzrok što je onako slikao život.) I kako je slikao ljude, tako slika i život… On je taj život tako slikao što je, s razlogom, u patrijarhalnom društvu koje je iznosio u porodici vidio osnovu morala društvenog; ona je koja drži zajednicu.

Izvor

Srpski književni glasnik, Knjiga trinaesta; Broj 1; 1. 9. 1904. Str. 36-40.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ljubomir Nedić, umro 1902, pre 124 godine.