Lovčev zapisnik
| Lovčev zapisnik (1898) Pisac: Radoje Domanović |
Bio sam već đak u prvom razredu gimnazije. Ipak mi nisu dopuštali da nosim pušku. Ali, možda još i zato što mi je to zadovoljstvo zabranjeno, čežnja moja prema lovu bivala je sve jača i jača, neodoljiva.
Morao sam pribeći lukavstvu. Saletim molbama našeg momka da on ponese pušku kad pođe u zabran svinjama, a ja da ga tamo čekam i uzmem pušku. Naravno da sam mu za tu uslugu morao dati nekoliko cigara od očeva duvana.
Ja već u zabranu. Čekam s nestrpljenjem; ljutim se na svinje što dosadno skiče oko mene, misleći valjda da sam im doneo hranu, jurim ih ljutito od sebe i tučem nogama, štapom, kao da su mi one krive što momak ne dolazi s puškom.
Posle dugog čekanja pojavi se i on. Puška mu o ramenu, a u ruci nosi torbu s kukuruzom. Mučno da se zaljubljeni može više obradovati svojoj dragoj, koja mu dolazi na sastanak, nego ja momku.
— Kamo ono? — pita on prekoračujući vrljike, a ruku namestio kod usta kao kad se drži cigara pri pušenju.
Izvadim iz džepa duvan zavijen u hartiju od nekih starih novina, i dadoh mu. On najpre rastera sviše, te razbaca kukuruz na nekoliko gomilica, pa sede na panj, metnu pušku kraj sebe i uze zavijati duvan. Pošto zapali, metnu ostatak duvana u onoj hartijici u nedra, a papir za šajkaču, pa će reći zadovoljan, kao čovek koji je dostigao svoju želju:
— Evo, bre, puška, ja je done’, no pazi, nesretniče, da ne pogineš!… Zlo, bog i duša, da što bude rđavo!…
— Što? — pitam, prilično poplašen tom napomenom.
— Što, e moj brajko, što? To, što prsne cev, pa udari onaj krljomak po glavi, pa ubi namesto! Tako je Luka Vilipov poginuo namesto, još mator čovek!
— Bila možda rđava, naprsla puška? — pitam ja da bih se utešio.
Sreja (tako smo zvali tog momka) trže zadovoljno dva-tri dima iz cigare, pusti dim lagano iz usta u tankom mlazu, kao da ga štedi, izgledaše mi da mu je žao da ga raskošno, odjednom pusti, pa će reći:
— Đavo je puška!… Kako naprsla?! Zdrava zdravcita puška kao srče, no tako pršte baš sama. Zar mu sudbina da pogine od puške!
Mene još više uplaši ovo objašnjenje.
— More, ’ajde to opet da kaže čovek bila puna puška, pa prsla od puka, a možda je i olovo mnogo bio nabio. Nego šta ćeš ti kad se sama samcata otkine. Lepo stoji ’vako odapeta, niko je ne dira, pa tek kad ’oće da bude nesreća, a ona sama upali: Treees! Kao grom, bože me prosti!
— Zar se ugreje barut od sunca, il’ ako je blizu vatre? — pitam.
— Jok, molim te, no usred zime ide Milisav putem, i nosi pušku u ruci, drži je ’vako po sredi, a pred njim išao neki Živko. Ja s Milisavom rame uz rame, a i ja nosim pušku. Dok tek tresnu puška, Živko pade kao sveća, i zakuka. Ja se i Milisav okretosmo tek ’vako unaokolo, reko’, ubi ga neko, slavu mu, iz pizme. Dok tek pogledam, a Milisavljeva se puška puši…
Ja ga ne pitah šta bi dalje, a i on prekide misao i ovako završi, posle kratkog predaha:
— Kažem ti, puška je đavo! Neki put kad ti treba, neće da upali najbolja puška, pa usred vatre da je baciš, a negde, kad je za zlo, pukne sama, kao da je đavo okine. Ono, što kažu, đavo niti ore, niti kopa, no sprema zlo. Praznu praznijatu pušku napuni đavo za nesreću, pa grune kao sveti Ilija!
Ispriča mi zatim nekoliko slučajeva gde je prazna puška, baš prazna, bez zrna i baruta, pukla i ubila čoveka namesto.
— Sudbina je to — opet ponovi. — Sudbina, kažem ti, pa kad dođe onaj čas, sam đavo napuni pušku.
Kad me Sreja tako lepo ohrabri, ostavi mi pušku, pa se diže i ode.
Ostadoh sam. Sednem na onaj panj, gde on seđaše, pa pokušam da samog sebe ubedim kako nema pikakve opasnosti pucati iz puške. Ali ne ide. Uvrtelo mi se u glavu ono što reče Sreja: „Đavo niti ore, niti kopa, no radi o zlu!” pa nikako da tu strašnu rečenicu odagnam od sebe. Uzmem pušku u ruke, pa me neka jeza prođe, kao da sam zmiju pipnuo, a sve na pušci izgledaše mi zlokobno, puno slutnje. Stadoh misliti kako toliki ljudi, pa svi vojnici, pa i otac, povazda s puškom, pa se nikom ništa zlo ne dogodi, a to će meni prvi put! Takvim mislima ohrabren, pregledam dobro da puška nije zapeta, pa je, rešen na sve, obesim o rame. Pođem uskom stazom dublje u zabran, trudeći se da ne mislim na Luku što je poginuo, i ostale nesrećne slučajeve, već misleći ia toliki broj ljudi kojima se nikad ništa nije desilo. Ali malo-pomalo, pa mi tek kresne kroz glavu ona Srejina rečenica:
— Kad ’oće zlo da bude, ono sama samcata puška pukne kao grom!
Posle takve misli uvek zagledam pušku da je „sam đavo nije zapeo”, što rekao Sreja, i kako ovako crne misli, pune slutnje, nadvlađivahu sve više i više moje utešno rezonovanje, to nađem za bolje da skinem pušku s ramena i da je nosim u ruci.
Boreći se tako u mislima i hrabreći sebe od nekog čudnog straha što me obuzeo, stignem čak na drugi kraj zabrana. Da nije bilo vrljika, ne bih, bez sumnje, ni tu zastao, a sve dotle nije mi ni palo na um da motrim gde će pasti koji golub da ga gađam, ili grlica. Zastadoh. Više mene prošušta jedan golub krilima i odlete daleko, te pade na drvo u jednoj njivici. Meni kao bi krivo što da padne tako daleko od mene da ne mogu pucati, a, s druge strane, i milo mi što se tako desilo, iako se trudim da ovo drugo osećanje suzbijem i da tvrdo verujem u to kako bih pucao, samo da mi dođe na zgodu.
Sveže letnje jutro. Sunce se tek pomalja na istoku, a zraci mu zlatni, rumeni, blagi. Rosa još nije spala, pa preliva, i čini se kao da se cela priroda, umivena posle noćnog sna, osvežena i porumenela, smeši puna sreće i zadovoljstva, a i ’tice kao da svojom pesmom potpomažu tu radost svoje majke prirode, te ne mogu da se site napevaju. Odmah do zabrana je jedna požnjevena njiva, po kojoj se žute krstine u koje su složeni snopovi. Dalje malo, po njivama na obrešku, rasuti su radnici, šarene se suknje i bele muške košulje od težine; svi povijeni, sa srpovima u ruci; žanju, i tek, s vremena na vreme, devojke se usprave, i zahori se pesma, otpevaju jednu strofu, pa se opet poviju za radom, a momci se usprave te produže drugu strofu, i tako naizmence, dok tek neko ne napravi šalu i razlegne se smej i uzvriskivanje, i nada se graja i larma, te na to čak iz druge njive stanu drugi radnici odgovarati još većom larmom. Tako ljudi, što ’no vele, „udaraju muku na veselje”. S leve strane je jedan kraj sela. Iz zelenih šljivara proviruju beli dimnjaci, iz kojih se izvija dim u providan svež mirisav vazduh tako tiho, kradom, kao da se ne miče, te da je samo naslikan, kao da nije dim.
Ovaj sveži dah jutra i lepota okoline i one pesme žetelačke uticaše na mene povoljno. Razvedrih se, razbeže se slutnja, nesta straha, osetih u grudima neku milinu i hrabrost.
Najedared čuh u blizini grkanje grlice, tako jasno, kao da mi stoji na ramenu. Pogledam desno, kad na jednoj krstini blizu vrljika grlica, okrenuta meni repom. Grče i izvija glavom čas tamo, čas amo.
Dakle, došla mi na zgodu. Grlica, lep lov! Meni zakuca srce jače, uzeh pušku hrabro, a ipak s malo neke tajne zebnje. Kleknem uz vrljike, kroz koje provukoh pušku, pa je tako oslonjenu na jednu vrljiku iz tog čatala pritegnem uz rame, priljubim uz obraz, držeći je čvrsto u rukama, kao što treba kad se nišani. Gledam tako grlicu preko nišana, merkam je, a od nekog uzbuđenja osećam da mi se telo čisto trese. Dakle, sad treba zapeti oroz, uzeti baš istinski na nišan i okinuti.
U trenutku se rešim na sve. Zapnem oroz, namestim se kao i malopre, samo sad toliko stegoh pušku da me je rame bolelo. Gledam grlicu, a ona veselo grče i izvija glavicom, gledam, gledam, ali kad pomislim da je dovoljno nišanjenja i da treba okinuti, osetih neku jezu, srce udara jako, a ruke mi se tresu. Najzad sam u sebi nazvao Sreju budalom, jer ništa ne zna, naljutim se na sama sebe što sam kukavica, zažmurim, i počeh pomicati prst ka obarači. Dodirnu prst obaraču, i ja kao da se od nje opekoh, učini mi se da će se sve one priče Srejine na meni ispuniti, da mi je došao onaj čas, što veli Sreja, i u silnom uzbuđenju trgnem glavu nazad i odgurnem pušku od sebe u desnu stranu. Puška udari u onu drugu vrljiku što se sa ovom ukršta u čatalu, i zveknu, a grlica poplašeno prnu i izvi se visoko, pa odlete nekud daleko.
Pravim se na silu, u mislima, kako mi je krivo što mi lov umače, ali sam u stvari osećao i radosti, kao čovek koji se spasao kakve napasti.
Najedared čuh glasno smejanje iz najbliže njive. Radnici se okrenuli meni i smeju se kako ispustih siguran lov.
— Pa što ne pucaš, bre? — doviknu jedan.
Jedan mladić od dvadesetinu godina ostavi srp, pa se u trku uputi meni.
— Odleti mi! — odgovorim.
— Pa što si čekao?
— Ne znam kako je napunjena puška, stra’ me prsnuće.
— Eto ga taj, trči da ti izbaci pušku! — doviknu drugi. — Ne daj mu!…
— Podaj, ži’ mi, nek pogine on! — viče drugi, i opet se razleže smeh.
Onaj, zajapuren, dopade do vrljika, preskoči ih, pa priđe meni.
— Kam’, bre, kaka ti je ta pukčica… (uze je, i stade zagledati i uzimati je na nišan!) … Ai, laka li je, začin joj njen!… Ovo može da se trgne, pa svu vilicu na jedan ma’ da ti odnese!
— Laže te, more, pucaj sam! — viče opet onaj iz njive, nagađajući šta mi govorimo.
— Ne slušaj ga, ži’ mi, laže te on! — veli ovaj, i stade zapinjati da vidi kako joj radi oroz.
— Čuvaj se, bogami, laka je, znaš, puška!
— Zar bolja teška?
— Bolja, ne trže se!… Doduše, ne znam ovoj narav dok ne bih probao.
— Pa probaj.
On odšunja s puškom u zabran. Izgubi se iz vida. Jedan golub guče na vrhu suvara jednog cera u zabranu. I ja i radnici gledamo u njega, očekujući s nestrpljenjem rezultat.
Dok puče puška. Polete mnogo tica, izviše se neke visoko nad zabranom, neke sa oštrim fijukom odleteše u daljinu, zamirisa barut, i sa šume kao da nešto pokapa po zemlji, takav se šum ču. Onaj golub polete u visinu, pa tek obori zemlji. Sve niže, niže, kosije, i pade u strnjiku blizu onih radnika. Dva-tri čobančeta potrčaše i stadoše se gurati kad stigoše golubu, ko će da ga uzme.
— Ubi ga, bog i duša! — viknuše neki od radnika, koji su sve ovo neprestano s pažnjom pratili.
Utom i lovac ispade na čistinu, ostavi mi pušku, pa potrča golubu, psujući čobane. Uze od njih goluba, zagleda ga, i sa zadovoljstvom stade pričati kako je imao muku da mu se prikade.
Ja odoh radnicima da bih razabrao od Arsenija (tako je ime bilo onom što je ubio goluba) da li se puška mnogo trgla.
— More, muka je meni da se prikradem njemu, a kad ga uzmem na oko, on je već u mom loncu.
— Trže li se? — prekidoh ga.
— Trže, pa mnogo! Rekoh, vere mi, odnese mi obraz!
Ostali se nasmejaše, a oi produži:
— Daj tu pušku meni da je nosim po lovu. Za tebe je neka što se ne trže mnogo.
— Podaj mu goluba kad je njegov metak! — veli mu jedan.
— ’Oću, al’ da mi da dvajes’ para.
Ja izvadim dvadeset para.
— Pazi! ’Oće istina da mu da. Ne daj, ži’ mi, no kad imaš baruta i olova, dođi negde svecem kod mene da ti ubijem nekoliko. Padaju kod nas tamo na potok, pa jednim pukom mož’ da obališ deset i više.
Na kraju krajeva ja dadoh dvadeset para, uzmem goluba, obesim ga na pušku i pođem tamo na drugi kraj zabrana da čekam Sreju onde gde sam ga dočekao kad je doneo pušku.
Sreja sedi na onom panju i, kad me ugleda, zapita:
— Ko ti to ubio?
— Šta, ko mi ubio?
— Ne umeš ti da ubiješ, nije to lako!
— Baš sam ga ja sam ubio! — prevarim ga, jer mi beše krivo što me potcenjuje.
Sreja se dobroćudno nasmeja.
U višim razredima gimnazije otac mi je dozvoljavao da nosim pušku, al’ tad sam se, opet, morao kriti od nastavnika. Kad sam hteo praznikom s drugovima izići u lov, to smo se po nekoliko dana morali o tome dogovarati i utvrditi plan kako da pronesemo puške kroz varoš, a da nas niko ne spazi; baš kao da vršimo kakav najveći zločin. Terali, smo čak toliko da smo cev od puške uvlačili u nogavicu od pantalona, te nam jedna noga pri hodu izgleda kao ukočena, a kundak metemo pod kaput. Tek zora. Na ulici nigde žive duše, a mi se tako lagano prikradamo i zveramo neće li tek odnekud iskrsnuti nastavnik latinskog jezika. Taj je, upravo, jedini i voleo da hvata ko puši, ko ide u meanu, ko u lov, i u tome se toliko izvežbao da smo mi, i kad kod kuće zapalimo cigaru, zagledali prvo pod krevet i po svima ćoškovima da se osiguramo da i odatle ne iskrsne taj opasni nastavnik, i da ne vikne svoje grozno:
— E, nazdravlje ti, sinko!… Posrkao ti je đavo čorbicu!
A kome god objavi da mu je čorbica posrkana, taj više od jedinice ne može dobiti. Tako sam i ja, kao i svi, morao vrlo pažljivo čuvati ono malo svoje vesele čorbice.
Tako sa strahom, lagano, sa po jednom ukrućenom nogom, prolazimo varoš i zveramo na sve strane, a kao odbranu od opasnosti nosimo u rukama latinsku gramatiku i pribeleške, gde behu naročito čuveni izuzetci za treću deklinaciju.
Čim koga susretnemo, a mi ga sumnjivo pogledamo da li je kakav poznanik tog nastavnika, te za svaki slučaj otvorimo pribeleške i otpočnemo na glas čitati izuzetke.
Tako smo iz obazrivosti gotovo pored svakog prolazili.
Kad tako srećno prođemo varoš i iziđemo u polje, osetimo kako nam neki teret spadne s leđa.
U polju se raspašemo, izvadimo puške, obesimo ih o rame, i pođemo dalje veselo, s pesmom.
Vrljamo vazda, pušimo slobodno, do mile volje, ponosimo se puškama o ramenu, pucamo svaki čas, na svašta: na čvorka, na kosića, na svračka, na vrapca, na najmanju ’tičicu božju, a puške punimo kao za kurjake, te i kad ubijemo po koju zlosretnu ’tičicu, od nje ništa ne ostane.
Sve, sve, ali tek povratak uveče bejaše strašan, jer izjutra kad smo prolazili, sve spava, a s večeri, do neko doba noći, budni su svi u gradu, svet vrvi ulicama. Kad dođemo pred samu varoš, osetimo strah, kao da ćemo da skačemo u neprijateljski šanac. Opet metnemo cev od puške u nogavicu od pantalona, ozgo opašemo kaiš, a preko kundaka zakopčamo kapute. Idemo s latinskom gramatikom u rukama, i ko bi nas god pogledao, nama se odseku noge od stra’, i zaprepašćeni očekujemo pitanje:
— Kud ste bili s puškama?
Jednom ispade tako pred kas onaj strašni nastavnik.
— Nazdravlje vam! — reče, a mi skidosmo kape.
— Mesto da učite, a vi vrljate u ovo doba! — viknu on toliko da se poče okolo skupljati svet.
— Ode mi čorbica! — pomislih u strahu, i promucam:
— Bili smo u polju, gospodine, učili latinski.
Pokazah mu knjigu i pribeleške, a on pobeđen i čisto zastiđen promrmlja:
— Dobro, dobro, deco, samo se tako trudite! Laku noć, sinci!…
Izmače on, a mi osetismo milinu, kao da smo se spasli od smrti.
Zato mi posle položene mature beše najveća sreća da smem javno, usred bela dana, proći kroz varoš s puškom o ramenu, i još voditi kera, i to, zamislite, ići bez ikakvih izuzetaka za treću deklinaciju, sasvim kao slobodan čovek.
Prvi dan, dakle, posle položenog ispita zrelosti, kad primismo svedodžbe, nas trojica se opremimo za lov. Svet vrvi ulicama, a mi javno, bezikakva prezanja, nosimo puške, lovačke torbice, vodimo kerove o lancu, i gledamo pobedonosno. Čisto mi beše krivo što na nas niko ne obraća pažnju i što nas niko ne pita:
— Kuda s tim puškama?
Čak, kao za pakost, nigde da se namerimo na nastavnika latinskog jezika, iako smo naročito sedeli pred jednom me’anom prema njegovoj kući, i tu kao lovci pili kavu, dogovarali se na koju ćemo stranu, i to sve natenani, sa zapaljenim cigarama.
Mlađi đaci prođu, pa nas gledaju zavidno, čudno, kao da smo postigli raj, ostvarili krajnje ideale ljudske težnje.
A nama čisto raste srce od miline.
Gotovo nam se i ne ide sad u lov, već bismo da ovako neprestano krstarimo po varoši s puškama i zapaljenim cigaretama.
Leto, po svršetku gimnazije, proveo sam u selu kod roditelja.
Nikad nisam osećao više zadovoljstva nego tada. Pre nekoliko dana strahovanje, noćna nespavanja, glava kao od olova; idem ulicom, pa zavidim celom svetu koji nema ispite. Zavideo sam čak i psu moga gazde kod koga sam bio u stanu. Ja neispavan, bunovan, s ledenom zebnjom i strahovanjem: „Ako ne položim?!” i još pored toga moram da učim sto čuda, a pas se otegao pod hladom ora’ovim, pa spava slatko, mirno. Zazvrje kola, a on tek pogleda zakrvavljenim očima na ulicu, pa čak ne smatra za dužnost ni da lane, već prostenje od zadovoljstva, otegne se još lepše, i spava dalje. Kad mu se dosadi, ustane, počeše se šapom po vratu, otrči do karlice s vodom, naloče se slatko, kako samo kuče ume, i vrati se opet u hlad. Sramota je, ali moram priznati da sam bio u stanju da se u takvim trenutcima menjam s Liskom. samo da mi iziđe onaj metež sviju predmeta nz glave i strahovanje iz duše. Po glavi mi se motljaju bez reda i veze sva moguća svetska čuda: rimske pape, Cezarovi konji, kvadratni koreni, toričelijeve cevi, pa sve moguće kamenje po svetu, pa životinje, pa razni preseci, pa šta je jela pokojna strina Gundulićeva. Sve se to smešalo, i kamenje i istorijske ličnosti i hemijske formule i sve moguće životinje, pa čak i zvezde. Izgledalo mi je kao da se svi ljudi koji su god postojali iskupili u mojoj glavi na vašar, pa povukli sa sobom sve moguće stvari na svetu i podovodili sve životinje, pa to samo vri i bruji.
Tako, dakle, pre toga na nekoliko dana, pa, eto, po ispitu sve to kao rukom odneto. Svršio se vašar i vreva, sve je otišlo na svoje mesto, a ja osećah neobičnu sreću i blaženstvo, kao nikad pre toga, što mogu mirno spavati, ustati kad hoću, ne brinuti uz ručak dokle je vladao Karlo Veliki, i gde se nalazi serpentin, i kako se plode poljski miševi, i posle koliko bi vremena čuli mi na zemlji kad danas pukne top na suncu, i za koliko bi vremena stigla tetka nama u goste da je, recimo, juče u podne tačno pošla železničkim brzim vozom s Marsa. Od svega toga sad ništa, osećam se normalno, gledam na sve stvari onako kakve su. A sećam se čisto sa stidom kako sam razgovarao s majkom, jednom o ručku, kad mi je dolazila za vreme ispita.
Ona ruča, ja mućkam po tanjiru, i zamislio se.
— Jedi, sine, blago majci!
Ja ne odgovorih da ne pokvarim misao.
— Jedi, ludo, ne brini toliko. Šta bude, bude. Ubio ti bog i te nauke!
Ja srknuh i, zaboraviv da skinem kašiku s usta, zablenut kroz prozor mišljah dalje.
— Jedi, sine, a dabogda sve knjige izgorele! Nek si mi ti, rano moja, zdrav!… Jedi, blago majci, vidiš da mi osta kao biljčica od te proklete nauke! Jedi, ne misli ništa kad je mama s tobom.
— Onako, nešto mislim.
— Pa šta misliš, sine, kaži tvojoj majci, ne kri od mene. Sve ću ti ja pomoći.
— Mislim se nešto, majko, kad bi ti bila na mesecu, a ja ovde, pa da si danas pošla k meni železnicom, kad bi stigla?
Majka se prvo prekrsti, pa onda zaplaka. Sliše joj se krupne suze niz smežurane obraze, a pogledom punim molbe, straha i očajanja, pogleda u mene, i uhvati mi glavu, te me poljubi u čelo.
— Ostavi sve… sve… si… i.. ne, pa a-aj-de s majkom!…
I ja se zaplakah.
Eto, dotle me beše dovela muka od nauke i strah od ispita, te mi baš zato tako slatko pade tih život, dubok odmor, puna sloboda.
Da ne duljim vazda, što biste mi rekli vi čitaoci: „Šta nas, brate, gnjaviš i mučiš tim ludorijama, već ako umeš, pričaj što si počeo!”
Pravo mi i kažete. Dakle, što je glavno, postadoh slobodan čovek, svoj čovek, koji je smeo i pušiti i ići u me’anu, i, što je najlepše, javno nositi pušku, a ne bojati se nastavnika latinskog jezika.
Radnim danom sam morao ići sam po lovu, jer baš u to doba, po Petrovu dne, bejaše vreme najvećeg poljskog rada, koji traje sve do u poznu jesen.
Probudim se rano. Bio sam već na jednom obrešku u šumi, a istok tek rudi, a sa zemlje kao da se diže lagano, neosetno, noćni tamni veo, a umesto njega se preko sveta razliva nežno rumenilo. Zora se milo smeši sa istoka, a od tog čarobnog, nežnog osmeha, kao da sve oživljava, sve pliva u sreći i blaženstvu. Osećam kako se taj osmejak zorin prelio preko cveća, preko trave, preko šume, preko svega što pogledam. Neka svečana tišina, duboki mir. U duši osećate i radost i divljenje, jer taj osmejak zorin što raskošno preliva svet srećom, nije osmeh trenutne radosti smrtnog bića, osećate kako je to trijumf besmrtne prirode, večnosti. Samo ’tičice, ti mali nevini stvorovi, pozdravljaju svojom milom pesmom ovu radost, ali mi ne osećamo da njihov cvrkut remeti ovaj duboki mir prirode, već mu daje još više draži.
Sedeo sam tako na jednom obaljenom rastu, koji je tu skoro bura iščupala iz korena i posmatrao lepotu oko sebe, udisao duboko sveži dah jutra, i gotovo sam i zaboravio čega radi sam pošao. Oko mene je bilo vazda tica za lov. Guču golubi, grču grlice, klikću žunje i obvijaju se, pužajući oko suvara na visokim cerovima, udaraju silno kljunom o suvo drvo i suvo drvo odaje jasan, prijatan zvuk. I moj ker izgleda da bejaše pao kao i ja u neko lirsko raspoloženje. Čučnuo kraj mojih nogu, pa se nešto duboko zamislio. Ali njega to nežno osećanje pre popusti. Stušti odjednom kao pomaman u šumu i zalaja silno, te odjeknuše jaruge. Pogledam na onu stranu, a veverica pred njim zagreba uz drvo. On dojuri, poče skakati u visinu, i stade ga piska, a veverica opružila rep po grani, zvera očicama i mrda prednjim nogama, dok odjednom skoči, sa raširenim repom, kroz vazduh, te izgledaše kao da prelete na drugo, najbliže drvo, odatle na treće, četvrto, dok se dokopa visokog cera. Ker kao besan jurnu za njom i stade još luđe bezuspešno skakati naviše, prateći joj svaki pokret. Dokopam pušku, pa jurnem i ja za njima. Veverica čas na zemlju, čas na drvo, čas s drveta na drvo, gde je gušća šuma, a mi energično za njom, dok je isterasmo na čistinu, gde se prepe na jedan usamljen cer. Tu se beše tako vešto opružila po grani da sam čitavih po sata zverao dok je primetih. Naperim pušku i uzmem je na oko. Tresnu puška, a ona se ne pomače, dok ker ludački stade vitlati u kovitlac po šumi. Opalim drugi metak, i ona tresnu o zemlju. Ker zaurla od radosti i jurnu na nju.
— Ubi je? — čuh iza mene poznat glas nekog Marka. To je puki sirotan bez igde ikoga svoga, a služi u nekog Nikole, imućnog seljaka. Čuva stoku, a radi i u polju. U toj kući je još od detinjstva, i tako se saživeo sa kućanima da su ga smatrali za člana porodice.
— Ubi’ ! — rekoh ponosito, pošto se okrenuh i videh gde preskače preko vrljika iz svoje njive.
— Ima ih puno. Odneše sve oraje na jedama!… Da se jedu bar, kako su debele ka’ duleci… No da se jedu, ne bi je mogao čovek nigde naći, pa da plaća za svaku više no za najbolje prase!
Govori mi to Marko, idući meni bliže, i kad se sasvim približi, pozdravi se:
— Zdravo osvanuo!
— Zdravo, šta ti radiš?
— Ti baš uranio, a?
— Pa volim tako da gledam zoru, a i zbog lova.
— More, ostavi zoru, boga ti, pa spavaj, kad ti je bog dao. Najslađe se u zoru spava. Šta ima da je gledaš, zakon joj njen! Ona mi dosadila, jer čim zora, a mene čeka motika, ja l’ srp, ja l’ budak, tek me od zore dobro ne čeka!
— Navikao si ti, pa ti to obično, ali, ako ništa drugo, a ono te čeka zdravlje od ove šume i ovog svežeg jutra.
— Zdravlje?… E, moj brate, kako zdravlje! Radim od zore do mrkla mraka, probiju me hiljadu znojeva, pa kad legnem uveče, boli svaka koščica. Kako zdravlje?… No moram da sam zdrav, ako mi se i neće. Nema seljak kad ni da leži, ni da boluje. Trese me nekad groznica, pa malakšem, povodim se kad idem, pa opet moram u njivu.
Sednem na jedan snizak panj, a ker leže kraj mene i metu glavu na opružene prve noge. Marko čuči kraj mene. Izvadim kutiju da savijem duvan. Pre nego što vratih kutiju u džep, Marko protra dlanove i pogleda u duvan.
— Pušiš li?
— Pušim na moju nesreću, i što god je skuplji duvan, sve mi se više puši. Kad ono beše duvan ’nako go, nekako mi se nije ni pušilo. Probao sam, al’ baš mi ga neće srce. A sad, kako iziđoše ovi nesrećni paklići, ne pušim ga, no ga jedem ka’ leb, bože me prosti!
Pružim mu kutiju.
On je prvo zagleda sa sviju strana, pa je ostavi kraj sebe na zemlju. Protrlja rapave dlanove, zagladi brkove, pa sa nekom svečanošću i zbiljom uze kutiju. Otvori je, izvadi papir i, pošto ostavi kutiju opet kraj sebe, stade piriti da biiz cele knjižice tako pirenjem odvojio jedan listić. Pirenje je trajalo tako dugo, da se meni već dosadi gledajući. Najzad mu nekako ispade operacija povoljno, i izdvoji se jedan listić. Marko ga uze, i zalepi jednim krajičkom za donju usnu, koju prvo ovlaži jezikom. Papir leprša na usni od povetarca, a on pažljivo uredi knjižicu papira, poravna listiće da bude sve kako je bilo i pre pirenja, pa onda papir spusti u krilo od debele košulje. Posle toga opet protrlja dlanove i uze kutiju. Jednom rukom drži jedan kraj otvorene kutije, a drugom rukom udari nekoliko puta po drugom kraju. Zatim krupniji duvan ozgo steže prstima i naže kutiju da se sitnina odvoji na jednu stranu. Kad i to srećno svrši, metu kutiju na krilo, pa stade s dva krupna, gruba prsta vaditi ono trunje duvansko i metati ga na dlan leve ruke. To je radio tako ozbiljno, mirno i lagano, da je to vađenje trunja sa dva prsta trajalo toliko da bih ja dotle dve cigare savio i popušio. Kad izvadi toliko koliko mišljaše da je dovoljno za cigaru, steže ruku u koju je metao duvan u pesnicu, a onom drugom zatvori kutiju da se ne bi slučajno prosuo duvan.
— Mislim da je skup, žuti se ka’ dukat? — upita, misleći na duvan, pa i ne čekajući odgovor, kao da je nehotično izgovorio tu misao, uze duvati u pesnicu u kojoj mu beše duvan.
— A što duvaš?
— Tako mi. Naučili smo tako, i, znaš, ovlaži se, pa se duvan manje troši. Gori cigara duže, a suv duvan provrvi začas.
Duvanje je trajalo duže nego gotovo sve dosad, i najzad otvori pesnicu, koja se sva oznojila, i duvan više mokar u njoj, no vlažan. Istrese sad duvan u papir, ali kako na znojavoj ruci osta mnogo zalepljena trunja duvanskog, to metnu papir s duvanom na kutiju, koja mu stajaše u krilu, i stade lagano i strpljivo biskati sa one ruke trunić po trunić i metati ga na papir. Kad i to svrši, razgovarajući uzgred kako je zlo što davno nema kiše, protrlja opet dlanove, uze onaj papir s duvanom, nasloni ga na koleno, i nastade savijanje s takvom ozbiljnošću, kao lekar kad vrši kakvu najopasniju operaciju. Zavi, pomažući se tako i kolenom, i uliza dobro kraj od papira, zalepi, i opet ozgo oliza. Ufitilji papir na oba kraja cigare, pa je onda zagleda, kao što bi umetnik sa zadovoljstvom zagledao delo koje je s mukom i naporima stvorio. Tako gotovu cigaru metnu za uvo, pa onda uze kutiju, otvori je pažljivo, uredi opet malo listiće od papira, metnu ga u kutiju, i onda iz krila pažljivo pokupi svaki trunić rasuta duvana, te i to metnu u kutiju, pa je onda zatvori, i pruži mi je sa rečima:
— Lepa ti ta kutija!
Pružim mu kutiju s mašinama da zapali. Dugo se opirao, i najzad ga privolim da zapali. Zapali pažljivo, povuče duboko dim, i posle toga zagleda cigaru da vidi koliko je izgorela, kao što gladan čovek zagleda sladak zalogaj.
Uz cigaru mu se otvori razgovor.
— ’Vala bogu, kako je to! Uzme čovek travu, pa savije u papir ’vako, pa puši. A kažu čkodi za grudi ovaj zift. I ko li to izmisli prvi, da mi je da znam?
Dok se ja smišljah kako da mu odgovorim, a on produži:
— Mislim se sad nešto kako je to! Eto, sad stoka, kučići i ova druga stvorenja ne puše, zar im sastav drukči, a čovek i puši i pije i svašta. Idem lani po vinogradu s mojim kerom, pa grožđe tek upolovačilo. Ja se sit najedo, a kuče neće da okusi! Nije dobro zrelo. Tako gledam nešto, pa, bogami, prostićeš, neki put stoka pametnija no čovek. Odemo na kazan pa se napijemo, pa, ovoga mi krsta, ne vidimo jedan drugog, a stoka jok! Jede, pa pije vode, pa legne ljucki trezna. Ja ti ovde kod trle negde kad se napijem rakije, pa bi me mogao odneti do Kragujevca, a psi trezni, pa čuvaju i mene i trlu.
— Pa ne pije se svaki dan! — rekoh, ne znajući šta da mu kažem.
— Pije se, no radnim danom iziđe na znoj piće, pa čovek ne može ni da se opije. Ali na slavama, i tako nekad, ili kad peku kazani, da ti je da vidiš kad se to zasedne oko buce, pa ona cevka ide od usta do usta. Lani ovaj nesrećni Leko pođe u Kragujevac, pa ga nadari đavo da svrati na kazan. A njegov kazan u njegovom šljivaru. Svrati kao tek uzgred, a tamo već, ka’ na svakom kazanu, pre zore ima ih deset. To se, znaš, ide jedan kod drugog, a niko nikog ne pita, niti se to zove, no svak ide ka’ na bunar. Tako onaj kod onoga, a onaj kod onoga. Zasedne tu Leko, pa malo-pomalo, te do mrkla mraka. Zaboravio i torbu s ramena da skine, sve, k’o veli, ’ajd sa’ću da pođem. Kad se već smrklo, a on se diže, pa tetur, tetur, iziđe iz šljivara. Niko ga ne pita ku’će. Mislimo ’nako ode. Kad on jok, no bâgi pošao u Kragujevac.
— Priča on to i sam posle. „Pođem, kaže, ja, i to u Kragujevac, a i ne pada mi na um da se već smrklo. Kako iziđem iz šljivara, a mene ona parnjača udari u glavu, pa ni maći! Šljivar veliki, a okolo sve plot, a ja se u’vatim plota, pa zapnem okolo. Padao sam, spoticao se, al’ plot pomaže te se držim. Idi, idi, idi svu noć dragu. Al’ nigde pusta Kragujevca. Čudim se ja šta će to da bude, svu noć pogiboh idući, a nikako stići u Kragujevac. Zapnem ponovo, pa ’ajde, ’ajde, aja, nigde Kragujevca! Sustadoh, a koje od one nesretne parnjače, koje zar od umora, jedva gledam na oči. Zora podbeljuje, petlovi kukureču, lepršaju kokoši, sleću sa sedala. Gledam, a glava mi buči od rakije, i sve vidim kao kroz neku maglu. Čujem da škripe negde vrata od kuće. „Ovde ću, vala, da tražim prenoćišta, pa šta bude”, pomislim, i računao sam da sam pogrešio put, pa se otkro čak negde u beogradski okrug. Viknem ja što me grlo donosi:
— Ej, domaćine!
— Ej — odazva se glas.
— Molim te, brate, da me primiš pa konak. Putnik sam, a iz daleka, pa sam pogrešio put, a ovde ne znam nikoga, niti znam gde je meana.
— Odakle si?
— Čak iz kragujevačke naije, iz Šumadije, brate! — i kaza selo.
— Pa to si ti, nesretniče moj, ulazi u kuću, Gospod te ne ubio! Jadno ti daleko, nisi ti od svog plota makao dalje.
— Poznado’ glas moje žene, pa se, veli, istreznih ka’ da nisam ništa okusio.”
Još mi je vazda Marko pričao, i najzad reče kako su već tri-četiri leta preradili u polju uz smej o tom Lekinom obilaženju oko plota.
Ućutasmo.
— Da idem malo stoci — reče Marko za se, pozdravi se i ode.
Dugo sam još sedeo sam uživajući čari sveža jutra u divnom šumskom predelu, pa se onda strmom, uskom stazicom vratih kući.
Celog dana proveo sam u lovu, i kad se spuštaše veče, bio sam daleko od kuće, na gumnu kod svog strica.
Gumno je u jednom kraju velika zabrana do puta. Naročito je zato i iskrčeno. Večernji vetrić šuškara kroz lišće visokih cerova, kloparaju suvi ogranci, a cela šuma kao da gori blagom, nežnom, rumenom, rajskom svetlošću, koju prosipa sunce na umoru. Iz zabrana, dalje od gumna, čuje se gukanje golubova i grkanje grlica, i što zapad postaje bleđi, gukanje sve jače. Putem se dižu oblaci prašine. Čobani teraju ovce i goveda. Razleže se rika i blejanje. Čobančad na kakvom mršavom kljusetu, bez sedla i uzde. Kljuse čupavo, zaulareno, tromo, čobanče boso, udara ga golim nogama, vuče ular i psuje, a kljuse tek zabrlji glavom u kakav trnjak da čupne još malo trave, onako uzred, ili da otkine burjan. Na gumnu sređeno žito s plevom, oko stožera zdenuta slama, čeka se da izgreje mesec pa da počne vetrenjanje. U kraju vetrenjača, o jednom klenu povešane torbe i lonci. Pod njim sedi žena i doji dete, a jedan muškarčić od nekoliko godina vežba se da plete šešir od slame. S drugog kraja, malo dalje u zabranu, dremaju konji, ispregnuti iz vršaja, po sapima i telu beli se skoreo znoj, kao sapunica. Kraj njih kola, i za jaram vezani volovi, leže mirno, preživaju, pomere se katkad te krcne jaram i zazvone medenice što im vise o vratu. Preko puta njiva, iz nje polaze žeteoci kući, žene s obramnicama preko ramena, o kojima su prazni čanci i lonci u torbama, a po nekoj i dete u ljuljci na leđima. Devojke sa prebačenim belim maramama preko glave, a jednim krajem suknje pridevene za pojas, te se vidi debela, težinjava, bela košulja, idu zagrljene dve i dve. O ramenu im srpovi, a one pevaju u tom divnom večernjem rumenilu:
Ućute, a momci sa gunjićima preko ramena i srpovima zakačenim za pojas idu za njima u svojim slamnim šeširima sa širokim obodom; znojava košulja se zalepila na plećima, a prašina i osać popali po znojavu licu. Oni odgovore devojkama, punim muškim, nekako bolnim glasom:
Stariji još malo zastali, došli amo kod strica, sede svi na travi u zabranu.
Zapad sve bleđi, već se kroz prvi sumrak ukrštaju slepi miševi, pućne kakva prepelica i prne, golubovi guču sve jače. Stric rastresa o grudi znojavu košulju, koja se lepi o telo, a pocrnela od prašine i osaća. Kosa, brkovi i brada mu puni prašine, a po licu se znoj izmešao s prašinom, pa se sliva. Obrisa se krajem široka rukava debele košulje. Vetrić ga rashlađuje:
— Dajte, deco, bardak.
Donesoše bardak pun rakije.
On uze bardak, zagladi prosede brkove, otpljusnu malo iz bardaka, pošto izvadi iz njega zapušač od rastova lišća, prekrsti se nekoliko puta, i poče:
— Pomozi, bože, i oveseli, pomozi svakom bratu i vrednom radniku, seljaku koji ’rani, i crva i mrava i ticu iz gore i činovnika. Ti ga, bože jedini, podrži i okrepi. Zdrav si, Miloje! — nazdravi svom susedu.
I onaj se tako isto prekrsti, otpljusnu iz bardaka, pa blagoslovi:
— Bože, pomozi i oveseli, i daj nama svako dobro i zdravlje!
Suton sve jače hvata. Sve se više gubi iz vida određen oblik daljih predmeta, i malo-pomalo nasta mrak. Vetrić sve jače piri i šušti kroz šumu. Jedva se nazire vetrenjača u kraju, konji i oni volovi kraj gumna, čuje se samo kad konj frkne na nos, ili zazvoni medenica i krcne jaram.
Nasta noć. Na gumnu ostala dva moja brata od strica. Tu će da noće u slami. Ostao i ja sa njima. Polegali smo u slamu čim večerasmo, i oni pospaše čim legoše.
Ja legao na leđa, gledam zvezde što se osule po plavu nebu i slušam ono tajanstveno šuštanje lišća. Zamalo, pa se pojavi pun mesec iza šume i zabrodi u visini zvezdanog neba, blesnuše njegovi srebrnasti zraci, te posrebriše okolinu. Putem krckaju natovarena kola, iz daljine se čuje kako lupaju vetrenjače, uz krckanje kola biju medenice i plaču dvojnice, i izvi se pesma uz dvojnice:
Gubi se pesma u daljini i jedva dopire do mene te čujem:
Izgubi se u noći. Dok odjednom grunu preljska pesma, snažna i silna, i potrese tišinu noćnu:
Grudi mi se nadimaju od miline. Dok odjednom dreknu nešto u jaruzi blizu gumna, sve jače, jače, sve bliže, i najzad čuh i šuškaranje.
Podiđoše me žmarci. Glas isto kao ono što pričaju za drekala.
Sva moja učenost ode bez traga i osetih strah. Gurnuh Liku, koji spavaše do mene dubokim snom.
On se preznu, oslušnu i prepade se, pa će tiho šapatom:
— To je drekalo. Jes’, tako mi boga!
I meni nešto hladno oko srca, a sve mi kosa u dubac.
— Da probudim batu?
— Probudi.
On ga prodrma. Skoči onaj iza sna, oslušnu, pa skoči:
— Kud je ona tvoja puška? — upita me tiho.
Kazah mu, i on je uze. Nama reče da ne mrdnemo i da ne progovorimo.
Zagleda kapslu na pušci, pa tiho, nečujno, ode u šumu. Mi ćutimo i ježimo se od stra’, priljubljeni jedan uz drugog, a ono strašilo sa čudnim glasom još dreči, i to sve silnije.
Odjednom planu puška, odjeknuše jaruge, i nasta tajac. Malo posle čusmo korake, ide Garo (tako se zvao stariji brat) i nešto vuče.
— Evo vam drekala! — reče kroza smeh, i baci pred nas kad dođe lisca.
— Ama, zar mu tako strašan glas?
— Ja mislim vi u školi učite nešto, a ti kod tolike škole ne znaš ni kakav je glas u lisice!
— Da mi je dukata koliko sam ih pobio, bio bih bogat čovek! — veli Garo.
— Kako je nađe?
— Znam im ja gde mora da prođe, zar mi je to sefte!
Garo je zaista bio u celoj okolini poznat kao prvi i najbolji lovac lisica.