Lazar Mutap i Arapin

Knjigu piše crni Arapine

Iz ordije cara silenoga

Od Vidina, grada bijeloga,

Te je šalje u zemlju Srbiju

U Topolu, selo ponosito,

Crnom Đorđu od Srbije glavi:

„Čuješ more kaurine Đoko!

„Na te jeste care protužio,

„Ti si cara za srce ujeo,

„Srbiju mu zemlju osvojio,

„Oborio mečet' i munare,

„Povisio crkve i oltare;

„Isjek'o si hodže i muftije;

„Još si veći zulum počinio:

„Isjek'o si paše i kadije;

„Još si veći zulum počinio:

„Turkinje si mloge pokrstio,

„Imena im Srpska nađenuo,

„Za Srbljina mlogu udomio;

„A ti znadeš, kaurine Đoko!

„Da to Turska vjera ne podnosi:

„Prođ' se toga, kaurine Đoko,

„Prođ' se toga, daj carevu raju;

„Ako li se toga proći ne ćeš,

„Da careve zemlje ne gazimo,

„Da careve raje ne taremo,

„Izađi mi na mejdan junački

„U široko u polje Vidinsko,

„Ili za se pošlji zamjenika;

„Pak da znadeš, kaurine Đoko!

„Ako mene suđen danak nađe,

„Car već na te više vojštit' neće,

„Ostać' tvoja sva zemlja Srbija,

„Ostać' tvoja od sad do vijeka;

,,Ako l' tebe suđen danak nađe,

„Carska zemlja k'o što je i bila,

„Ako li mi izići ne smiješ,

„Poslaću ti vezak i preslicu,

„Te mi predi gaće i košulju

„A na mjesto moje naručnice;

„Pak ću silnu vojsku podignuti,

„Sa vojskom ću raju pregaziti,

„I tebi ću u Topolu doći,

„B'jele ću ti dvore popaliti,

„Tebe hoću živa uvatiti,

„Vezaću ti ruke naopako,

„Vezana te u Stambol pratiti,

„Te ću tebe caru pokloniti;

„Tako će se zemlja umiriti.”

Dođe knjiga Petroviću Đorđu:

Uči knjigu Petroviću Đorđe,

Knjigu uči, grozne suze roni,

Pak od jada na noge skočio,

I išeta iz bijela dvora,

Niže dvora u zelenu bašču,

Pak se spusti na zelenu travu,

Misli misli Petroviću Đorđe:

,,Moja majko! što li ću ti jako?

„Ja sam prvi kavgu zametnuo,

„Crvopisak na dušu uzeo:

„Kud će moja duša i tijelo?

„Da b' Arapu na mejdan iziš'o,

„Može mene suđen danak naći

„A očima ni viđeti ne ću,

„Na kome će zemlja ostanuti;

„Da bi posl'o za se zamjenika,

„Ne znam danas, koga ću poslati:

„Da bi posl'o Lazarević-Luku,

„Luka nije srećan na mejdanu;

„Da bi posl'o Čupića Stojana,

„Čupić jeste srećan na mejdanu,

„U njeg' bi se mog'o pouzdati,

„Bolje u njeg', neg' u desnu ruku;

,,Al' kad pošljem Čupića Stojana,

„Ko će čuvat' Mačve i Podrinja

„Od Turaka, prokletih Bošnjaka?

„Da bi posl'o posinka Miloša,

„Ko če čuvat' Jadra i Pocerja

„Od prokletih Turak' Zvorničana?

„Da bi posl'o Veljka harambašu,

„Ko će čuvat' Banje i Kosova

„Od Turaka ljutih Arnauta?

„Tog ni jednog poslati ne mogu:

„Imade mi đetić Cincar Janko,

,,Al' još nije rana preboljeo;

„Čarapiću Vaso, grdna rano!

„Ludo ti mi na gradu pogibe!“

Misli Đorđe misli na sve strane,

Misli misli, pa na jedno smisli,

Brže piše jednu sitnu knjigu,

Te je šalje Čačku bijelome

A na ruke Mutapu Lazaru:

„Desno krilo, Mutape Lazare!

„U koje ti doba knjiga dođe,

„Da si brže k meni u Topolu;

„Ti ne žali do četiri konja,

„Da b' pod tobom konji pocrkali,

„Ja ću tebi konje potpuniti.”

Ode knjiga Čačku bijelome:

Istom Lazar za večeru sjeo,

Jošte prve čaše ne popio,

Već je drži i Bogu se moli,

A knjiga mu pade na koljeno:

Kad je Mutap knjigu sagledao,

Punu čašu na siniju baci,

Pa uzima onu sitnu knjigu;

A kad viđe, što mu knjiga kaže,

Brže viknu svoje vjerne sluge:

„Sluge moje, itro poitajte,

„Opremte mi doru od mejdana:

„Nove njemu ploče prom'jenite,

„Sitnijem ga klincima potkujte:

„Izmijte ga đulsom i sapunom,

„Osedlajte sedlom srebrnijem,

„Zauzdajte uzdom pozlaćenom;

„S dvije strane meć'te u dorata,

„Mećite mu do dvije gadare,

„O unkašu baltu okovanu;

„Dok s' obučem i uzmem oružje:

„Evo ima tri bijela dana,

„Kad ja legnem, čudan sanak usnim,

„Čini mi se u kavzi ću biti,

„Gospodar me Petroviću Đorđe

„Vrlo brzo svome dvoru zove,

„Bog će dati, da će dobro biti.“

Pak se Lazar poče oblačiti:

On obuče svilu i kadifu,

I pripasa sve sretno oružje,

Sa kojim je na boj udarao

I zdravo se na trag povraćao:

A sluge mu dora izvedoše,

Iznova mu ploče prom'jenili,

A novijem klincim' potkovali:

Izmili ga đulsom i sapunom,

Osedlali sedlom srebrnijem,

Zauzdali uzdom pozlaćenom;

Dvije strane vrgli u dorata,

Metnuli mu do dvije gadare,

O unkašu baltu okovanu;

Kad doratu potegli kolane,

Triput dorat uvreten skočio

I prvijem nogam' zakopao:

Znade dorat, da će putovati,

A na kavgu na mejdan izići:

Pak se Lazar manu na dorata,

I zaiska čašu sa sinije,

Sa dorata popi čašu vina.

Po večeri tri sata prođoše,

Nit' bijaše zv'jezde ni mjeseca;

Ali Mutap i po mraku vidi,

Kano zvjerka kurjak u po noći:

Kad poleže dorat preko polja,

Kano zv'jezda preko vedra neba:

Vele ljudi, da je dvan'est sati

Od Topole do bijela Čačka,

Mutap Lazar za dva sata dođe:

Kad na straže Đorđine udari,

Stražani ga jedva dočekaše,

Do b'jela ga dvora dopratiše,

Pred avlijom Lazu ustaviše,

Otrčaše u dvore Đorđiji,

U ložnici Đorđa probudiše:

„Gospodaru! tebi Mutap dođe.“

Đorđe skoči iz meke postelje,

I bez kape i bez svog pojasa,

Bez čizama i bez jemenija,

Bez oružja u tankoj košulji

Od radosti pred Lazu iziđe;

A kad Lazar Đorđa opazio,

Pred njim doru konja odsjednuo,

Kapu skide, Đorđu k ruci pođe,

Al' mu Đorđe desne ne da ruke,

Već ga Đorđe zagrli rukama,

Pa Mutapa u obraz poljubi,

I Đorđe mu 'vako odgovori:

„Dobro doš'o, moj sivi sokole!“

Pa ga uze za desnicu ruku,

Uvede ga u bijele dvore,

Za punu ga sovru postaviše

Pak mu dade prvu čašu svoju:

„Napij mi se, moj sivi sokole!“

Ali Lazar vina piti ne će,

Veće Đorđu Lazo govorio:

„Što me zoveš, slavni gospodaru?”

Tad' mu Đorđe stade govoriti:

„Znadeš Lazo, znadeš mili sine!

„Mene Arap na mejdan poziva

,,Ev' pod Vidin u polje Vidinsko,

„Ali za me ište zamjenika;

„Bi l' se, Lazo, u se pouzdao,

„Da Arapu na mejdan iziđeš,

„A da mene, sine, zamijeniš?

Ako Bog da, te ti zdravo dođeš,

„Ne ću znati, što ću tebi dati:

„Čestita ću tebe učiniti

„Ko i sina nejaka Aleksu;

„Ako li te suđen danak nađe,

„L'jepo ću ti ime opojati,

„Dugo ću te, sinko, spominjati.”

Mutap Lazar Đorđi progovori:

„Gospodaru, Petroviću Đorđe!

„Bi se junak u se pouzdao,

„Niti bi se Arapa prepao,

„Arapu bi na mejdan iziš'o;

„Ali nemam konja za mejdana,

„Dorat mi je teško ostario,

„Ostario, pa je oteščao,

,,U Turaka s' vrlo dobri konji,

„A na konjma Turci binjadžije.“

Al' besjedi Petroviću Đorđe:

„Imaš, sinko, konja za mejdana:

„Iz mojijeh sedam stotin' konja

„Izber' konja, koga tebi drago.”

U po noći sv'jeću zažegoše,

Pa odoše konje probirati:

Mutap Lazar konja nać' ne može,

Tu za njega konja ne bijaše:

„Nemaš, Đorđa, slatki gospodaru!

„Ti ne imaš konja za mejdana,

„Već ću ići na doratu mome:

„Veće Đorđa, slatki gospodaru!

„Daj ti meni sedam stotin' Srba

„Na hatima a pod mizdracima

„I pod svijem Turskim haljinama,

„Da čuvaju straže od Turaka,

„Dok s Arapom mejdan podijelim:

„U Turaka nigda vjere nema,

„Mogu mene opkoliti Turci,

„Pa u ruke živa uvatiti;

„Nek' čuvaju mene od Turaka.“

To je Đorđa jedva dočekao,

Izabra mu sedam stotin' Srba,

Sve pod Turskim sv'jetlim haljinama,

Na hatima a pod mizdracima:

Zađe Đorđa svakog darivati,

Svakom dade po triest dukata,

A Mutapu ne šće ni brojiti,

Četiri mu džepa napunio:

Odatle se Lazar podigao

I za njime sedam stotin' Srba,

Lijepo jih Đorđe ispratio:

Da vam kažem, koga dana pođe:

U subotu na svetog Lazara

Pred Ristovo pred cvjetonosije:

Da vam kažem, koga doba pođe:

Prije zore i dana bijela,

Kad s' danica rodi od istoka:

Od Topole niko ga ne viđe

Sa svojijeh sedam stotin' druga:

Zavede ih Lazar u planine

Od svijeta, kud ga viđet' ne će,

Kud s' ne čuje vaške ni kokota:

Mudro Lazar vodi svoje društvo,

Jer se boji Turskih prijatelja,

Da ne kažu crnu Arapinu:

Vodi Lazo društvo sedam dana,

Nitko Laza priviđet' ne može

Razma Boga i gore zelene;

A kad bilo na Veliki petak,

Te s' ugleda po polje Vidinsko,

Po Vidinu kule prebijele,

Izmeđ' kula visoke džamije,

Onda Lazar mudro uredio:

Svoje društvo po gori sakrio,

I subotu onđe predanio,

Od Turaka niko ga ne viđe:

Kad je bilo na vaskrsenije

Prije zore i bijela dana,

Mutap Lazar društvo sjetovao:

„Moja braćo, sedam stotin' Srba!

„Dobro konjma pritež'te kolane,

„Svaki svoga dobra konja sakrij,

„Neka konji pod sersanom stoje,

„A i vi se po gori pokrijte,

„Pa gledajte preko polja ravna,

„A ja odo na mome doratu

„Preko ravna polja Vidinskoga

„Na biljegu, đe je Arap rek'o;

„Ako bude crni Arap doš'o,

„Te se s njime po polju poćeram,

„Ja ću bježat' pred Arapom crnim,

„Vi gledajte dobro po durbinu,

„Ne ću bježat', da utečem njemu,

„Veće ću ga mamit' od Turaka,

„Bliže ću ga vama prikučiti;

„A kada se, braćo, ja okrenem,

„Te se oštrim gvožđem ogledamo,

„Vi gledajte, mene poznajite:

„Ako padne sa Arapa glava,

„A vi onda konje posjednite,

„Pa u polje k meni potecite,

„I po jednu pušku izbacite,

„A Srbinjski u glas podviknite,

„Ne bi l' kako Turke poplašili,

„Da meneka ne uvate Turci;

„Ako l' moja padne rusa glava,

„Vi se onda javljati nemojte;

„Već gotove konje posjednite,

„Pa bježite u zemlju Srbiju,

„Bjež'te, braćo, ne ginite ludo.“

To izreče vojvoda Lazare,

Pak posjede vilovna dorata,

Ode pravo preko polja ravna,

Kao zv'jezda preko vedra neba:

Kada Lazo na biljegu dođe,

Ali Arap prije bješe doš'o,

I izveo sedam hiljad' Turak':

Sve popeli po polju šatore,

Pristavili kavene ibrike,

A prosuli srebrne fildžane,

A stoje im konji pod sedlima

Povezati, zopca ustaknuta;

Arap šator s kraja razapeo

Pod šatorom pije rujno vino,

Pred šator je koplje udario,

A za koplje svez'o bedeviju;

Često Arap gleda preko polja,

Kad će mu se Đorđa pomoliti:

Prije Turci Lazu opaziše

Od onoga crna Arapina,

Dotrčaše Turci Arapinu,

Pa ovako njemu govorahu:

„Arap-aga, eto ide Đorđa,

„A ne vodi momka nijednoga,

„Neka znadeš, na predaju ide,

„I on tebi nosi mlogo blago.”

Kad to čuo crni Arapine,

Itro skoči, pripasa oružje,

Pak posjede suru bedeviju,

I na susret poteče Lazaru;

A ostali Turci ustadoše,

Ustadoše, pa se poređaše,

Te gledaju Lazu i Arapa,

Koj' će kome oči zavarati:

Kad se Arap prikuči Mutapu,

Poče njemu Mutap govoriti:

„More kurvo, crni Arapine!

„Jer se meni ne daš odmoriti?

„Ja sam junak trudan i umoran:

„Ta mejdan se tako ne dijeli,

„Već junaci od konja odjašu,

„Pa se onda obadva rukuju,

„I po jednu čašu piju vina,

„Jedan drugom dok oprosti krvcu:

„Ta lasno je kavgu zametnuti,

,,Al' je teško krvcu oprostiti.”

Al' to Arap ni slušati ne će,

Već poteže sablju dimišćiju,

Na Mutapa juriš učinio;

Al' ga Mutap ne šće dočekati,

Već okrenu pomamna dorata,

Pak pobježe preko polja ravna,

A za njime Arap na kobili:

Sva ordija Turska ev' ustala,

Pak se smiju i rukama plještu,

I međ' sobom Turski govorahu:

„Ala! ala! jada od hajduka!

„Kako Đorđe pred Arapom struže!“

Al' ne bježi Lazo da uteče,

Već Arapa mami od Turaka:

Kad ga Lazo dalek' izmamio

Na pomolu svojim Srbinjima,

Onda Lazo okrenu dorata,

A potrže sablju dimišćiju,

Iza sebe udari Arapa,

Iza sebe preko l'jeve ruke,

Na dovatu po crnome vratu,

U jednoć mu odsiječe glavu,

Pade glava u zelenu travu,

Ostade mu telo na kobili,

Mrtva glava iz trave govori:

„Bogom brate, Petroviću Đorđe!

„Tvoja zemlja i tvoja Srbija!

„Nemoj mene više udarati,

„Čini mi se, mogu preboljeti.”

Da vam kažem, kog' sata pogibe:

U neđelju na vaskrsenije,

Kad se rađa sunce od istoka:

A kad viđe sedam stotin' Srba,

Đe pogibe crni Arapine,

Svi na dobre konje posjedoše,

A u polje ravno istrčaše,

Plamenito grlom podviknuše,

I po jednu pušku izbaciše,

I Lazaru brže dolećeše:

Kad to vid'li Turci Vidinlije,

Svi pješice gradu pobjegoše,

Ostaviše raspete šatore,

Ostaviše konje povezane,

Pristavljene kavene ibrike

I prosute srebrne fildžane;

Al' Srbinji naglo udariše,

Od pojasa sablje povadiše

I u Turke juriš učiniše:

Da je kome stati pa gledati,

Kako Srpske sablje sijevaju!

Kako Turske glave zijevaju!

Vidinlije s' Turci prepadoše,

I na gradu zatvoriše vrata,

A sa grada pukoše topovi:

Tu ne osta Srbin u družini,

Koji Turske ne ods'ječe glave:

Pak se Srblji poljem povratiše,

I sve Turske konje povataše:

Oboriše sve Turske šatore,

U terćije šatore saviše;

Pokupiše kavene ibrike,

Pokupiše srebrne fildžane;

Svaki Srbin deset konja dobi:

Mutap uze Arapovu glavu,

Doratu je u zobnicu baci,

Pak dorata u povodu vodi,

Arapovu jaše bedeviju:

Odatle se Lazar podigao,

Ode pravo u zemlju Srbiju

Pjevajući, konja igrajući:

Kada dođe u selo Topolu,

Daleko ga Đorđe opazio,

Pred njega je brže istrčao:

Ruke ruče, u lica se ljube;

Mutap uze od Arapa glavu,

I on reče Crnome Đorđiju:

„Gospodaru, Petroviću Đorđe!

„Naj ti dare crnog Arapina,

„Arap ti je jabuku poslao.“

Pa pred Đorđu rusu glavu baci:

Kad je Đorđe glavu sagledao,

Onda Đorđe veselje učini,

I izvrže trideset topova:

Ode aber po zemlji Srbiji,

Svi Srbini veselje činiše,

Na gradov'ma pucaše topovi,

Jer je Lazar posjek'o Arapa,

Srbinima svima dika jeste:

A kad čuli Turci Bosanlije,

I oni su veselje činili,

Sa gradova bacali topove,

Jer Bosanci mlidijau Turci,

Da s' Srbija zemlja umirila:

Ne zna Đorđe, šta će Lazi dati,

Već ga pita: „Išti, sine Lazo!

„Išti, sine, nebrojeno blago,

„Išti, sine, šta je tebi drago.”

Ali Mutap na blago ne gleda,

Veće Đorđa u ruku poljubi:

„Gospodaru, Petroviću Đorđe!

„Daćeš meni, što je tebi drago;

„Daćeš meni slobodu junačku,

„Da mi niko suditi ne može,

„Osim Boga i tebe jednoga.”