Laž za opkladu

Poslao otac dijete u vodenicu, pa mu kazao, da ne melje nigđe u vodenici, đe nađe ćosu. Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso: "Pomoz' Bog ćoso!" – "Bog ti pomogao sinko." – "Bili i ja mogao tu malo samljeti?" – "Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago." – Ali dijete pomisli šta mu je otac rekao, pa iziđe na polje, i pođe uz potok u drugu vodenicu. A ćoso brže bolje uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta, te i u onoj vodenici malo zaspe. Kad dijete dođe u drugu vodenicu, i vidi da je i u njoj ćoso, a ono pođe u treću; a ćoso opet uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta i u treću vodenicu, te zaspe; tako i u četvrtu. Kad se već đetetu dosadi, onda pomisli u sebi: valja da je u svakoj vodenici ćoso; pa sprti svoju torbu s leđa i ostane da melje s ćosom. Kad se ćosino izamelje, i dijete zaspe svoje, onda k ćoso reče: "Ajde, sinko! Da umijesimo kolač od tvoga brašna." Dijete jednako drži u pameti što mu je otac kazao, da ne melje u vodenici đe nađe ćosu; ali sad već misli: što je tu je; pa reče ćosi: "Ajde de." Ćoso ustane, pa razgrne đetinje brašno u mučnjaku, a đetetu reče da donosi vodu u pregrštima. Dijete stane donositi vodu, i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo po malo dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru, te je zapreću da se peče. Kad se pogača ispeče i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reče đetetu: "Znaš, sinko! Što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu pogaču." Dijete pomisli u sebi: Već se sad nema kuda, pa reče: "Ajde de! Počni ti." Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo, onamo, a kad se već izlaže i umori, onda mu dijete reče: "E moj ćoso! Ako ti više što ne znaš, to je sve ništa; stani da ja tebi kažem jednu pravu istinu: Kad ja bija u mlado doba stari čovek, onda mi imadijasmo mnogo košnica, pa bi i ja svako jutro brojio, i sve bi čele prebrojio, a košnica ne mogu. Kad jedno jutro prebrojim čele, a to nema najboljega čelca; onda ja brže bolje osedlam pijevca, pa uzjašem na njega, i pođem tražiti čelca. Kad doćeram trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore za sitnu proju. Ja povičem na njega: To je moj čelac, od kud tebi moj čelac? A čovek odgovori: Brate! ako je tvoj, eto ti ga. Pa mi da i čelca, i još punu torbu proje od izora. Onda ja uprtim torbu s projom na leđa, a sedlo s pijevca prebacim na čelca, te čelca uzjašem, a pijevca povedem u povodu, da se odmara. Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sva proja prospe u more. Kad pređem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem s čelca, pa ga pustim da pase, a pijevca svežem kod sebe, pa mu metnem sijena, a ja legnem spavati. Kad ujutru ustanem, a to vuci došli, te zaklali i izjeli moga čelca; leži med! Po dolu do članka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti, u što ću pokupiti med. U tom padne mi na um, da imam jednu malu sjekiricu, pa je uzmem i zađem u šumu da ulovim kakvu zvjerku, da zgulim mješinu. Kad tamo, a to dvije srne skaču na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom, te im prebijem onu nogu, pa i uvatim, te zgulim s nji tri mješine, i pokupim u nji sav med, pa pritovarim na pijevca, i odnesem kući. Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu. Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umjesio od nje ljeb, pa udrobio u vruće mlijeko, te jede. Nazovem mu ja: Pomoz' Bog! A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo more i svu proju poplavilo i odnijelo! Sad se ja zabrinem, kako ću sići na zemlju! Dok mi padne na um, da mi je dugačka kosa: kad stojim, do zemlje, kad sjednem, do ušiju, pa uzmem nož, pa sve dlaku po dlaku odrezuj, pa navezuj. Kad stigne mrak, a ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva! U jedan put padne mi na um, da imam u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim, te iscijepam, pa navalim vatru i sit se ogrijem, pa legnem pored vatre spavati. Pošto zaspim, a mojom nesrećom skoči varnica, te pregori dlaku, a ja strmoglav na zemlju, te propadnem do pojasa. Obrnem se tamo, amo, ne bili se kako izvadio, a kad vidim, da se neda, onda brže otrčim kući, te donesem motiku, te se otkopam, pa odnesem vodicu. Kad dođem kući, a to žeteoci žanju po polju. Prigrijala vrućina, voljani Bože! Da pogore žeteoci. Onda ja viknem: Kamo što ne dovedete ovđe onu našu kobilu, što je dva dni duga, a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka načini lad po njivi. Brže bolje otrči moj otac, te dovede kobilu i žeteoci lijepo stanu žeti po ladu. A ja uzmem džban, pa odem na vodu. Kad tamo, a to se voda smrzla; onda ja skinem moju glavu, te njom probijem led, i zavatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: Kamo ti glava? Ja se mašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje glave, te jede; a ja polagano ajde, ajde, te se privučem blizu, pa potegnem lisicu nogom u stražnjicu, a ona se uplaši, pa od straxa pre..e, a ispr..e tefter; kad ga ja otvorim, a to u njemu piše: meni pogača, a ćosi g...o." Onda dijete ustane, pa uzme pogaču i otide kući, a ćoso ostane gledajući za njim.

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 159–161.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.