Lažni modernizam u srpskoj književnosti
| LAŽNI MODERNIZAM U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI[1] (1911) Pisac: Jovan Skerlić |
Pre nekoliko godina kružila je u beogradskim više-manje književnim krugovima jedna velika karta posetnica, na čijoj sredini stajalo je krupnim slojevima napisano: Dis. Iz donjih slojeva naše književnosti dato je objašnjenje tome rebusu: Dis je književni psevdonim, pesničko borbeno ime jedne nove veličine, G. Vladislava Petkovića, „boema” i dekadenta, koji u neoriginalnu srpsku poeziju unosi ne samo novu notu, no donosi jedno novo shvatanje, nov svet ideja, osećaja i osećanja.
Od toga doba, G. Petković je štampao izvestan broj stihova po časopisima drugog i trećeg reda i u nekojim političkim listovima. Jednom vrlo malom broju lakovernih ljudi on stalno daje iluziju Pesnika i Proroka nove umetnosti, koga ne cene samo filistri i profesori, zato što nisu u stanju da ga razumeju. G. Petković, i ako je u visinama čiste poezije, nad malim ljudima i njihovim sitnim strastima, polaže na tako zemaljske stvari kao što je književna slava, i poslušao je savet nepametnih prijatelja i skrivenih neprijatelja da štampa svoje stihove u jednu knjigu.
Tako su izišle „Utopljene Duše”, programna knjiga naše nove umetnosti. To je naša Moderna, što rekli Hrvati, to je hiper-modernizam u našoj poeziji, to je poslednja reč u književnosti, kako se to veruje u izvesnim krugovima vrlo mladih i vrlo naivnih ljudi. U svakom slučaju, knjiga je interesantna, i u punoj meri zaslužuje da se o njoj govori, ako ne zbog toga što je književno delo, a ono svakako stoga što je književni pojav.
I da je vidimo iz bliza!
To je poezija Dekadencije, one koja, po rečima jednog iskrenog pesnika njenog, teži „raju blata” i koja traži „novo u pokvarenom”. Kao što su stari pesnici imali licemerstvo vrline, tako G. Petković, sa dekadentima našega vremena, ima licemerstvo poroka. On je jedan od onih ljudi koji su se u doba romantizma nazivali „fatalnim ljudima”, i koje je u novije vreme Pol Verlen nazivao „prokletim pesnicima”, a Bodler „ljubimcima pakla”, čije duše su groblja kojih se i mesec plaši i po kojima se samo dugački crvi vuku. Kao i ti „zlokobnici”, G. Petković je Porok, Prokletstvo, Zlo, Fatalnost, Pakao, Kajin, Sotona.
Poezija G. Petkovića ima sve karakteristične crte koje je Gijo klinički odredio kod degenerika, u celoj „littérature des déséquilibrés”: „gorko osećanje unutrašnje anomalije i promašene sudbine”; raznorodan izraz sujete koja je iznad osrednje, manija za autobiografijom, sklonost da se ističu najsitnije crte svog dnevnog života, neprestano posmatranje samog sebe, obrtanje najmanjih stvari u čitave epopeje; voljenje „mračnih i strašnih slika”; potreba za sredstvima za razdražavanje (orgije, polna ljubav, i tako dalje); „obsesija reči”, u svoj duhovnoj nemoći i u neredu ideja.
U „Utopljenim Dušama” ima svega toga. Pesnikova želja: biti „pijan dovek”. Njegova zabava:
„Orgije”:
Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polu svet…
…Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila
Stvaramo zrak.
Naši romantičari imali su za muzu ili belu Ravijojlu Vilu, koja goni oblake i natpeva se sa junacima u gori zelenoj, ili smernu Kosovku Devojku koja na bojnom polju prebira ranjenike i rida nad propalim carstvom; kod naših modernih, kod Jovana Dučića, muza je „bledo, tiho devojče što sneva”; — muza G. Petkovića je „divna bludnica”, koja je svu noć orgijala, i u jutru, još polupijana i krmeljiva, piše stihove za koje bi se mogla reći ona ružna, ali tačna reč jednog pesnika: da su „povraćanja jedne pokvarene duše”.
Poezija G. Sime Pandurovića je, pored sveg talenta svoga pesnika, sablaznila onim što je bolesno i čudnjačko u njoj, ali prema „Utopljenim Dušama” ona izgleda još čista i razumna, u krajnjem slučaju kao jedna delectatio morosa. G. Pandurović je samo naglasio tu „poeziju truleži”; G. Petković je sa njome doterao do kraja. „Utopljene Duše” su grub i pojačan odjek „Posmrtnih Počasti”. G. Pandurović je svoje pesme nazivao: „Na grobu velike strasti”, „Pesme tame”, „Mrtvi plamenovi”, „Rezignacija”, „Miserere”; G. Petković ciklusima svojih pesama daje pogrebno-simbolističke naslove: „Kuća Mraka”, „Umrli Dani”; njegove pesme se zovu: „Prestanak Jave”, „Kob”, „Grobnica Lepote”, „Nirvana”, „Sa×zaklopljenim očima”, „Raspadanje”, i tako dalje. G. Petković peva: „predeo od splina”, dan „pokriven splinom”, „život s teškim dahom”, „muziku bluda”, „crvljivo doba”, „podneblje umrlih opela”, „raku od života”, „kosture od života”, „aleje mrtvih”, „pogled trupina”, „igre mrtvih”, „avetinja kolo svuda”, „zadah truo starog raspadanja”. To je poezija grozničavih snova i mesečarstva; to je atmosfera otrovnih i perversnih „Cvetova Zla” Bodlerovih jezivih halucinacija Edgara Poa, i „Danse macabre” Sen-Sansa —, ako ne dekoracije iz radnji za pogrebnu spremu, poezija grobara koji je čitao knjige…
G. Petković je sebi postavio program, i stvorio svoju Himnu. On je saranio razum i sada udiše „paru s podneblja gliba”, i, u „crvljivu dobu” i u opštoj truleži, sebi veli:
Za lice tvoje ogledala nije.
Živi međʼ ljudma u muzici bluda.
Živi! i nek ti vlaga srce pije.
Živi u zemlji sramote i luda.
G. Petković je, šta više, dao neku vrstu pesničke ispovesti, koja je u stvari rđava imitacija Dučićeve „Moja poezija”, ali koja nam kazuje ako ne ono što G. Petković misli, a ono bar ono što on misli da misli. On ima jednu „Razumljivu Pesmu” — jednu od vrlo, vrlo retkih razumljivih pesama u celoj ovoj zbirci! — i tu nam veli:
Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane od uvek u jedne taljige,
Što ih konji vuku i sve glave prazne.
Volim oblak, cveće, kad cveta i vene
Alʼ nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli ne boli i mene;
Mene tuđi jadi ni malo ne tište.
Čudna stvar! Cela poezija G. Petkovića nije ništa drugo do grubo jaukanje i dosadno stenjanje, nizanje u svima notama: „ah”, „oh”, „avaj”, „jao”, „kuku”, — ali on ne voli „ljude što ropću i pište”, i pošto se u svojoj knjizi sit izjadao i nakukao, proglašuje da se njega ne tiču tuđi bolovi! I kakva uzvišena, orlovska, genijalna usamljenost, nad sitnim ljudima i nad njihovim stradanjima i nadama, nad njihovim idejama i „principima raznim”! To G. Vladislavu Petkoviću, pesniku poezije truleži i „muzike bluda”, izgleda dostojno samo „glava praznih”. Aristotelo, na jednom mestu u svojoj Politici, veli: da onaj koji se stavlja van čovečanstva ili je gori ili bolji od ostalih ljudi, i da onaj koji, dovoljan samom sebi, u stanju je da bude van ljudskog društva, ili je životinja ili bog. Kao bog, G. Petković, antisocijalni estet, u visinama lebdi nad onim „glavama praznim” što su brinule ljudske brige, osećale ljudski bol i služili dobru, on baca svoju veliku senku na one male, sitne ljude, koji su se zvali: Milton, Bajron, Šelej, Šiler, Hajne, Igo, Lamartin, Vinji, Anatol Frans, Karduči, De Amičis, Ada Negri, Puškin, Dostojevski, Turgenjev, Tolstoj. Ne samo te „glave prazne”, no i Pol Verlen, na koga se G. Petković izvesno neće baciti kamenom, i on je peveo i „veliku Komunu”, i „Francusku staru i besmrtnu”, „Francusku večitu majku”, i šibao one koje je prezrivo nazivao artisterie, koji vređaju umetnost podmećući joj da je „nezahvalna prema materinskoj zemlji”. Naši najbolji pesnici: Njegoš, Zmaj, Jakšić, Vojislav Ilić, idu u istu kategoriju prezrenih „glava praznih”. Sve je to bilo mali pesnik; sa G. Vladislavom Petkovićem došao je jednom na svet Pesnik, kao Sviftov Guliver među Liliputance! No, ne uzimajmo odveć tragično „sjajnu usamljenost” G. Petkovića; ne busajmo se očajno u grudi što je on narodu i čovečanstvu odrekao svoju potporu! Pre tri godine još jedna „utopljena duša”, još jedan olimpljanin u našoj književnosti, G. Stevan Martić, đak šestog razreda gimnazije u Valjevu, proglasio je:
Za rod me moj ne veže nikakva veza jača...
Srpski narod i čovečanstvo preživeli su taj udar; nadajmo se da će „narodi i ljudi” i dalje živeti i bez potpore G. Vladislava Petkovića. Ne busajmo se u grudi, jer nesreća najzad nije tako velika, i sve, možda, još nije izgubljeno!…
G. Petković ostavlja drugima da budu vedri i jasni, on, kao francuski pesnik, veli sebi: „neka sve bude, za mene, tajna gledana kroz podrumski prozorčić”. On je od onih koji su shvatili simbolizam: da izražava sve, jer ne znači ništa. On peva u stanju bunovna čoveka koji se još nije istreznio. On je u jednom osobitom stanju:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava...
I kada peva to nije ono što je osetio i video, no što je snevao,
pesmu jednu što sam svu noć slušao…
I prema tome, prirodno je, ne treba tražiti od G. Petkovića da misli i govori našom običnom logikom, logikom ljudi kod kojih postoji razlika između stvarnosti i sna, i koji u javi ne buncaju ono što im se u snu pričinjavalo. „Neposredno izražavanje” u poeziji, govorenje onako kako profani i filistri govore i kako svaki može da razume, to je starinska moda! „Nova umetnost”, koja izražava ono što je nesvesno i nedokučljivo u čoveku, koja više voli san no javu, više instinkt no razum, hotimično hoće da bude tamna, mutna, da govori „obične filistre „neponjabl””, što reklo „Brankovo Kolo” (1911, br. 31-32, str. 510). I zato G. Petković, sasvim ne raspoznajući više „izraz božjeg sveta”, govori tamno, mutno, sibilski, cele pesme njegove nemaju nikakva smisla, i sam pesnik ne bi bio u stanju da kaže šta znače ta bezciljna gomilanja praznih reči. Priznati valja da je G. Petković tu imao uspeha, nimalo zavidna u ostalom. U celim pesmama ima ovoliko smisla, kao u početku „Gladi mira”:
Saranio sam ljubav kô dan crne šume.
Kô dubine ostarele nepoznati mrak;
Saranio sam ljubav što se ne razume.
Oko njegove „divne” drage, koju „angeli dvore”, stoje nade:
I plave misli, i sve one pruge
Velike sreće…
U jednom nesumnjivom času „razuma sutonu” peva:
Po mrtvom danu mesečina bela
I hod tišine preliva se u ton
Tajanstvenosti, u razuma suton,
Svet iluzija do samog opela.
G. Petković je transcendentalna pojava u prirodi, i on ima čula koja drugi ljudi nemaju:
I tad pipah vazduh, tražeć kakva traga,
Ali reči tvoje nisam mogo naći…
Njegova želja: „da slušam prošlost i mrtve slavuje”. Njegova „mrtva prošlost” još je i „prošla prošlost”. On je, kao Janus, sa dva lica:
Mračan i vedar ja idem životom
Do starih, crnih i svetlih obala…
Njegova misao pravi čudne izlete „kroz grobove u mrtve minute”. On se šeta kroz „aleje bola” i po „predgrađu tišine”. Njemu je osobito drag „oblik zaborava”. Srce mu živi u „banji tišine”. Kod njega ništa nije nalik kao kod drugih ljudi:
…san moj na san ne miriše.
To može kome izgledati i vrlo smelo i vrlo originalno, ali ništa lakše no obdelavati takvu poeziju. Logiku treba baciti pod noge, valja prezreti smisao reči, sparivati reči koje nikakve veze nemaju, govoriti sve što na um padne. Samo, takvih „pesnika” bilo je i pre dekadenata i simbolista, ali su im ljudi davali drugojače ime…
Poezija G. Vladislava Petkovića je poezija ne bola duševnog no bolesti duševne, ali isto tako, ako ne i više, poezija podražavalačka, knjiška, đačka. Od Utopljenog Zvona Gerharda Hauptmana, u prevodu G. Riste Odavića, i Mlakih Duša G. Veljka Milićevića skrpljen je naslov: Utopljene Duše. Sa G. Petkovićem se desio jedan zanimljiv slučaj, taj pesnik sa silnim pretenzijama na originalnost, pristalica teorije „retko, to je dobro”, koji sve čini samo da ne izgleda kao drugi, u stvari je jedan običan podražavalac. I zbog toga mu se ima učiniti najveći prekor. Na kraju krajeva, zašto jedan pesnik da ne peva ono što mu se peva? Nema danas nikoga ko bi mogao izići sa zahtevima naše starije publicističke kritike sedamdesetih godina, i u ime usko shvaćenog realizma tražiti političku i socijalnu, upravo partijsku tendenciju u poeziji. Danas se u poeziji zahteva iskrenost i spontanost. A to je onoga čega u poeziji G. Petkovića nema. Njegova poezija je afektacija bolova koje on ne oseća, podražavanja pesnicima koje u stvari ne shvata, pesnička vedžbanja đaka koji je naučio nešto stihova da piše. Ima u njega i Bodlera i Verlena, iz treće ili četvrte ruke, ima i naše romantike šezdesetih godina, ima Milana Rakića, Sime Pandurovića, pa čak Arman-a Dival-a.
Bodler i Verlen su istinski pesnici. Verlen se u pojedinim trenutcima penjao do visina velikoga pesnika i na blatavom dnu njegove duše bilo je toliko zrnevlja bisera. I „bedni Lelijan”, sav razriven i duševno i telesno, u otimanjima između zatvora i bolnice, pevao je iskreno, sa iskrenošću dubokom i dirljivom, svu svoju duševnu i telesnu bedu. Bodler, o kome su poslednih godina pisane čitave psihopatolnike studije, po sopstvenim rečima „kultivisao je svoju histeriju sa uživanjem i užasom”, poredio svoju dušu sa grobnicom, a svoje srce sa zastrtim dobošem, na kome se dobuju posmrtni marševi, i molio Boga da mu da snagu i hrabrost da to svoje srce posmatra „bez odvratnosti”. I jedan i drugi bili su dobri pesnici zato što su stvarno osećali ono što su pevali, i što su punom iskrenošću izražavali svoju dušu. Sama njihova poezija je nikla na jednom naročitom tlu, kao otrovne gljive na truleži staroga stabla; ona se razvila u jednoj naročitoj atmosferi umora i nevroze.
To njihovo što su pevali bilo je novo za druge, a kako kod pesnika moda ima isti značaj kao i kod žena, javila se gomila podražalaca, koji su navlačili kožu svojih uzora, pevali ono što nisu osećali, preterivali da bi izgledali smeliji i originalniji. Samo, dekadentska poezija bila je u modi u Francuskoj pre više od dvadeset godina; još 1885. jedan od njihovih estetičara otresao se i pojma i imena dekadentstva, škola se preobražavala, od devedesetih godina nestajala, i danas se sasvim izgubila. Najbolji među najboljima sudili su i osudili tu književnu perversiju. Dekadentska književnost, — pisao je još pre dvadeset i dve godine divni Gijo, — „sa svim svojim sjajem i svim svojim „strvinama”, jeste u stvari vrlo prosta književnost; pod izgledom bogatstva ona krije korenitu siromaštinu ne samo ideja, no i osećanja i života; ona počinje vraćanje, zaobilaznim putem, ka poeziji osećaja, slika bez veze, zvučnih i praznih reči, što karakteriše divlja plemena; i ta poezija divljih plemena ima to ogromno preimućstvo što je iskrena, dok ova to nije. Samozvani rafinisani duhovi u stvari su simplisti koji sebe ne poznaju; blazirani koji misle da su „načinili put oko svih ideja” jesu neznalice koje nisu obišle nijednu ideju; ti ljudi koji imaju odvratnost od života jesu derani koji još ni za trenutak nisu živeli” (LʼArt au point de vue sociologique, p. 576). Propala, pretučena tamo gde je postala, i gde je imala i razloga ako ne opstanka a ono razloga postanka, dekadentska poezija, kao dalek odjek ili oslabljen talas, dovukla se do nas. I dvadeset go dina kasnije, ona se gaji na periferiji kulture, u balkanskim zemljama, i dopire sada do Mlado-Egipćana, Mlado-Persijanaca i njima sličnih.
Kod nas je ta problemagična „nova umetnost” došla tek iz treće ruke: preko Hrvata, koji su je upoznali kod Čeha, koji su je opet od svoje strane pozajmili od večitih imitatora i književnih majmuna nemačkih. Ali kod G. Petkovića pozajmica je još dalja. On je nekultivisan čovek, koji je malo čitao, koji malo zna, koji se nije dalje makao od Zemuna, i manje no iko on je u stanju da nam da nov izraz moderne duše, koja je tako složena, i moderne umetnosti, koja je u tolikoj meri intelektualna. Njegovo „cveće zla” je odveć kržljavo, i on nema čak ni doslednosti ni hrabrosti da do kraja ide u „tom ukrcavanju za Sodomu i za Gomoru”. Zato je poezija G. Petkovića jedna neuka, gruba imitacija. Dekadentstvo nije nikada bila lepa stvar, ali G. Petković je uspeo da ga otera do krajnjih granica apsurda, i da da njegovu grubu i prostačku karikaturu Bodlera. Prostačka karikatura, da, to je odista prava reč! Poezija G. Petkovića isto toliko podseća na poeziju Pola Verlena, koliko beogradska Skadarlija podseća na Latinski Kvart i Monmartr, kafana kod „Tri Šešira” na Noctambules, Vachette i Chat Noir, koliko rakija, otačastvena rakija, „rakija majka” što rekao Kočićev Simeun Rudić, podseća na apsent, na „bledi apsent sa perversnim očima”.
No pored toga karikaturnog dekadentstva iz četvrte ruke, ima u poeziji G. Petkovića i drugih tuđih slojeva. U ovoj modernističkoj knjizi, koja ima pretenzija da je poslednja reč suptilizovane poezije duše i sna, ima naše starinske romantike od pre pedeset godina.
Shvatanje Pesnika, višega bića, van ljudi i iznad ljudi, Pesnika, kome ne izlazi iz usta: „Ja, Ja, Ja!”, kojega „svet ne razume” i koji pati od niskosti sredine u koju ga je sudba bacila — to je čisto romantičko shvatanje. Romantika je ona vrlo jaka alkoholička nota u poeziji G. Petkovića: njegove bistre refleksije „kraj pune čaše”, navika da pićem pere „očaj”, želja da bude „pijan dovek”. Samo, to je tako staro, čak i kod nas! Počev od Sime Milutinovića, koji je pevao „Pjana krčmo, i otac i majko!”, pa do filistra Jovana Subotića koji je pisao „Tipik pića”, i Mite Popovića, „braca Mite”, koji je želeo da mu se digne spomenik „od vinskih buradi”, svi naši stariji pesnici negovali su tu osobitu alkoholičarsku poeziju. G. Petković je samo zadocneli podražavalac naših alkoholičarskih pesnika iz starijih naraštaja. I celo to izigravanje književnog „bohemstva”, „sve je to jednom već bilo", i to ne tako davno! To smo još i mi zapamtili, to doba pre dvadesetak godina, slavno doba starih „Dardanela”, prepunih isteranih gimnazista, otpuštenih praktikanata i putujućih glumaca, „Dardanela” u kojima su se tako dobro osećali naši literatori toga vremena. Mi smo tada doživljavali prvo rušenje naših mladih iluzija, gledajući kako veliki pripovedač, tako mek, nežan, poetičan u svojim vedrim i idiličnim pripovetkama, zakrvavljenih očiju, u rano jutro, prazni okanice, ili kako eterični, otmeni elegičar, koji je ceo naš naraštaj uljuljkivao muzikom svojih skladnih stihova, u blatavim visokim čizmama i upalih očiju, na iskap prazni serije polića sa šljivovicom. I taj alholizam, to glupo i starinsko shvatanje da Genije, Pesnik, ne sme da živi razumnim, pristojnim i urednim životom običnoga čoveka, ta ružna i niska navika, sada se ponova javlja kod nekoliko mladih škrabala, koji posle nekoliko, u znoju licu svoga iskovanih soneta proglašuju sebe pesnicima. I ono što G. Petkoviću može izgledati kao neki ultra-modernizam, u stvari je podmlađivanje staroga dardanelizma, — za koji smo mislili da je nestao sa prestankom „Zvezde”, — ali bez talenta pisaca koji su se onda trovali i ludovali, i bez svetlih trenutaka koje su oni imali.
No, pored toga, kod G. Petkovića ima novijih, i sasvim novih uticaja. To su uticaji današnjih srpskih pesnika i stihotvoraca. Pre svega, tu je Milan Rakić, koji je malo pisao, ali koji je vrlo jako uticao na najmlađi pesnički naraštaj naš. G. Petković je uzeo od Rakića nekolika osećanja: mračan pesimizam i osećanje „opšte, neminovne bede”, „opšte gnusobe”, poeziju čekića što bije o čamovu dasku mrtvačkog kovčega, „mračne dobre rake i večitog mira”, stav pesnika koji poredi sebe sa grobnom humkom na kojoj je cveće, a pod njom i u njoj kosti bez puti i „oči gadom i crvima pune”. No G. Petković i ostali podražavaoci nisu shvatili i primili ono što je najbolje kod Rakića: onaj visok intelektualizam njegove poezije, „ono silno zadovoljstvo osećati sve”, što nije svakome dato, moralni stojicizam kojim on odgovara na zemaljske bolove, i najzad ono intelektualizovano, modernizovano, prečišćeno i otmeno nacionalno osećanje koje se ogleda u njegovim poslednjim pesmama. Oni su, što je prirodno i neizbežno, primili formu njegovih stihova. Rakić je uneo u srpsku književnost jednu staru strofu iz pesnika Srednjeg Veka i iz Obnove, vrstu rondel, koju su pesnici HIH veka modernizovali, i dao njene tipske obrasce:
Šuma bokore cvetnog jorgovana
I noć zvezdana treperi i žudi
Za bujnu ljubav svetu Bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.
Kao i drugi mlađi, G. Petković se grčevito dočepao toga privlačnoga obrasca, i obilno ga upotrebljivao, i zloupotrebljavao. U „Utopljenim Dušama” svaki čas se susreće sa tom formom. Knjiga počinje:
To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, kô tica oborena gnezda.
To je ovaj život, gde sam pao i ja.
Takva je pesma „Prestanak Jave”:
Dolaze dani i noći bez jave,
I kao senka, bez šuma, nestaju;
U snu, prolazom oko moje glave
Svi događaji i stvarnost prestaju.
Dolaze dani i noći bez jave.
Takve su pesme „Raspadanje”, „Glad mira”, „Možda Spava”.
Zatim, kao što je ranije rečeno, između „Utopljenih Duša” G. Petkovića i „Posmrtnih Počasti” G. Pandurovića ima vrlo velikih sličnosti, i u osnovnom nadahnuću, i u motivima, i u osećanjima, naročito u figurama i u rečniku. Prirodno je prepostaviti da je bolji među njima dvojicom, upravo onaj koji je jedino dobar i koji ima talenta, uticao na slabijeg, na slabog, na onoga bez talenta, čija sva poezija i inače je jedno veliko i raznorodno podražavanje. Uveravaju da je slučaj obratan: G. Pandurović, veli se, ugledao se mnogo na G. Petkovića. Tim gore po G. Petkovića! U tom slučaju on nosi dvostruk greh: on je dao ne samu jednu rđavu knjigu, no je zbunio jednog pesnika od istinskog talenta i nesumnjive vrednosti.
Najzad, na G. Petkovića je uticao i drugi jedan naš, njemu sličan, modernist, naš dobri, i tako zabavni G. Sava Petković, Arman Dival, pesnik atlasa, kadife, svile, čipaka, parfima i drugih artikala iz galanterij. skih radnji, pesnik „žurova”, balova i korza. Arman Dival mrzi „sheme” i „principe”; iste intelektualne antipatije ima i G. Petković. Kao i G. Petković, Arman Dival, „piti ne prestaje — i mladost svoju saranjuje tako”. Kao Armanove drage, — „Žanete” i „Viole” — tako i kod G. Petkovića drage imaju egzotična imena. G. Petković peva:
Ko haljinu čiju,
Meku i u svili,
Nosili smo prošlost kao sreću svoju.
Prošli su aprili.
I suze se liju
Što mi nismo ono što smo nekad bili.
Kao G. Sava, i G. Petković peva „Na Kalimegdanu”. Ona, „divna”, prošetala se parkom, kao Petrarka, G. Petković joj šalje madrigal u rodu Armana Divala:
Tvoj kostim je bio lak kô mesečina,
Na tvom nežnom licu osmeh vedar, smeo,
U bujnoj ti kosi spava pomrčina,
A na glavi šešir pomodan i beo,
Kraj mene, kroz graju
Prošla si u sjaju.
Onim: „šešir pomodan i beo” G. Petković je prevazišao svoga učitelja! A to ne znači malo!
Kada se odvoji svakom ono što mu pripada, takav izgleda G. Petković, naš dekadent, modernist i tvorac nove umetnosti! Njemu treba priznati da ima izvesnih asimilatorskih sposobnosti, da može da uđe u tuđa osećanja i da primi tuđ ton, kao što je u talijanskoj legendi onaj zatvorenik četrdeset godina nosio obrazinu, dok mu se nije zalepila za lice. Zatim, blagodareći opštem napretku naše poezije, našem već izrađenom pesničkom jeziku i bogatoj riznici slikova, G. Petković lako i tačno piše stihove, i što je zanimljivo ne pravi ektravagancije u metrici. U opšte, danas pesnici trećeg reda pišu bolje stihove no Branko Radičević, što ne znači da imaju više talenta od pesnika „Đačkog Rastanka”, no samo da je pesnički kapital naše književnosti, koji su nekoliko pesničkih pokolenja gomilali, postao vrlo veliki. Ovde-onde, šta više, nađe se kod G. Petkovića i po koji dobar stih. Samo, to je onda kada podražava. Inače, njegove, lično njegove pesničke sposobnosti su neznatne. Kakav je on kada ne podražava, koliko je malo kod njega talenta, kako su mu osećanja banalna i prozaična, a jezik siromašan i starinski, najbolje se vidi iz njegove originalne pesme Idila:
Reka teče mirno, blago; voda blista;
Sunce sija, zvono lupka, ovce pasu;
Povetarac lako gazi preko lista;
Odmara se i sam vazduh u tom času.
Na ivici od obale čoban spava:
Lepo momče, lice sveže, crte zdrave;
A već dole vir je dubok, voda plava;
Ribe male lova traže, izlet prave.
Čobanin se tako smeši milo, bono!
Šta li sanja i kog gleda sada u snu?
Ovce pasu, mirno idu; lupka zvono;
Sunce sija, zemlja pucka… voda pljusnu.
Nebo ćuti, zemlja ćuti, mir svud vlada;
Sve je nemo, tiho, večno, nigde glasa;
Sve beskrajno, nedogledno, kao nada,
A čobanče vode nosi bez talasa.
Od iskoni, od vekova se postoji.
Vasiona, večna sila, večnost prati:
Čoban mrtav, nebo gleda, svud dan stoji,
Nebo gleda, alʼ pomoći ne zna dati.
A zbog greha što učini reka ista,
Sunce sija, kao i pre, toplo, blago;
Povetarac lako gazi preko lista;
Ovce pasu, i voda se tako blista.
Očajno za jednog hipermodernista i dekadenta! Ovakve otužnosti o „pastirčetu”, kome samo još „frulica” nedostaje, pevao je pre pedeset godina u svojoj sladunjavoj, anemičnoj i šiparičkoj poeziji Milorad Šapčanin. Samo, taj „pastirkin drug” nije imao pretenzija da revolucioniše umetnost i da započinje „Modernu”!
Takva je poezija G. Petkovića: književno glumačenje, pesničko verglaštvo, imitacije bez duha, bez ukusa i, što je najgore, bez talenta, jer u poeziji talenat sve izvinjava i sve spasava. G. Vladislav Petković, to je Laza Kostić koji je, zadocnivši za čitava pola veka, zalutao u Beograd; to je braca-Mita Popović koji je nešto načuo o Bodleru; to je G. Sima Pandurović koji nema talenta; to je G. Svetislav Stefanović koji nije čitao nemačke „mislioce” i nema filozofskih pretenzija; to je Arman Dival koji je prestao biti „dandy” i postao „bohême” — to je sve drugo i svaki drugi samo ne G. Vladislav Petković!
Sve što je ovde napisano nije napisano lično radi G. Petkovića. Njemu je prošlo trideset godina, i kada čovek u tom dobu objavljuje ovake knjige od njega treba dići ruke. Njega ne treba ni osuđivati, jer je on, budući jedna žrtva literatura, pre za žaljenje no za osudu. Valja odbiti iz sve snage čudnu ideju dvojice mladih hrvatskih literatora, koji su u „Hrvatskom Pokretu”, spljetskom „Jugu” i beogradskim „Radničkim Novinama”, videli u „Utopljenim Dušama” „srpsku stvarnost”, odsev jedne obolele sredine, izraz patološkog stanja srpskog društva. Odbijajući to uopštavanje koje nema nikakve stvarne osnovice, valja ipak reći da G. Petković ne predstavlja isključivo sama sebe, jednog tipskog bolesnika od literaturisa, jednog od onih nesrećnih ljudi u čiju slabu glavu udarilo je jako i opojno vino literature.
Ono zbog čega je trebalo, i to ovoliko i ovako, pisati o ovoj knjizi, to je što u njoj valja videti jedan naročiti pojav, što je ona poslednji i najgori izraz jednog književnog pokreta bez smisla i bez osnovice, što označava paroksizam i bedan kraj naše „Dekadence”, koja je gotovo pre umrla i no što se rodila. Valjalo je, ma i negativno, ukazati na ovu knjigu, jer ona bolje no išta pokazuje kako je ta samozvana „Moderna” jedna stara i rđava stvar, i kako znači ne korak u napred no korak u nazad. Mladi ljudi, „oni koji dolaze”, koji u svojoj neobaveštenosti i naivnosti skloni su da u svemu što je drugače vide novo i napredno, mogu u ovoj knjizi bolje no igde videti koliko moralne i duhovne bede, koliko laži i gluposti ima u tom problematičnom modernizmu i u toj poabanoj „novoj umetnosti”.
I najzad, valja se zaustaviti na takvim knjigama, jer one ipak posrednim putem nešto dokazuju, jer ipak imaju izvesnih negativnih zasluga. „Nove” i „moderne” knjige kao što su „Utopljene Duše” gone nas da gotovo bez ikakva ograničenja primamo Tenovu odredbu: „Poezija, to je zdravlje”; one nas upućuju da verno volimo iskrenost, prirodnost, čistotu, veru, polet i duhovni i duševni idealizam u poeziji; one nas mire sa našim starim i ranijim pesnicima, sa Njegošem, Zmajem, Jakšićem i Vojislavom Ilićem, i uče nas da kod njih volimo pravu, živu i životvornu poeziju, poeziju njihovoga života koja je u isti mah i poezija našega života, uvek mladu i uvek modernu opštečovečansku poeziju, — Poeziju jednom rečju.
Napomene
[uredi]- ↑ Dis: Utopljene duše. Beograd, 1911.
Izvor
[uredi]Srpski književni glasnik, 1. septembar 1911. Knjiga XXVII, Broj 5. Str. 348-363.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.
|