Lav i divji vepar
| ←Lav i čovek | Lav i divji vepar Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lav i bikovi i lisica→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Oba ova, u jedan žarki dan letnji, žedni dođu na jedan izvor prohladiti se i žeđ ygasiti. No ludo visokoumije s luđim svojim porodom inatom svuda svoj nos uvlače, dođu i k ovom čistom i izobiljnom izvoru, i zavade ova dva zvera ko će pre piti. 0d reči dođu k udarcem. Vepar zubma, a lav s noktima, jedan drugog okrvave. Poprestanu malo za odahnuti i s većim ustremljenijem sraženije obnoviti. U isto vreme orli i gavrani, gledajući bitku i njušeći krv, dolete sa svih strana, oblećući i padujući se. „Nismo li mi ludi — reku ova dva neprijatelja — da se ovde deremo i ubijamo na padoct naših opštih dušmana?” Pomire se i napiju se, jedan s jedne strane, drugi s druge, i ody svak svojim putem.
Ništa nije sposobnije ljude za pomiriti koliko kad sami rasude da oni sa svojim vzaimnim razrušenijem opštim svojim zlotvorom ne samo radost no i polzu pričinjavaju. Nepravda — adski porod! —, vlastoljubije, nesita grabeža žeđa, nerazumna osveta — koliku su vitešku i srodnu krov prolile, koja bi dužna bila samom otečestvu i opštej slobodi posvećena biti! Žale musulmani hristjanom ustupiti ono isto što su od hristjana silom pohitili, a ne misle da bog i pravda hoće da s vremenom opet svakom svoje bude. Ko je | pre nekoliko vremena ikada čuo daje Bošnjak ili Arbanas ikada Turčin bio? Niti su pre bili, niti će do posletka biti. No oni vele: kakva je to pravda da im Rusi i Nemci otimlju ono što su oni od drugih oteli? Neka samo poslušaju ovo što ću reći, pak neka sami sude. Što je za sve narode bolje nego za samo jedan narod, to je rodu človečeskomu voopšte i poleznije i pravije: gdi se nauka uvodi i rasprostranjava, gdi poredak i zakoni carstvuju, gdi se kuga među ljude ne pušta, tu je za sve ljude bolje i pravednije. jošt jedno: u svim nemačkim i rosijskim vladjenijam niko se dobar, ni hristjanin ni Turčin, soldata ne boji, no gleda u njemu čuvara svoga; a u turskoj zemlji, koliko je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred spahijom i pred janičarom, drkće kao ovca pred kurjakom. Sada dakle hristjanin i Turčin, ko ima čelovečesko u prsima srce, on će svaki dan k nebu pogledati i reći: bog će dati što će bolje biti.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|