Krst i molitva
| Krst i molitva Pisac: Svetolik Ranković |
Krst i molitva
Naš narod kad se moli Bogu često puta kaže : »Pomozi Bože i sveti krste !« Tim narod iskazuje svoje verovanje u moć ne samo molitve, nego i samog krsnog znaka. Kad seljak počinje kakav posao, on se prekrsti, i tada veruje da je se pomolio Bogu onako kao što treba. Međutim u našem vajnom obrazovanijem društvu ušao je u modu običaj da se ljudi ne krste. Mlogi bi i hteli da se prekrste, ali se stide od ostalog sveta! ... stide se da se prekrste . . . Za takve hrišćane sam Gospod veli: „Ko se postidi mene u ovome razvraćenom rodu i Sin čovečiji postidiće se njega, kad dođe u slavi Oca svojega sa anđelima svetim.«
Imao sam dobrog druga, bio je to obrazovan i darovit čovek. Imao je porodicu, a bio je od najnežnijih roditelja koje sam dotle poznavao. On se toliko predao deci svojoj i brizi o njima, da je potpuno zaboravio sebe samoga. On nikad nije mogao ravnodušio pogledati u dete svoje: ako ga pogleda, ako mu što rekne ili ga pomiluje — u njemu odjednom nastupi takva bura od osećanja da se i on sav preobrazi. Milina je bilo gledati kako caruje beskrajna ljubav u ovoj porodici. Nu, on je pripadao onom kolu ljudi, koje gleda na religiju onako, kako danas gleda na nju veliki deo naših obrazovanih ljudi. On je odricao u religlji sve, pa i nju samu, smatrajući u isto vreme moral religiski kao obavezu sviju ljudi koja potiče iz njihovog opšteg interesa. Samo još ni sam nije bio na čisto sa osnovom religiskom, sa pitanjem o uzroku svega što postoji. 0 tome nije hteo nikada ni da govori.
Inače, kao što rekoh, odricao se sve, naročito obrednu stranu u religiji. Išao je nekoliko puta u godini, po zvaničnoj dužnosti, u crkvu. Tada bi stao u kraj, pa bi smišljao nove književne radove, kojima se imao baviti. Nekoliko puta napominjao sam mu:
— Kad stojiš već tu, zašto se bar koji put ne prekrstiš i zbog sebe i radi onih zbog kojih si ovde došao?
— Pa ne znam ni sam; pomišljao sam na to, ali mi nekako ni sama ruka neće da se krene.
— To jest ti nemaš slobodne volje, da se otreseš od modernih predasuda, pa te je stid da se prekrstiš . . .
On bi se tada pravdao, ali sam opazio da sam pogodio pravi uzrok njegovom ponašanju u hramu.
Prošla je čitava godina posle toga. Jedanput ga vidim snuždena: lice bledo, glavu oborio, oči mu nekako čudnovate, tamno gore. Oko njega se razgovara društvo, a on sedi i ćuti.
— Šta ti je? zapitah ga.
— Dete mi je bolesno.
To mu je bio najstariji sinčić, za koga je on založio svu silu svoje nežne roditeljske ljubavi, svoju bolećivu dušu.
Otišao sam mu kući. Bolest je uzimala sve veći mah. Od veselog, umiljatog i nestašnog detenceta video sam preobražen trup, nad kojim je lebdeda hladna i užasna smrt. Bolest je udarila svoj užasni pečat na nežne crte onoga umiljatog lica. Svaki pokret, svaki izraz njegov svedočio je o strašnim mukama i bolovima koje je ono patilo. Roditelji su bili uznemireni; opažalo im se na licu da ih nikakva misao ne zanima; bili su oboje ukočeni, upravili su nem pogled na ono mesto gde im je dete ležalo, ali sam opažao da oni ništa i nikoga nisu videli.
Jauk detinji trže ih. Oboje skočiše uznemireni i u očima im videh izraz strašnog duševnog bola . .. Dođe i doktor, pregleda dete i ja opazih kako mu se navukoše bore međ obrvama.
— Nastupa kriza, reče on. Danas ništa neću prepisati. Sad se ostavlja sve prirodi i — Bogu . . . Dovrši on vrlo svečanim glasom i ode.
Sad tek nastade strah i užas među roditeljima. Izlazili su jednako iz sobe i vraćali se u nju, ne znajući ni sami zašto to čine. I on, jadni otac, kršio je ruke i davao maha užasnim duševnim
bolovima, koji su se razigrali u njemu kao zatalasano more. Strah je ovladao njime u tolikoj meri, da on već nije ništa za sebe znao.
I tada sam gledao to pametno, inteligentno lice, onu lepu mušku glavu, koja je smestila u sebi najviša znanja suvremene nauke, koja je tako lepo umela misliti i koja je ispitala ceo stroj vaseljene, putove sviju nebesnih tela, sve mogućne zakone velike prirode, gledao sam je kako je ništavna i bedna pred ovom jedinom pojavom, pred ovim najsićušnijim događajem u delima velike vaseljene...
Neiskazan bol, očajanje i užas, behu ispisani na ovome licu, koje je stajalo pred jednom istinom, o kojoj on dosad nije ni pomišljao, koju je gonio od sebe kao strašan prizrak svoje bolesne mašte... Sad je osetio da je tu smrt i ova grozna i strašna java trže ga iz one ukočenosti; on dođe k sebi i iz grudi mu se ote potmuo zagušen jauk . . .
— Šta da radim, ako znaš za nevolju? Govori, pomaži! . . . reče mi on kršeći ruke.
— Čuo si šta je doktor rekao — »sad se ostavlja sve Bogu« . . .
— Pa zar da ćutim i da čekam?
— Naprotiv, ne treba da ćutiš, već da se prekrstiš i da se iskreno Bogu pomoliš da te mimoiđe ova gorka čaša koja ti je spremljena. Bog je dobar; u njegovoj je ruci i milost i pravda; On
neodbija od sebe one koji mu se iskreno mole . . .
— Ama je li to istina? upita me on s raširenim zenicama.
— Pristupi mu, pa ćeš se uveriti.
On pogleda u ženu i njihovi se pogledi sretoše; on joj vide iz očiju, da ga ona preklinje da me osluša. Pogled mu pade na detence i on zagušenim glasom reče:
— Milice, hajde da se Bogu pomolimo.
Sakrušeni padoše na kolena i oseniše sebe svetim znakom krsta. Ja osetih kako se sve menja oko mene, osetih kako se milost Božja vraća u ovaj dom, koji mu nigda imena nije pomenuo. Ja se polako udalih u drugu sobu. . .
Kad se posle vratih k njima, oni se digoše i na očima im videh suze. To su mu, kako mi on pričaše posle, bile prve suze od njegovog detinjstva.
Otišao sam od njih, a kad sam im sutra-dan došao, izašli su oboje preda me i u njihovim očima video sam nadu i još jedan dragocen izraz, najveću tekovinu čovečije duše, pomoću koje se ona približuje velikom Tvorcu i zastupnku sviju »obremenjenih i skrobjaščih«.
Na moj pitajući pogled on mi odgovori:
— Kriza je prošla, vele doktori.
— Bog je pomogao. Neka mu je slava na sve vekove! . . .
Doneo sam mu knjigu i naročito zabeleženo jedno mesto. Otvorih i pružih mu je.
— Čitaj, rekoh mu.
On poče jasnim i zvučnim glasom da čita:
»U to vrijeme, kad bijaše vrlo mnogo naroda i ne imadijahu šta jesti, dozva Isus učenike svoje i reče im . . . «
I čitao je tako redom celu osmu glavu Markova jevanđelja i kako je sve dalje čitao lice mu se menjalo, bledilo i bledilo, ali se videlo da mu se u duši veleki događaj zbiva. Svršavao je osmu glavu :
»Jer ko se postidi mene i mojih riječi u rodu ovome preljubotvornome i grješnom, i sin će se čovečiji pootidjeti njega kad dođe u slavu Oca svojega s anđelima svetima.«
Zatvorio je knjigu i prekrstio se.
— Nikad više neće demon sumnje ući u moju dušu, reče on. Ja sam našao ono, što nikada nisam imao i o čemu nikad nisam mislio, našao sam veru, i to mi je najveće blago, koje ću marljivo čuvati.
I on je održao reč.
Naš narod, pri svoj njegovoj prostoti bolje razume neke stvari od naših naučnika.
Izvor[uredi]
Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga treća, str. 3-8, IP "Narodna prosveta", Beograd
|