Krvavi presto/13

DRUGI ČIN

Šesta pojava

Šesta pojava

Dva najamnika, više dvorana, prvi i drugi stražar (nose u rukama mačeve) i Pređašnji.

PRVI STRAŽAR:
Svegla kruno! Bog te blagoslovio!
Moćna njegova ruka neka ukloni od tebe
ubilački mač, a zemlja-tresan njegov gnjev,
neka satre neprijatelje tvoje, koji se na tebe digoše.
BODIN:
Milost mu velja nek mu štiti rod!
Al' čim se ovi tu okrivljuju,
Što s' polja taku viku digoste?
DRUGI STRAŽAR:
Ovi su zlikovci, kralju, zaverenici, koji su te na prestolu hteli ubiti. Evo im mačeva što od njih uzesmo. Al' neka ti sve sami kažu. Čuj, pa se čudi, čuj, pa strepi!
BODIN:
Čudit' se mogu, strepit' nikada!
Koštunjava da smrt' je preda-mnom,
Ni tad mi ne bi srce drktalo.
JAKINTD:
Junak si, znam, al' kamen da si tvrd
Bi opet kralju, prošao te kroz,
Sa grdnog čuda silan zimogroz
Jer s' takog čuda zvezde padaju,
A svetlo sunce bledi na nebu.
BODIN:
Vanredan mora zločin biti to,
Kad moje sunce bledi ognjano!
Al' biser dok s' ne pretvori u prah:
Ne boj mi se, ja ne znam što je strah!
(prvom NAJAMNIKU):
Kazuj more, kazuj istinu!
PRVI NAJAMNIK:
A kakva bi mi vajda bila da lažem, kad mi već glava taman vredi toliko, koliko glavica kupusa. Ja, i ovaj moj zlodrug, kad nam ljudi od velikog upliva rekoše, pa nam i dokazaše, da ti srpskom narodu nisi prijatelj, da si najvaljanije i najzaslužnije muževe otpustio, narodne ustanove i zemaljske zakone ukinuo, da si dvor s' grčkim izelicama i propalicama napunio, pa suviše srpski presto Grcima predao: zaverismo se da te ubijemo. Što nameru svoju ne mogosmo izvršiti, to je da bogme po tebe sreća, a po nas nesreća, jer ti ćeš i dalje kraljevati, a mi ćemo se već koji dan u paklu pržiti, ako je istina, što o njem popovi pripovedaju.
BODIN:
Čovek je tebi roditelj bio?
PRVI NAJAMNIK:
Ne znam. Beše, istina, negda jedna žena, koja mi je mnogo puta rekla, da mi je mati, što ću, hajde, i sam da verujem al' za oca svoga ne jemčim.
BODIN:
O, besne zveri krvlju dojene,
Podrugljivo što ovde govoriš.
O ocu svom i svojoj materi;
Kako li možeš na pragu smrti
Da s' tako drzak, tako bezočan?!
PRVI NAJAMNIK:
Boga ne varam, vraga se ne bojim; jer da ima boga, bi me odvratio od takvog zločina, a da ima đavola, bi me već davno odneo.
BODIN (Drugom najamniku):
Čuo si valjda, razbojnik ovaj
Gnusnoga kol'ko j' ruga prosuo
Pred samom krunom i pred vlastelom.
Da čujem dakle šta ćeš reći ti?
DRUGI NAJAMNIK:
Ja nisam tako rečit, kao moj drug,
Al, kad sam imao toliko duševne snage, da se prot, tebe zaverim i da rad izvršenja svoje namere ovamo dođem, imam je i sada, a da istinu ne poreknem.
BODIN:
I grešna zemlja i sad stoji još,
I sunce ni sad ne pomrča još!
DRUGI NAJAMNIK:
Nema sumnje, da je veliki zločin na kralja mača trgnuti, al' ni kesa dukata nije neznatna stvar. —
PRBI NAJAMNIK:
Juda je Hrista, kažu, za trideset srebrenjaka izdao; tebe su dakle, kralju, precenili.
JAKINTA:
O, Bože moj!
KOSOR (Kralju)
Pa veruješ li već?
MARKO:
I suviše za kralja dokaza.
BODIN:
S' toga ste valjda tako bezočni,
Što znate kakva kazna vas čeka?
Al', zašto više reči trošiti?
Okujte ih! A sutra napolju
Za repove ih konjima vežite,
Rastrgiite im telo pakleno
Neka ih orli glađu moreni
A crne vrane lesa stoljetnih
Neskladnim grakom kljuju lakomo:
Za izdajnike nemam milosti!
KOSOR (Najamnikom):
Ne bojte se, to neće tako bit:
Kraljica svetla, i Marko i ja,
Ublažićemo srčbu kraljevu
I slobodne će pustiti vas on.
JAKINTA:
O, svetli kralju, sad si jarostan,
A jarost nije sudac pravedan.
Ti zlosretnici oruće su tek
U ruci tvoje braće manite.
Šta može listak, kad ga planinska
Bujica hučna sobom ponese?
Šta može zrno žutoga praha
Kad ga na krili vihar podigne?
Ako me voliš, kao tebe ja,
Molim te lepo, pa i preklinjem:
Doneti nemoj sada presudu
Jarosti kad su oblaci gnjevni
Pokrili sunce pameti tvoje.
BODIN:
Pravo si rekla! Jakinto, ljubo,
Oggrosti kralju što ognjem planu
I što za časak zaboravi se,
Al' to je mnogo, kad mi robovi
U oči kažu, da su najmljeni
Na prestolu da ubiju me mom. —
KOSOR:
A ko su bili ti zlosretnici,
Na takav zločin što vas najmili?
BODIN:
Da, da! Ko beše taj? (mala počivka) Ko beše taj?
PRVI NAJAMNIK:
Meni je već i onako kraj,
Pa neću više ništ' da govorim.
BODIN:
Zbori, more! Ja hoću to da znam!
PGVI NAJAMNIK:
Od hladne vode ako bude plam,
Od vrane ako soko postane,
Na zapadu nam sunce' ustane,
Il' dželat kad mi glavu otkine
Sve reći ću ti onda, Bodine!
BODIN:
Govori, robe!
PRVI NAJAMNIK:
Zašt da govorim?
BODIN:
Ne draži više zmaja ognjenog,
Jer mača, boga, života mi mog
Na slavinu ću krv ti udarit'. (za se)
Ovog je drugog pitomiji gled,
Pa osećaji valjda nežniji
Još nisu u njem' izginuli svi. — (drugom)
Govori, reci, ko te naveo,
Da ubilački na me ditneš mač?
DRUGI NAJAMNIK:
Evo ti kralju pisma ovoga:
To nek ti mesto mene govori. (daje mu pismo)
BODIN (čita)
„Žalosnom stanju veće dosta je,
Na oružje nek narod ustaje,
Trobojnu neka digne zastavu,
I pođe za njom u boj, u slavu
Prot ugnjegača srpskog naroda,
I zulumćarskog mrskog naroda,
Što Grcima je zemlju prodao,
Narodna prava muklo izdao
Pa sad nam ognjem i mačem preti
Na sablji da će sve nas razneti,
Što ne možemo, i što nećemo
U tabane da njega ližemo.
Na noge rode! Ustaj, budi se!
I slave svoje stare seti se!
U ime braće svoje,
Kočopar".
Na noge! Ha, ha! Sramota! Pokor!
I satana bi zgrozio se sam
Sa nečuvenog ovog zločina!
Ko sme da zbori još o zverovi?
Ta divljeg zvera već od čoveka
Ne koti besna kučka paklena!
I ja im još, i ja im verovah!
I ja ih još u lice celovah!
Al' valjda nisam dobro čitao,
Valjada je pismu drukčiji sadržaj?! (gleda pismo)
I nije blešt, i varljiv nije san,
Već java je, užasna java je!
Na noge! Ha, ha! Dobro, na noge!
Al' tako s' nikad ne smirila mi
Blagoslovena senka očina:
Nevernim podlim buntovnicima
Sa ovog ako prostim zločina!
Pa nek je tako! ... Na noge dakle!
Ovamo, maču. Ovamo, sabljo,
Kroz tol'ko bure i teške dane
Što sam vas slavom nosio svuda!
Kren'te se hukom stoglavi zmaji
Krilate sluge smrtnog mi zora,
Pa otpadnike spržite sramne,
Na kralja što su ustali svoga
U drskoj ruci mače vitlajuć'
A vatru nam na presto sipajuć!
Pa nek je tako! Na noge dakle!
Cepaj se, nebo, ljuljaj se, pakle!
A ti užasna smrti, hodi,
Ti osvetu mi i srčbu vodi!

(Zavesa pada)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.