Pogibija sirotan-Alije (Sarajevo)
0001 Divno kolo igra na Cetinju
0002 u avliji Bajagić Alage.
0003 Kolom drma dvanajst divojaka,
0004 među njima ljuba Bajagića.
0005 Sve je kolo glavom nathvatila,
0006 a ljepotom kolo začinila,
0007 kolo vodi, a pisme izvodi.
0008 Do nje s’ faća dva bega silena,
0009 oba bega s polja glamočkoga:
0010 Jahirliću i Kovačeviću.
0011 Ne čudim se kolu na Cetinju,
0012 jer su s’ njima dva goda sastala:
0013 Jurjev-danak i Bajram hadžinski,
0014 već se ljubi čudim Bajagića,
0015 što ć’ u kolu, zmija je ujela.
0016 Pa se ni tom začuditi neću,
0017 ženska j’ glava, cecnula je guja.
0018 Al’ sa kule kuka kukavica.
0019 To ne kuka sinja kukavica,
0020 veće seka Bajagić Alage.
0021 Ona snašu sa pendžera viče:
0022 »Ostav’ kolo, ujela te guja,
0023 od koje se nikad ne prebolja,
0024 cvrči t’ Osman u bešici čedo.«
0025 Tomu gospe ni mukajet nije,
0026 većem kolo po avliji voda.
0027 Kuka, cvili na pendžeru Fate,
0028 a spominje Bajagić Alagu.
0029 Vrime malo, kad pogleda Fata,
0030 kad pogleda niz polje Cetinji,
0031 a konjik se uz polje pomoli
0032 na mrčalju ko na gorjaniku.
0033 Ja mrkova a na njem junaka,
0034 jer je mrčo glavu podig(nuo)
0035 sahibiju zaklonio sv(oga).
0036 Često mrče glavom uzmahuje,
0037 preko sebe pinu prebacuje,
0038 poljem pada kao golubovi,
0039 a frka ga stoji u nozdrva,
0040 iz nozdrva poliću dimovi.
0041 Tko ispreka gleda konjanika,
0042 ko da pred njim pucaju kubure.
0043 Sve po koplje u visinu skače,
0044 po dva koplja fata na rudinu,
0045 a sliže se na stražnjih kukovih,
0046 pa kad pane na oba kolina,
0047 u svem zoru zubi za meraju.
0048 Tako s’ mrčo mota uz Cetinju.
0049 Ne mota se, vesela mu maja,
0050 što je njemu sahibija težak,
0051 već od pusta rahta srebrenoga,
0052 srebrenoga i pozlaćenoga.
0053 Za njim dvanest skače konjanika
0054 na velikih dvanaest đogata.
0055 Mili bože, ko je na mrčalju,
0056 pa ih vodi uz polje Cetinji?
0057 Al’ je lako poznat konjanika,
0058 jer je glava kninskog Hajder-bega
0059 i za njime dvanaest delija.
0060 Od milinja i puste dragosti
0061 pod svakoga podmetnu đogata,
0062 jednak takum metnu ćeisiju,
0063 da mu nije krivo delijama.
0064 Kad s’ pomoli kuli Bajagića,
0065 a kad kolo čuo i divojke,
0066 a na kuli čuo kukavicu,
0067 beg zapiva u sedlu mrčalju:
0068 »Moj mrkove, desno krilo moje,
0069 što nam kolo igra u avliji,
0070 u avliji pobratima moga,
0071 ja se, mrčo, začuditi neću,
0072 jer su nam se dva goda sastala
0073 (Jur)jev-danak i Bajram hadžinski.
0074 (Već mr)kove, desno krilo moje,
0075 (što s pen)džera kuka kukavica
0076 ja se tomu dočudit ne mogu!«
0077 Tako s’ beže s mrčom razgovara,
0078 a kad zidu u avliju uđe,
0079 pa kad kolo vidje i divojke,
0080 on ti kolu ni mukajet nije,
0081 već pod kulu, pa odjaha mrču,
0082 te poskaka uz mostove kuli
0083 a tuka ga na mostovi Fata,
0084 prama njemu raskrilila ruke,
0085 gdje ga srila, tu ga prigrlila,
0086 grli, ljubi, da odstupi neće:
0087 »Kuku, brate, kninski Hajder-beže,
0088 jesi l’došo pobratimu svome,
0089 bratu mome Bajagić Alagi,
0090 a na Bajram da se zagrlite,
0091 i u lišce, beže, poljubite?
0092 Bratu došo, a brata ne našo,
0093 žalosna mu na Cetinji Fata.
0094 Evo ima šest punih nedelja,
0095 kako j’ aga četu podigao,
0096 četu malu – trideset hiljada,
0097 odv’o, beže, Zadru niz Ulendru,
0098 još ga nema ni živa ni mrtva.
0099 Pa ti džaba i to, Hajder-beže,
0100 muško bio, makar poginuo,
0101 za to ga je porodila maja –
0102 rad hodanja porad vojevanja;
0103 al’ vid’, beže, goleme žalosti,
0104 gdje mu j’ ljuba kolo sastavila,
0105 kolo vodi a pisme izvodi,
0106 a čedo joj crče u bešici,
0107 rano moja, od sedam mjeseci.«
0108 A kad beže razumio riči,
0109 zubom škrinu, pa se povratio,
0110 pa do kola do gospoje dođe,
0111 te kad gospu za ruku prifati,
0112 a iz čizme izvadi kandžiju,
0113 malo kuca u avliji gospu,
0114 malo kuca, košulja joj puca,
0115 kroz košulje crna štrca krvca,
0116 a gospe se po avliji vija.
0117 Kako moli kninskog Hajder-bega,
0118 kune mu se dinu i imanu,
0119 da već kolo poigrati neće,
0120 za života kninskog Hajder-bega.
0121 Pa ju ćera uz mostove kuli.
0122 Kad se beže u avliji vrati,
0123 pa za britku prifatio ćordu,
0124 sad da ne bi dvanaest delija,
0125 oba b’ bega poželjela maja,
0126 oba bega s polja glamočkoga.
0127 Tevabija bega ufatila:
0128 »Stani, beže, žalosna ti maja!
0129 Krivi bezi od Glamoča nisu,
0130 nego ljuba kriva Bajagića.«
0131 Iz avlije oba išćeraše,
0132 pobigoše momci i divojke,
0133 jer igranja u avliji nema.
0134 Beg se kuli uz mostove vrati,
0135 pa kad beže u odaju uđe,
0136 kad ga mati viđa Bajagića,
0137 pade mati po platica pusti.
0138 Kako kuka, kako li nabraja,
0139 gledajući kninskog Hajder-bega,
0140 spominjući sina Bajagića,
0141 i crna bi zemlja zaplakala,
0142 a u zemlji studen kamen stjena,
0143 kamo l’ beže ne bi slušajući.
0144 Hajder-begu suze udariše:
0145 »Nemoj, mati, boliće te glava,
0146 a vira ti Hajder-bega tvoga,
0147 ako mene viđaš na mrčalju,
0148 vid’ćeš sina Bajagića svoga;
0149 ako mene ti ne viđaš, majko,
0150 pridaj rahmet, to sam poginuo.«
0151 To joj reče a poleti rukom,
0152 dade staroj dvaest madžarija,
0153 jer je beže naučio majku
0154 svaki Bajram dvadeset cekina.
0155 Oto reče, na vrata uteče,
0156 pa kad zidu do mrčalja sađe,
0157 u avliji uzjaha mrčalja.
0158 Pojahaše dvanaest delija,
0159 išćeraše na polje Cetinji.
0160 A kad putu do raskršća dođe,
0161 na raskršću ustavi mrčalja,
0162 sjaha mrču a delije viknu:
0163 »Oj, delije, draga braćo moja,
0164 evo nami na raskršću puta,
0165 došli su nam danci na rastanci.
0166 Braćo moja, da se rastajemo,
0167 vi ćet’ Kninu i odžaku mome,
0168 selam ćete na odžaku majci,
0169 da sam osto u svog pobratima
0170 na Cetinji ja pijući piće.
0171 A ja odoh Zadru niz Ulendru,
0172 potražiti Bajagić Alagu
0173 kod srdara, zadarskoga bana.«
0174 A kad čulo dvanaest delija,
0175 Hajder-bega povikaše svoga:
0176 »Hajder-beže, nemoj budaliti,
0177 rastajanja do umrla nema,
0178 gdje panemo, tu ćemo zajedno.
0179 Jer, Hajder-beg, milovanje naše,
0180 kad smo tebi, beže, dolazili,
0181 ti jednako svakom prifatio,
0182 jednak takum metno ćeisiju,
0183 pod svakoga podmetnu đogata,
0184 da nam nije krivo, Hajder-beže.
0185 Mi smo vjeri onda se zakleli,
0186 kad god tebi bude za potribu,
0187 zaklanjati tebe od olova,
0188 od olova svakog Kaurina.«
0189 Njima beže veli na raskršću:
0190 »Istina je, draga braćo moja
0191 al’ vam puta na Vedrine nema,
0192 na vami je bajramsko odilo.
0193 Men’ je lako Zadru latinskome,
0194 kud god beže projahuje mrču
0195 i čilaša vodi povodnika,
0196 vavik hegbe nosi na čilašu,
0197 a u njima katansko odilo.«
0198 Pa to reče, odjaha mrčalja,
0199 delije mu hulče oboriše,
0200 iz njih vade katansko odilo.
0201 Vider bega bajramskim odilom,
0202 bajramsko skida, kaursko oblači.
0203 Kad se beže na raskršću spremi,
0204 ko da j’ glava obor-kapetana.
0205 Ja kad mamna sigura mrčalja,
0206 pa on vrati dvanaest delija,
0207 odoš’ momci Kninu kamenome,
0208 a sam beže otišće mrčalja.
0209 Polje priđe, do Lipovca sađe,
0210 Lipovac priđe, na Križice sađe,
0211 Križice priđe, na Užice sađe.
0212 Užice priđe, do Bukovca sađe,
0213 Bukovac priđe, na Ključarsko sađe,
0214 do Vedrina već popasno doba.
0215 Kad se beže Zadru pomolio,
0216 on golemo čudo opazio:
0217 muzike biju, trepću trepetljike,
0218 udaraju vlaški tamburini,
0219 a kucaju bubnji limenjaši,
0220 a pucaju puške zadarkinje.
0221 Beg se svojim mrčom razgovara:
0222 »Davor, mrčo, desno krilo moje,
0223 što se radi po Zadru kamenom,
0224 al’ je žalost al’ kakvo veselje?
0225 Da je žalost, oba krila moja,
0226 ne bi bome drmale kubure,
0227 već bi mrtve zvone udarale.«
0228 Tak’ se beže s mrčom razgovara.
0229 Kad s’ pomoli moru i ćupriji,
0230 beg se svojim razgovara mrčom:
0231 »Davor, mrčo, desno krilo moje,
0232 Lako j’ Zadru bilo zalaziti,
0233 kad je Zadar bio na obali,
0234 al’ su vrlo dod’jali Ličani
0235 i Mustaj-beg na konju Golubu,
0236 zalazeći Zadru latinskome.
0237 Sad su Vlasi navratili more,
0238 sad je Zadar moru u jaliji.
0239 Na moru su zidali ćupriju,
0240 a ćupriju na čekmu metnuli,
0241 obdan meću a dižu večerom,
0242 jer se Bega boje i Ličana;
0243 prid ćuprijom čador napravili,
0244 u njeg vrgli Golub-harambašu,
0245 koj’ se piše na sedam Turaka,
0246 pa kod njega stotina pandura,
0247 da čuvaju čardak i ćupriju.
0248 Golub ruku metno na molitvu,
0249 da već Turčin na ćupriju neće
0250 za života Golub-harambaše.
0251 Kako ćemo, oba krila moja?«
0252 Tako s’ beže s mrčom razgovara
0253 do ćuprije Golub-harambaše.
0254 Na ćupriju kad doskaka mrču,
0255 sad da viđaš Golub-haramba(še),
0256 pa panduri opkoliše mrču.
0257 Golub fata za kajas mrčalja:
0258 »Stan’, srdare, pomicanja nema
0259 a bez znanja ovog harambaše,
0260 dok se kažeš ko si i oklem si,
0261 kakva s’ roda i imena svoga.«
0262 Vide bega, ni da kaže neće,
0263 već Golubu veli harambaši:
0264 ”Pusti kajas od mrčalja moga,
0265 bojiš li se hoćeš poginuti.”
0266 Njemu Golub veli harambaša:
0267 »Oj srdaru, od tog hasne nema!«
0268 A kad beže razumio riči,
0269 beg poleti rukom u džepove,
0270 pa šupljiku knjigu izvadio,
0271 šupljika je obor-kapetana
0272 a trideset i tri kapetana.
0273 Kog posiče, da kruha ne jide,
0274 da mu niko ni sudit ne more
0275 posli sama u Beču cesara.
0276 Otkle njemu ta dođe šupljika?
0277 Ima Đuru, pobratima svoga,
0278 Đuro j’ bio nasred Ledenika,
0279 tu je njemu knjigu dobavio,
0280 daleko od sedam đenerala,
0281 odakle jim poliću šupljike,
0282 pa je dao pobratimu svomu.
0283 A kad Golub opazi šupljiku,
0284 knjigu pruži, zemlji poletio,
0285 sve mrkova po kopita ljubi,
0286 Hajder-bega po crnim čizmama:
0287 »Aman, Đuro, obor-kapetane,
0288 znao nisam, vjeru ti zadajem.«
0289 A kad beže te razumi riči,
0290 gola ruka u džep upanula,
0291 pa mu pruži dvanest madžarija:
0292 »Na, Golube, pa se napi’ vina,
0293 napi’ svoje na ćupriji društvo,
0294 kad si taka prava muška glava,
0295 pa ti mosta i ćuprije čuvaš
0296 od Ličana i od Mustaj-bega.«
0297 Teško li se Golub zafaljuje
0298 za njegovih dvanest madžarija.
0299 Zatim beže otišće mrčalja,
0300 a kad Zadru na kapiju dođe,
0301 još na veće čudo udario,
0302 jer on Vlašče na kapiji nađe,
0303 na noguh mu sajali čakšire,
0304 a na prsih toke i ilike,
0305 puške male odmetnule pasa,
0306 pa s’ srmali malom potfatio,
0307 uza se je metno granaliju,
0308 na dugu se podbočio flintu,
0309 pa proljeva suze niz obraze.
0310 Vlašče plače kao ženska glava.
0311 Do njeg beže doskaka mrčalja.
0312 Sa mrkova božju pomoć viknu,
0313 Vlašče njemu pomoć prifatilo.
0314 Njega beže sa mrčalja pita:
0315 »O Vlaščiću gradu na kapiji,
0316 pravo meni i pravično kaži,
0317 što proljevaš suze niz obraze?
0318 Vlaščiću, ženska glava nisi
0319 i pravo mi i pravično kaži,
0320 kakva s’ roda kakva si imena?
0321 Pa mi pravo na kapiji kaži,
0322 što se tamo u avliji radi,
0323 u avliji bana zadarskoga?
0324 Što pivaju momci i divojke
0325 Što pucaju po puške četiri?«
0326 Njemu Vlašče veli na kapiji:
0327 »Čuj, srdaru u sedlu mrčalju,
0328 šta bi tebi, bolan, kazivao,
0329 kad mi hasne ni koristi nema.«
0330 Njemu beže veli sa mrčalja:
0331 »O Vlaščiću, more hasne biti,
0332 pravo kaži, tako bio zdravo!«
0333 Njemu Vlaščić veli u kapiji:
0334 »O srdaru u sedlu mrčalju,
0335 roda ne znam ni plemena svoga,
0336 već sam čuo, u Zadru me viču
0337 po imenu Popović Nikola.«
0338 Kada beže te razumi riči,
0339 zače njemu lipo govoriti:
0340 »Pravo meni i pravično kaži,
0341 što se tamo u avliji radi,
0342 u avliji zadarskoga bana?«
0343 Njemu kaže Popović Nikola:
0344 »O srdaru u sedlu mrčalju,
0345 dva su bana zavrgli veselje:
0346 ban zadarski poklonio Anđu
0347 svome drugu Herceg-Novom banu,
0348 te ban došo i doveo svate,
0349 stoga kolo po avliji skače.
0350 Eno igra petnest divojaka,
0351 vodi Anđa bana zadarskoga,
0352 do nje skaču dva mlada srdara:
0353 Džakuliću, drugo Bortuliću,
0354 srdara trećeg u avliji nema
0355 da s’ u kolo smide ufatiti
0356 od našega Džakulić srdara.
0357 Eno momci stali po avliji,
0358 niko s’ kola prifatit ne smide.
0359 Pa, srdaru u sedlu mrčalju,
0360 ja sam bio pošo u avliju,
0361 u avliju kolo poigrati
0362 kod Ružice Filip-obrstara,
0363 jer je Ruža moja jauklija,
0364 pa se jesam bio ufatio,
0365 do Ružice Filip-obrstara.
0366 Bog ubio Džakulić srdara,
0367 mene srdar nogom udario,
0368 četer’ s prsa toke oporio.
0369 Vid’ krnjastih toka kod ilika
0370 a od noge Džakulić srdara!
0371 Iz avlije mene išćerao.
0372 S tog prolivam suze niz obraze.«
0373 Ja kad beže te razumi riči,
0374 on Nikoli zače govoriti:
0375 »Moj Nikola, bogom pobratime,
0376 tako tebi svijuh molitava,
0377 bi l’ mi sluga bio kod mrčalja,
0378 da mi vodiš po avliji mrču?
0379 A vjera ti ovoga srdara,
0380 ja ću tebe danas ufatiti
0381 do Ružice Filip-obrstara,
0382 ja avliju krvi naštrapati!«
0383 Kad to čuo Popović Nikola,
0384 sve mrkova po kopita ljubi,
0385 Hajder-bega po crnim čizmama.
0386 Prid njom pođe Popović Nikola,
0387 za njim beže nasloni mrčalja,
0388 pa kad zidu u avliju uđe,
0389 te kad beže okom pogledao,
0390 sve istina što Nikola kaže:
0391 Kolo igra petnest divojaka,
0392 vodi Anđa zadarskoga bana.
0393 Pa kad beže okom pogledao
0394 a pred kulu zadarskoga bana.
0395 Pred kulom beže viđa kočije,
0396 sve kočije halom pokrivene,
0397 a okolo caklom operdane,
0398 kola su im bakrom okovata,
0399 osovine od šimširovine;
0400 pod njim’ konji ni volovi nisu,
0401 neg sužanja triest Cetinjana,
0402 pofaćao trideset Turaka,
0403 a pred njima Bajagić Alagu,
0404 pobratima kninskog Hajder-bega.
0405 Kad to beže viđa sa mrčalja,
0406 krenu glavom pa odjaha mrču,
0407 a Nikola prifati mrčalja.
0408 Niko hoda a mrkova voda,
0409 a beg kola čeka i srdara.
0410 Kad s’ naigra srdar i gospoja,
0411 sad da viđaš toga Hajder-bega,
0412 do kog će se beže ufatiti.
0413 Nigdje glava Hajder-bega neće,
0414 već do Anđe zadarskoga bana.
0415 On rastavi Džakulić srdara,
0416 do Anđe je kolo ufatio,
0417 pa poredi po kolu divojke.
0418 Sad da viđaš Džakulić srdara.
0419 Džakulić se čudom začudio,
0420 iz kola neće, već u kolo uđe,
0421 a beg pođe kolom po avliji.
0422 Tad povika Džakulić srdaru:
0423 »O srdaru, žalosna ti maja,
0424 zar nisi čuo i aber uzeo,
0425 gdje igramo da trećega nema,
0426 kad pijemo da trećega nema.«
0427 Pa poskaka Džakulić srdaru,
0428 maloj pušci ni mukajet nije,
0429 kad do njega dođe Džakuliću,
0430 nogu diže pa ga udario,
0431 kad u prsa nogom udario,
0432 četeri mu toke otrgnuo,
0433 padoš’ toke zidu na kaldrmu,
0434 a pleća mu o zid udarila.
0435 Kad ciknuše toke po kaldrmi,
0436 a divojke kolom zapivaše:
0437 »Cuke tamo, neznan grenadiru,
0438 cuke tamo, ne dadu ti amo,
0439 jer je kolo mučno poigrati
0440 kod našega Džakulić srdara.«
0441 A kad beže razumio riči,
0442 sam se beže sobom razgovara:
0443 »Vider fale, vider Hajder-bega!
0444 Lako j’, beže, s Nikom govoriti,
0445 al’ je mučno kolo poigrati
0446 kod Madžara Džakulić srdara.«
0447 Pa on kola čeka i srdara.
0448 Kad naskaka srdar i gospoja,
0449 a sta vika kninskog Hajder-bega:
0450 »Džakuliću, žalosna ti maja!
0451 Ja, kako sam uzjaho mrčalja,
0452 gdje sam kolu došo djevojačkom,
0453 niko mene iz njeg ne išćera,
0454 ja kamol’ me nogom udario,
0455 a do tebe i današnjeg dana.
0456 Nemoj reći da sam prevario!«
0457 Pa poskaka kolu i srdaru,
0458 te se povi po svilenu pasu,
0459 gdje ufati Džakulić srdara
0460 desnom rukom za tur brenevreka,
0461 livom rukom za jaku na vratu.
0462 Dok iz kola izvadi srdara,
0463 na sedmero kolo pretrgnuo.
0464 Poviš’ sebe podiže srdara,
0465 a kad njime drmnu o kaldrmu,
0466 čelo puče, oči ispadoše,
0467 pa mu mrtvu na prsa skočio.
0468 Sad da viđaš Bortulić srdara,
0469 gdje on zavi pa ga spomenuo:
0470 »Kuku, pobre, Džakulić srdaru,
0471 tu ti moja opadoše krila.«
0472 Pa povadi obe puške male
0473 pokraj Anđe zadarskoga bana.
0474 A kad Anđe puške ugledala,
0475 Anđe ciknu, Bortulića viknu:
0476 »Bortuliću, odnili vas vrazi,
0477 ne zamećte u avliji kavgu
0478 na veselju zadarskoga bana!«
0479 A odape Bortulić Ilija.
0480 Do četiri zrna poletiše,
0481 Hajder-bega zrnje nadmetnulo,
0482 al’ on oštru sablju povadio,
0483 pa dofati Bortulić Iliju.
0484 Kad posiče Bortulić srdara,
0485 prsnuš’ momci, pobjegnu divojke.
0486 Sad Hajder-beg grlom poviknuo:
0487 »Fatajte se gdje je kome drago,
0488 ja ću s banom dževap učiniti.«
0489 Poletiše momci i divojke,
0490 pa s’ fataju gdje je kome drago.
0491 Pa kad kolo po avliji pojde,
0492 da t’ je vidjet Popović Nikolu,
0493 kad zapiva kod konja mrčalja:
0494 »Moj mrkalje, oficira moga,
0495 sad ne žali Popović Nikola,
0496 moj mrkove, da bi poginuo,
0497 kad je mrtva Džakulića glava.«
0498 A kad beže opazi Nikolu,
0499 on Nikolu iz kola povika:
0500 »Popoviću, virna slugo moja,
0501 deder sveži u avliji mrču,
0502 pa s’ ufati gdje je tebi drago.«
0503 Tada Niko priveza mrčalja,
0504 pa će k Ruži Filip-obrstara,
0505 prifati je a u kolo pojde.
0506 Sad da viđaš banove Anđice,
0507 bega gleda pa se pregovara:
0508 »O srdaru, žalosna ti majka,
0509 kako smide zametnuti kavgu,
0510 pogubiti dva naka srdara,
0511 a bisnijih u principa nema?!
0512 Ja sam čula od svog ćaće bana,
0513 da Turčina u Krajini nema,
0514 koj’ bi mogo na njih udariti,
0515 udariti na oba srdara,
0516 već sam jednoć viđela Turčina,
0517 na Vedrina više Zadra bila,
0518 kad sađoše niz Kotare Turci:
0519 porobiš’ Kotarce i Primorce,
0520 ustaviše na Vedrina vojsku,
0521 više kule Gavran-kapetana,
0522 mog ujaka Gavran-kapetana.
0523 Tude sam se mlada prigodila,
0524 baš u kuli Gavran-kapetana,
0525 s pendžera sam seirila vojsku.
0526 Tvrda kula Gavran-kapetana,
0527 ništ joj mogli uraditi nisu.
0528 Tada džamu glednuh sa pendžera,
0529 kad iz vojske Turčin ispanuo,
0530 pa zavrnu uz ruke rukave
0531 i on koplje nosi na ramenu,
0532 te doskaka do avlije bile,
0533 pa sve kopljem po avliji mlati,
0534 a Gavrana sa mrčalja viknu:
0535 «O srdaru Gavran-kapetane,
0536 lako j’ piti na Vedrina vino,
0537 spominjati po Krajini Turke,
0538 sad izlazi da se ogledamo. –
0539 Ali Gavran ne smi odgovorit,
0540 većer meni u odaji kaže:
0541 «Kaži, Anđo, pozlaćena grano:
0542 Ovdje nema Gavran-kapetana,
0543 ven ga eno kod našega bana.» –
0544 To Turčinu sa pendžera kazah,
0545 otišće Turčin na konju mrčalju.
0546 Ja ujaka u odaji pitah:
0547 «Ko je Turčin na konju mrčalju?«
0548 Ujak meni u odaji kaže:
0549 «Prođ’ se, Anđo, vraga i Turčina,
0550 ono j’ glava kninskog Hajder-bega,
0551 nakog bega do devleta nema.» –
0552 Tu sam njega očima viđela,
0553 koj’ bi smio na njih udariti,
0554 već drugoga na Krajini nema.«
0555 Kad Hajder-beg te razumi riči,
0556 on Anđici u avliji kaže:
0557 »Davor, Anđo, pozlaćena grano,
0558 ja sam čuo toga Hajder-bega,
0559 čuo jesam al’ vidio nisam.
0560 Kud god idem a jašem mrčalja,
0561 molim boga, molim velikoga,
0562 ne bi li nas mira namirila,
0563 Anđo, kuku, jednog na drugoga,
0564 da bi, Anđo, sreću okušao.«
0565 Njemu Anđa veli Zadarkinja:
0566 »O srdaru, odnili te vrazi,
0567 more, kuku, čuti Hajder-beže,
0568 pa ti dobra ni u Zadru nema.«
0569 Tud njoj beže tio govorio:
0570 »Kuku, Anđo, pozlaćena grano,
0571 kad si njega očima viđela,
0572 bi li njega mogla prepoznati
0573 i po čemu, pozlaćena grano?
0574 Njemu Anđa u avliji kaže:
0575 »Da mu ruku viđam i mišicu,
0576 poznala bi po desnoj mišici.«
0577 A kad beže te razumi riči,
0578 hodajući, vodajući Anđu,
0579 uz ruku je rukav uzbacio.
0580 Kad je Anđa ranu opazila,
0581 na rame je prislonila glavu,
0582 pa mu šapćuć u avliji kaže:
0583 »Ti si, beže, već drugoga nema,
0584 ćero mrču a zametn’o kavgu.«
0585 Al’ joj beže u avliji kaže:
0586 »Nemoj, Anđo, pozlaćena grano,
0587 ne turči me, kad potribe nema.«
0588 Njemu Anđa veli Zadarkinja:
0589 »Ne krsti se, kad kršćanin nisi.
0590 A, Hajder-beg, milovanje moje
0591 ne boj s’ Anđe, odati te neće,
0592 umrt ima, odati te nema.
0593 Onda sam te očima vidila,
0594 u sepetu uzdanula svome,
0595 a od boga zaiskala svoga:
0596 Alah rabum, ti mi ga naredi
0597 i u sreći podaj divojačkoj,
0598 da mu budem kod kolina ljuba,
0599 ne bi l’ jednog ujagmila sina,
0600 iza srca ostavila svoga,
0601 da o njemu zbore Kotarani.«
0602 A kad beže te razumi riči,
0603 ukaza se u avliji Anđi.
0604 Njemu Anđe tio govorila:
0605 »Kuku, beže, milovanje moje,
0606 kako hoćeš odlagati glavu,
0607 što posiče obadva srdara?«
0608 Beg joj veli: »Ne brini se, Anđo!«
0609 Pa šupljiku knjigu izvadio,
0610 a šupljika obor-kapetana.
0611 Kada Anđe knjigu opazila,
0612 prigrli ga zidu u avliji,
0613 a hodaju i kolo vodaju.
0614 Kad al’ četir’ dođoše soldata:
0615 »Katanine, vrazi tvojoj duši,
0616 tebe bane na pravicu viče.«
0617 A beg igra, ni mukajet nije.
0618 Ti odoše a drugi dođoše:
0619 »Katanine, vrazi tvojoj duši,
0620 tebe bane na pravicu viče.«
0621 A beg igra, ni mukajet nije.
0622 Ti odoše a treći dođoše,
0623 al’ pametno poletiše ruci:
0624 »Gospodine, tebe zove bane.«
0625 Tad beg pusti u avliji Anđu,
0626 a povika Popović Nikolu:
0627 »Popoviću, vridna slugo moja,
0628 dobro čuvaj u avliji mrču!«
0629 Njemu veli Popović Nikola:
0630 »Gospodine, ne brini se time!«
0631 Beg okrenu u bostan u bašču,
0632 a kad uđe u bostan u bašču,
0633 ban do bana, srdar do srdara,
0634 redna čaša naokolo hoda,
0635 a beg stade, božju pomoć viknu.
0636 Ban zadarski pomoć prifatio,
0637 diže glavu, zače govoriti:
0638 »O srdaru, žalosna ti maja,
0639 što pogubi obadva srdara:
0640 Džakulića, našeg Bortulića?
0641 Ko ć’ principu dževap učiniti?
0642 Baci ćordu a popusti ruke
0643 ti ’š principu dževap učiniti.«
0644 Kad Hajder-beg te razumi riči,
0645 diže glavu te povika bana:
0646 »Davor, bane, žalosna ti maja,
0647 kome, kažeš, da saveže ruke?«
0648 Pa šupljiku knjigu izvadio,
0649 ter je dade banu zadarskome.
0650 Kada bane opazi šupljiku,
0651 to šupljika obor-kapetana,
0652 još trideset i tri kapetana
0653 ko posiče da kruha ne jide.
0654 Ban nijedan suditi ne more
0655 posli sama u Beču ćesara.
0656 Knjigu pruži, zemlji poletio:
0657 »Aman, Đuro, obor-kapetane,
0658 znao nisam, viru ti zadajem.«
0659 Na svoje ga misto posadio,
0660 a više njeg podviv stade ruke.
0661 Redom rđa po junacih hoda,
0662 dvori bane, sidi Hajder-beže,
0663 a beg bana viknu kod kolina:
0664 »Sidi, bane, kad je rad neznanja!«
0665 Kod kolina posadio bana.
0666 Sve im čaša naokolo hoda,
0667 a sve po dvi Hajder-begu daju.
0668 Malo vrime ni dugo ne bilo,
0669 stade zveka u bostan u bašči,
0670 jer je Ana zadarskoga bana,
0671 zveče njojzi pod grlom đerdani,
0672 na njoj diba škripa i kadifa,
0673 a po nogu zveče cokolice.
0674 U džepove uvukla je ruke,
0675 šerjen, perjen, pa do bana dođe,
0676 ćaći banu poletila ruci.
0677 Njojzi veli mlad od Zadra bane:
0678 »Davor, Anđo, u mene jedina,
0679 kakva ti je triba od meneka?
0680 Deder išći što je tebi drago.«
0681 Njemu Anđe u bostanu kaže:
0682 »Davor, ćaća, mlad od Zadra bane,
0683 podaj meni obor-kapetana,
0684 da ga vodim uz mostove kuli,
0685 da g’ nahranim i napojim pića
0686 iz begluka zadarskoga bana.«
0687 Njojzi veli mlad od Zadra bane:
0688 »Vodi, Anđo, kuda tebi drago.«
0689 Njega Anđa za ruku prifati,
0690 te ga vodi iz bostan iz bašče.
0691 Nek sad bane pije i srdari.
0692 Vide Anđe, vide Hajder-bega,
0693 igrat(i) kolo po avliji neće,
0694 već pođoše u kamenu kulu.
0695 Sad Hajder-beg Popovića viknu:
0696 »Popoviću, vridna slugo moja,
0697 poved’ moga u kulu mrčalja,
0698 pa ga veži za punana jasla,
0699 te se opet do kola povrati.«
0700 Kad Nikola priveza mrčalja,
0701 a beg prođe pokraj pobratima,
0702 od njega je zakrenuo glavu,
0703 pa u kulu drmnu Hajder-beže
0704 za Anđicom zadarskoga bana.
0705 Njega Anđe na minder posadi:
0706 vunen nije već od perutine,
0707 zamače se do pušaka mali.
0708 Njemu Anđa tolu postavila,
0709 snese vina, donese rakije,
0710 a zamezi mesom i pogačom.
0711 Istom sili ladno piti vino,
0712 vrime malo, zadugo ne bilo.
0713 Gdje je sreća i nesreća dođe,
0714 kad al’ sitan s’ oganj oborio
0715 na ćupriji Golub-harambaše.
0716 Oganj bio pa se utišao,
0717 a beg pije, ni mukaet nije,
0718 jer ne viđa, žalosna mu majka.
0719 Drugi s’ oganj prosu na kapiji
0720 a beg pije, ni mukajet nije.
0721 Treći s’ oganj prosu po avliji,
0722 u avliji, a kod divojaka.
0723 Kad li beže okom pogledao,
0724 al’ upade dvanaest delija
0725 na velikih dvanaest đogata,
0726 na svima je turska ćeisija.
0727 Zašt’ su sašli Zadru kamenome?
0728 Kad su sašli kninskim čardacima,
0729 dočekali momci i divojke:
0730 »Vider, fale, bega i delija!
0731 Crn vam obraz na obadva svita,
0732 zar ne znate, neznane delije,
0733 kad ste begu vjeru zadavali,
0734 da ćete ga tilom zaklanjati
0735 od olova svakog Kaurina?
0736 A sad sama Zadru opremiste,
0737 da on traži Bajagić Alagu.«
0738 Kad to čulo dvanaest delija,
0739 arli su se momci dogodili,
0740 pa se namah Zadru okrenuše.
0741 Kad ih beže viđa sa pendžera,
0742 da šićare u Zadar uđoše,
0743 tad beg Anđu na odaju viknu:
0744 »Kuku, Anđo, pozlaćena grano,
0745 eno mojih dvanaest delija,
0746 meni stanja već u Zadru nema.«
0747 Pa poskaka niz mostove kuli,
0748 za njim Anđa kao paunica.
0749 Dok mu Anđa odrišila mrču,
0750 beg je četir’ kolana pritego,
0751 pa on frci u sedlo mrčalju,
0752 Anđeliju na mrkova baci:
0753 »Povi’ s’ dušo, po pleći junaku!«
0754 Pa iz kule iskoči mrčalja
0755 do kočija i do pobratima.
0756 Al’ povika dvanaest delija:
0757 »Braćo moja, evo Hajder-bega!«
0758 Kad delije bega opaziše,
0759 do kočija ate prićeraše,
0760 oprostiše trideset sužanja.
0761 A kad njima puset dodadoše,
0762 ima ga dosta po avliji pustoj
0763 da t’ je viđat po avliji kavge!
0764 Dva su bana na noge skočila,
0765 iz bostana grlom povikaše:
0766 »Oklen Turke donesoše vrazi,
0767 pa u Zadru zametnuli kavgu?«
0768 Te polete gradu na kapiju:
0769 »Drž’te vrata, žalosna vam maja!«
0770 Kad Hajder-beg te začuo riči,
0771 prepade se Zadru i kapiji,
0772 pa povika sa konja mrčalja:
0773 »Tevabija, draga braćo moja,
0774 kuja m’ mati, kuće ne vidio,
0775 ko god Zadar ostaviti neće!«
0776 I pobiže na konju mrčalju.
0777 Sad da viđaš Popović Nikolu,
0778 Niko konja uzjaha brnjaka,
0779 te Ružicu na brnjaka baci,
0780 pa on bega sa brnjaka viče:
0781 »Hajder-beže, milovanje moje,
0782 evo t’ vira Popović Nikole,
0783 iza tebe ostajanja nema.«
0784 Pa prisloni Popović Nikola,
0785 pa za njima dvanaest delija,
0786 pa za njima trideset sužanja.
0787 Al’ eto ti goleme žalosti,
0788 tu bez krila izlazenja nema,
0789 jer je svata četiri hiljade,
0790 ja kamoli drugih Kaurina.
0791 Ćoša nema a mazgala nema,
0792 okle pusta ne puca kubura.
0793 Sav se Zadar od ognja svijetli,
0794 kak’ će ostat na ramenih glava!
0795 Dokle beže do kapije sađe,
0796 poželi maja trideset sužanja,
0797 od avlije zidu do kapije,
0798 braneć bega i dvanest delija.
0799 Kad Hajder-beg do kapije dođe
0800 al’ od grada zatvorena vrata,
0801 na kapiji kilit navalili.
0802 A kad beže prićera mrčalja,
0803 za nadžak je beže prifatio.
0804 Kako kilit u kapiji tuče,
0805 zvečalo je po svem Zadru bilu.
0806 Sedam puta u njeg udario
0807 dok kilitu petlje rastrgnuo.
0808 Kilit pade, poletiše vrata,
0809 te na vrata beže ispanuo,
0810 za njim pobro Bajagić Alaga.
0811 Njega beže digo na alata.
0812 Za njim treći Popović Nikola,
0813 već četvrtog na kapiji nema.
0814 Poželi maja dvanaest delija
0815 zaklanjajuć bega i mrčalja.
0816 A kad beže opazi delije,
0817 gdjeno leže jedan do drugoga,
0818 beg zavija poput gorjanika:
0819 »O delije, rane nepribone,
0820 ja vas nikad preboljeti neću
0821 dok je svita i po zemlji cvita.«
0822 Njemu veli Bajagić Alaga:
0823 »Goni, beže, žalosna ti maja,
0824 ako tebi živa bude glava,
0825 delije ćeš lako ispraviti.«
0826 Njemu beže sa mrčalja kaže:
0827 »To j’ istina, Bajagić Alaga,
0828 da ć’ delije opet ispraviti,
0829 al’ ovakih ni za vika svoga.«
0830 Suze proli, rahmet ostavio,
0831 od kapije otišće mrčalja
0832 do ćuprije Golub-harambaše.
0833 Kad s’ pomoli na ćupriju moru,
0834 ranjen s’ Golub valja harambaša,
0835 prebite mu noge po kolinu,
0836 i kod njega za devet pandura.
0837 Drugi stoje, puške podignuli.
0838 Kad li Golub bega opazio,
0839 njega Golub viknu harambaša:
0840 »Ti s’ Hajder-beg, odnili te vrazi,
0841 na šupljiku prećera mrčalja,
0842 tebi puta kraj čardaka nema.«
0843 Ranjen s’ diže, pušku podignuo,
0844 njega beže sa mrčalja viknu:
0845 »Oj Golube, nemoj prometnuti,
0846 ak’ prometneš mene i mrčalja,
0847 mora čuvat ni ćuprije nećeš.«
0848 To mu reče a poskaka mrču!
0849 Sad da viđaš zora mrkaljeva,
0850 mučno jeste bega pogoditi.
0851 Puče puška Golub-harambaše
0852 a panduri oganj oboriše;
0853 bez edžela umiranja nema,
0854 prometnuše bega i mrčalja.
0855 Beg pogubi Golub-harambašu.
0856 Od ćurpije otišće mrčalja,
0857 a naskaka Bajagić Alaga,
0858 vid’ mu sreće, prićera alata,
0859 a udari Popović Nikola,
0860 žalosna ti obadva junaka.
0861 Sad što radi Popović Nikola
0862 po ćupriji Golub-harambaše!
0863 Ganja brnju, a siva mu ćorda,
0864 te pandure ćera po ćupriji.
0865 Njega beže sa mrčalja viče:
0866 »Slugo moja, Popović Nikola,
0867 ostav’ čardak, ostavljaj ćupriju!«
0868 Kad li beže okom pogledao,
0869 mrtav pade Popović Nikola,
0870 jer panduri njega pogubiše.
0871 Ispod njega brnjo zagrabio.
0872 Vider Ruže Filip-obrstara,
0873 gdje ćupriju priskoči divojka,
0874 Ruža Zadru na kapiju neće,
0875 veće viknu Bajagić Alagu:
0876 »O Turčine, Bajagić Alaga,
0877 kad izgubih Popović Nikolu,
0878 vrat’ alata, a ponesi Ružu,
0879 nek s’ spominje dok je Zadra bila.«
0880 Njih dvojica hate poćeraše,
0881 a beg plače Niku spominjući:
0882 »Popoviću, rane nepribone,
0883 da s’ izišo Kninu kamenome,
0884 lakše bi ti žalost boravio.«
0885 To rekoše, oba pobigoše.
0886 Sad zadarski pukoše topovi,
0887 puče franka i begluk zelenko
0888 i za njima dvanest lumbarada,
0889 a sa kule poliću mužari,
0890 po čardaci sitni zembereci,
0891 a po straža puše kaljunovi.
0892 Sad da jeke čuješ od topova,
0893 kako l’ ječi do klanjca Bukovca,
0894 a Bukovac do Lipovca viče,
0895 a Lipovac na grad na Cetinju,
0896 pa do kule Babahmetovića.
0897 Beg se mamnim razgovara mrčom:
0898 »Počuj larme, počuj belemeza,
0899 svatovi smo, bez galame nismo.«
0900 Vedrine priđe, u Ključarsko dođe.
0901 Dobra l’ mrče u tog Hajder-bega,
0902 al’ žalosti od konja alata,
0903 susta alat noseć Bajagića
0904 i Ružicu Filip-obrstara.
0905 Sad zavija Bajagić Alaga:
0906 »Kuku, pobro, kninski Hajder-beže,
0907 susta alat, ujeli ga vuci,
0908 sad će aga izgubiti glavu.«
0909 Njemu kninski veli Hajder-beže:
0910 »Ne boj s’, pobro, Bajagić Alaga,
0911 dokle viđaš mene na mrčalju!«
0912 Pa mrkova vraća na kajasu,
0913 ter sve pali iz pušaka mali,
0914 jer on brani Bajagić Alagu.
0915 Taman njima do faćanja dođe,
0916 gdje nesreća more sreća doći,
0917 iz Bukovca konjik ispanuo
0918 na doratu, jedan na alatu,
0919 na alatu, jedan na putalju,
0920 na putalju, jedan na bridalju,
0921 na njem glava Mahmut-age starog
0922 i uz njega osam posobaca,
0923 pa je za njim trista konjanika.
0924 To je četa Babahmetovića.
0925 Kad on franku čuje i zelenku,
0926 vavik sađe do gore Bukovca,
0927 jer on pozna na Kotaru larmu.
0928 Kad li kninskog viđa Hajder-bega,
0929 tad on njega sa dorata viknu:
0930 »Čuj, Hajder-beg, bogom pobratime,
0931 dede mrču do dorata moga,
0932 pa se ne boj zadarskoga bana
0933 za života Babahmetovića.«
0934 Kad svatovi viđaš’ Mahmut-agu,
0935 brzo svoje konje rastaviše.
0936 Naćera doru Babahmetoviću,
0937 Hajder-begu sa dorata kaže:
0938 »Nosi, beže, pod planinu Anđu,
0939 dočekajte Mahmut-agu svoga.«
0940 To rekoše pa se rastadoše,
0941 Hajder-beže, š njime Bajagiću,
0942 do Bukovca hate doćeraše,
0943 obojica hate odjahaše,
0944 dvi divojke odaju hajvane.
0945 Gleda beže, kod njeg Bajagiću,
0946 kako puške po Vedrina pale.
0947 U tom stiže Mahmut-aga stari.
0948 Dok obrani kninskog Hajder-bega,
0949 pa se klancu pod planinu vrati,
0950 on zadobi dvanaest šehita,
0951 dvaest aga steče ranjenika
0952 dok obrani oba pobratima.
0953 Te pod klancem zagrnu šehite,
0954 ranjenike svoje ponesoše,
0955 pa otalen na grad na Cetinju,
0956 baš do dvora Bajagić Alage.
0957 Kad dođoše kuli Bajagića,
0958 donesoše obadvi divojke,
0959 Bajagića utišaše majku.
0960 Ali triest kuka kukavica,
0961 jer je leglo triest Cetinjana.
0962 Tude beže oženio pobru.
0963 Kad oženi Bajagića svoga,
0964 on otalen zajaha mrčalja,
0965 ali, kuku, nema mu delija.
0966 Beg zaplaka pa ih spomenuo:
0967 »Kak’ ću, kuku, Kninu kamenome?«
0968 Njemu veli Bajagić Alaga:
0969 »Ne budali, bogom pobratime,
0970 Hajder-beže, takva je Krajina,
0971 muško bili pa su izginuli!«
0972 Bajagiću svate pokupio
0973 te on pobra triest Cetinjana,
0974 s njimi pobro Bajagić Alaga,
0975 sa Cetinje Kninu kamenome
0976 a do dvora kninskog Hajder-bega,
0977 te u kulu uvedoš’ divojku.
0978 Sad eto bega, eto divojke,
0979 nek se žene, nek čine veselje.
