Karlo Marks o Srbima

Karlo Marks o Srbima  (1910)  Pisac: Jovan Skerlić

Karlo Marks: Šta će biti od Turske u Evropi; N. Rjazanov: Komentar Marksovom članku (Borba, 1910, sveska 6).

Iz mržnje na autokratsku i ortodoksnu Rusiju, na „Rusiju, bedem svireposti i varvarstva, neprijatelja svake civilizacije”, kako je uzvikivao Fridrih Engels, na kongresu nemačke Socijalne Demokratije u Erfurtu 1891 godine, evropska Demokratije, iz onih istih razloga iz kojih je imala tolike simpatija za Poljake i za Mađare, nimalo nije marila za balkanske Slovene, Srbe u prvom redu. U Srbima su gledani agenti i poslušnici ruske autokratije, i zato su engleski liberali godinama bili naraspoloženi [sic] prema njima, zato se u nemačkoj Socijalnoj Demokratiji čuli toliko puta turskofilski i srbofobski glasovi. Prilikom hercegovačkog ustanka od 1881, u ciriškom „Socijaldemokratu”, koji je tada bio organ u Nemačkoj progonjene Socijalne Demokratije, Eduard Bernštajn je simpatično pisao o srpskim ustanicima. Engels mu je u naročitom pismu skrenuo pažnju da se čuva tih panslavističkih intriga. Na Bernštajnovo pitanje: da li bi „oslobođenje balkanskih Slovena i njegov savez u jednu veliku kifederaciju [sic] srpsko-slovensku”, bio najbolji način da se spreče „carističke intrige”, Engels mu je 22 februara 1882 odgovorio pismom, iz koga su najvažnija mesta prvo štampana u pariskom socijalističkom časopisu „Le Mouvement Socialiste” za 1900, a prevedena na srpski u beogradskom „Socijalistu” za 1908, broj 1.

„Razume se da vas moje pismo o tada pobunjenim Hercegovcima nije ubedilo, pošto ste već imali simpatija prema „potištenim” Južnim Slovenima. Mi svi, u koliko smo počinjali sa liberalizmom ili radikalizmom, zadržali smo tu simpatiju prema svima „potištenim” narodima, i ja znam koliko me je vremena i studiranja stalo da se toga otresem — ali tada potpuno…
Mi imamo da radimo na oslobođenju proletarijata zapadne Evrope i ovom cilju treba potčiniti svaku drugu stvar. Čak i da su Balkanski Sloveni, itd. ne znam kako interesantni, u trenutku kad je njihova želja da budu slobodni u opoziciji prema interesu proletarijata, ne tiče me se… Pobeda proletarijata oslobodiće ih stvarno i neminovno, a ne samo po izgledu i privremeno kao što to car čini. Zato oni koji, do sada, ne samo da nisu ništa učinili za Evropu i njen razvitak, već koji su joj na protiv prepreka, treba da imaju bar toliko strpljenja koliko naši proleteri. Rasplamteti zbog nekoliko Hercegovaca svetski rat koji bi stao hiljadu puta više ljudi nego što ih ima u celoj Hercegovini, to nije moje mišljenje, kad se tiče politike proletarijata.
Vaši prijatelji, mali, primitivni narodi iz Krivošije, i iz Hercegovine, povratiće svoju „nezavisnost” pod svakom centralnom vladavinom, srpskom ili ne, kao i pod Austrijom i Turskom… Kogod dira u njihovo pravo na polet, dira u njihovu nezavisnost. Ja sam slobodan da smatram egzistenciju sličnih primitivnih narodića u sredini Evrope kao anahronizam. Čak i kad bi ovi dobri ljudi imali istu toliku vrednost kao škotski hajlenderi koje je proslavio Valter Skot, koji su takođe bili najgori konjokradice, mi bismo mogli najviše osuditi način, na koji sadašnje društvo sa njima postupa. Da smo u mogućnosti, mi bismo učinili kraj urođenom Rinaldo-Rinaldizmu ovih delija”.^[1]

Nemački socijalistički vođ Libkneht, u brošuri „Prilog Istočnom Pitanju ili treba li Evropa da postane kozačka”, i u člancima u „Vorvärts-u” za 1897, posle pokolja Jermena u Carigradu i grčko-turskog rata izražavao se za održavanje status quo na Balkanu, i nesimpatično govorio o jugo-slovenskim narodima. Jedan nemački socijalistički pisac, Maks Šipel, u članku „Balkanwirren und Demokratie einst und heute”, u časopisu „Sozialistische Monatshefte” za 1908, ovako je definisao Marksovo shvatanje balkanskog pitanja: „Iza borbe balkanskih naroda za nezavisnost leži skrivena opasnost od ruske hegemonije, zato se treba boriti protiv nacionalnih podvala balkanskih država, dokle god revolucionarna evropska sloboda, bez obzira u kojoj nacionalnoj odeći, ne zauzme presto Bosfora”. I priličan broj nemačkih socijalista, naročito u Austriji, kao što se videlo prilikom aneksije Bosne i Hercegovine, dele to čudno, nehumano i nimalo socijalističko mišljenje.
Kao i u toliko drugih tačaka svoje složene doktrine, i u ovom pitanju je Marks pogrešno shvaćen i popularizovan. Mišljenje o Marksu kao protivniku Južnih Slovena ne odgovara istini. Još 1897 Marksova kći Eleonora prikupila je i štampala njegove članke o Istočnom Pitanju („The Eastern Question”, London). Ruski pisac N. Rjazanov uzeo je na se da kritički sredi Marksove članke o pitanjima istočne politike, koji su, pedesetih godina, izilazili kao evropski dopisi u američkom listu „New-Jork Tribune”.
Istočno Pitanje Marks naziva „magarećom ćuprijom evropske diplomatije”. Činjenica da legitimistička i monarhistička Evropa hoće pošto poto da održi Tursku jeste „priznanje vladajućih sila da su potpuno nesposobne da ma gde pomognu napredak ili civilizaciju”. „Održati status quo u Turskoj! Da, moglo bi se isto tako lepo pokušati da se održi leš kakvog mrtvoga konja stalno u istom stanju truljenja u kome se nalaze pre nego što se potpuno raspadne”.
Za Srbe je od osobitog značaja Marksov dopis američkom listu, koji je izišao 21 aprila 1853 godine. Taj članak nigde do sada nije prevođen i preštampavan, i sada ga istovremeno donosi poznati nemački socijalistički časopis Neue Zeit (sveska od 1 aprila), i novopokrenuti srpski socijalistički časopis Borba (sveska od 16 marta). Autoritativno Marksovo mišljenje bolje no išta suzbija slavofobiju Engelsa i Libknehta i još nekih nemačkih i austrijskih socijalista, koji su našli načina da svoju savest internacionalnih socijalista pomire sa pangermanskim imperijalizmom, i kapitalističkom kolonizacijom.
Ono što više no išta pomaže prodiranju Rusije na Balkan, razlaže Marks svojim jasnim, zbivenim i ubedljivim stilom, jeste teorija Zapadne Evrope o održavanju Turske. Taj status quo za balkanske narode „ne znači ništa drugo nego ovekovečavanje potlačavanja što nad njima vrši Turska”. I dokle god Turska bude gnjavila šest miliona pravoslavnih Slovena i Grka na Balkanu, oni će u Rusiji gledati „svoga prirodnoga zaštitnika i oslobodioca”.
Rusija je pomogla i Srbiji i Grčkoj da se oslobode, i još neoslobođeni balkanski hrišćani očekuju spasenje od nje. „Kukavička rutina diplomatije” evropske stvorila je Rusiji izuzetan položaj na Balkanu. Isto tako je besmislen strah od potpunog oslobođenja balkanskih naroda. Koje je najbolje rešenje balkanskoga pitanja? Balkan balkanskim narodima, ili tačnije govoreći: Balkan balkanskim Slovenima.

Prvo, nepobitan je fakt da je poluostrvo, koje se zove samo evropska Turska, prirodno nasleđe jugoslovenske rase. Od dvanaest miliona stanovnika, sedam miliona pripadaju njoj. Ima već 1200 godina kako ona njegovo zemljište drži u svojim rukama. Ako ostavimo na stranu jedno malobrojno stanovništvo koje je, i ako slovenskoga porekla, usvojilo grčki jezik, onda kao takmaci Jugoslovenima ostaju turski i arnautski varvari, koji su se odavno pokazali kao uporni protivnici svakoga napretka. Na suprot njima, Jugosloveni, koji sačinjavaju jezgro poluostrva, jedini su nosioci civilizacije. Oni, doduše, još nisu konstituisali nijednu naciju, ali u Srbiji oni već predstavljaju snažno i srazmerno organizovano jezgro jedne nacije. Srbi imaju svoju istoriju, svoju literaturu. Za svoju unutrašnju nezavisnost oni imaju da zahvale jednoj jedanaestogodišnjoj hrabroj borbi protiv neprijatelja koji je brojno mnogo nadmoćniji od njih. Oni su za poslednjih dvadeset godina učinili velike kulturne napretke, i hrišćani u Trakiji, Maćedoniji, Bugarskoj i Bosni smatraju ih kao centar oko koga će se svi okupiti u budućim borbama za nezavisnost. Može se tvrditi da će neposredni ruski uticaj na Slovene u Turskoj biti sve više potiskivan što se više bude učvršćivala Srbija i srpska nacionalnost. Jer je Srbija, da bi mogla utvrditi svoj samostalni položaj kao hrišćanska država, morala uzeti od Zapadne Evrope njene političke institucije, njene škole, njena naučna znanja, njene industrijske izue metke [sic]. Ovim se i objašnjava ta anomalija da je Srbija, i ako je pod ruskim patronatom, još od svoga oslobođenja ustavna monarhija.
„Ma kolikim vezama krvno srodstvo i zajednička religija spajala Ruse i Jugoslovene, njihovi će se interesi ipak mimoići onoga dana kada se Jugosloveni oslobode. Trgovačke potrebe, koje proizlaze iz geografskoga položaja ovih dveju zemalja, čine ovu stvar jasnom. Rusija, kompaktna zemlja, bez obale, proizvodi danas poglavito agrarne produkte, možda će docnije i industrijske. Grčko-slovensko poluostrvo je istina srazmerno maloga obima, ali njegove prostrane obale zapljuskuju tri mora, od kojih i ono jednim vlada; ono je poglavito trgovačka zemlja sa tranzitnim saobraćajem, i ako i ono ima najboljih sredstava za svoju nezavisnu proizvodnju. Privreda Rusije teži monopolu, privreda Jugoslovena ekspanziji. Sem toga, oni su konkurenti u Centralnoj Aziji; dok Rusija ima najživljega interesa da se jedino njeni proizvodi tamo troše, Jugosloveni već danas imaju najživljega interesa da na istočne pijace uvoze proizvode Zapada. Kako bi onda bilo mogućno da se te dve nacije slože? Turci, Jugosloveni i Grci imaju, u stvari, više zajedničkih interesa sa zapadnom Evropom no sa Rusijom. A tek kada se železničke pruge koje od Ostenda, Havra i Hamburga idu u Peštu produže do Beograda i Carigrada, kao što se sada planira, uticaj zapadne civilizacije i zapadne trgovine biće još trajniji na Jugoistoku Evrope.
„S druge strane, Sloveni u Turskoj grdno mnogo pate u ropstvu u kome ih održava muhamedanska klasa spahija, koji su u isti mah i vojnici i koje oni moraju da izdržavaju. Ova vojna posada ujedinjuje u sebi sve javne funkcije: kako vojne tako i administrativne i sudske. No, i ruski vladajući sistem, u koliko nije kombinovan sa feudalnim institucijama, šta je drugo do jedna militarna okupacija, gde su građanske vlasti i sudska hijerarhija organizovane na vojničkoj osnovi i gde narod sve to ima da plaća! Ali, ko misli da takav jedan sistem odgovara i jugoslovenskom karakteru, taj neka pregleda istoriju Srbije od 1804. Kara-Đorđa, osnivača srpske nezavisnosti, i rod je napustio, a Miloša Obrenovića, koji je obnovio nezavisnost, najurio iz zemlje uz grdnju i psovku: zato što su obojica pokušali da uvedu rusko-autokratski sistem, sa njegovim pratilicama: korupcijom, polumilitarnom birokratijom i pašinskom eksploatacijom”.

I Marks zaključuje ovaj svoj članak, tako laskav po srpsku naciju, vrlo značajan i jako interesantan po modernu Srbiju i po srpsku demokratiju, pozivom da evropska demokratija potpomogne „organizovanje jednog nezavisnog slovenskog carstva na mesto onemoćale, istrulele Visoke Porte”.

„Ko danas, dakle, hoće da potpomogne demokratske ideje u Evropi taj mora gledati da svima sredstvima potpomogne razvijanje industrije, prosvete, zakonitosti i instinkta za slobodu i nezavisnost kod hrišćanskih vasalskih država Turske. Budući mir i napredak čovečanstva stoje sa tim u najintimnijoj vezi. Ako se zbilja hoće nekad da žanje, mora se obratiti najveća pažnja kada se obrađuje zemlja i kada se seje seme”.

Karakteristično je, i vredi zabeležiti, da su glave evropske demokratije, sasvim prirodno i logično bile, svojim simpatijama za srpski narod. Macini, u svom manifestu „Narodima na Istoku”, uzvikivao je: „Ti Crna Goro, nepristupačna, nepobedna, budi predanje straža u boju koji se bije za život ne nezavisnost… Ti, Srbijo, ti si tek polovinu svojih narodnih narodnih [sic] težnja i želje postigla! Probudi se, dakle, i spremi se da povratiš celokupnost tvoju, jer je pravo tvoje… Svi vi narodi na Istoku, znajte da je Istok vaš”. U isti mah dok su, prilikom srpskih ratova od 1876—1878, francuski pozitivisti sa Pjerom Lafitom na čelu, tvrdili da narodi na Balkanu nisu ugnjeteni, da su njihove pobune za najveću osudu, a cela njegova borba da ničim nije opravdana, — Viktor Igo je podigao svoj glas za Srbe, uzviknuvši: „Kada će prestati mučeništvo toga malenog junačkog naroda?”.
Posle Macinija i Iga, evo sad i Marksa, koji suprotno mišljenju svojih drugova Engelsa i Libknehta, demantujući mnoge od svojih germanskih sledbenika, ne spori pravo na život jednom narodu, kome se ne prašta što ne zna za rezignaciju i što neće da mre.

Napomene

1. Engelsovo shvatanje balkanske politike može se videti i u njegovoj knjizi „Spoljašnja politika ruskog carstva”, koju je preveo na srpski i za koju je opširan pogovor napisao G. Živojin Balugdžić (Beograd, 1896).

Izvor

Srpski književni glasnik, 16. april 1910. Knjiga XXIV, Broj 8. Str. 631-636.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.