Kan i sin

Kan i sin (Han i ego sыn) Pisac: Maksim Gorki

    …Bio u Krimu jedan kan. Zvao se Mosolajma el Asvab i imao sina Tolaika Algalu…
    Ovim rečima otpoče Tatarin, slepi prosjak, jednu od starih legenada toga poluostrva, koje je puno ovakvih uspomena. Naslonio se beše na stablo mrke boje jednoga jagodovog drveta.
    Po kamenim razvalinama od vremena urnisane kanove palate, posedala oko pripovedača gomilica Tatara, u dugačkim šarenim dolamama i preko njih zlatom izveženim komotkama. Bilo je veče. Sunce se lagano spuštalo u more. Njegovi crveni zraci presecali su tamnu masu lišća, koje pokriva razvaline i odmarahu se kao blešteća svetla mesta na kamenju obraslom mahovinom i povijenom vitim granama zelenoga bršljana. Među granama obližnje grupe javorova vio se povetarac. Njihovo je lišće treperilo i žuborilo, čulo se kao da se nevidljivi potočići iz vazduha slivaju.
    Slepčev je glas bio tih i drhtao je. Na licu kao u kamenu urezanom i borama na njemu ogledao se nemi mir. Reči, koje je kao na pamet izgovarao, tekle su same jedna za drugom, te se pred slušaocima stvarala slika davno minulih dana, punih snage i osećaja.
    „Kan je bio ostario“ pričaše slepac, „ali mu je harem bio pun žena. Sve su one ljubile starca, jer je u njemu bilo još snage i žara, a njegova milovanja behu nežna i vatrena. Žene će uvek ljubiti onoga, koji ume da ih snažno miluje, pa ma on bio sed, ma mu lice puno bora bilo; pošto je lepota u snazi a ne u nježnom licu i crvenim obrazima.”
    Kana su ljubile sve, on opet ljubljaše samo jednu, robinju kozakinju, iz stepe pored Dnjepra. Nju on milovaše uvek radije od sviju drugih žena svoga velikog harema. U haremu je bilo tri stotine žena sve lepih kao prolećno cveće. Živiše one tuna u svakoj radosti i zadovoljstvu, jer je kan naređivao da im se gotove sva moguća ukusna i slatka jela i dozvoljavao da igraju i vesele se kadgod im je volja.
    Svoju kozakinju opet pozivao je kan često na svoju kulu, sa koje je bio divan izgled na more i u kojoj je bilo spremljeno sve što treba zadovoljnoj i srećnoj ženi. Beše tuna slatkog jela i svakoga tkiva, zlata i dragog kamenja razne boje, svirke i lepih tica iz dalekih zemalja a i vatrenog milovanja zaljubljenog kana. Na kuli je provodio on sa njome često puta po čitave dane, te se tako odmarao na plodovima svoga vrednog i trudnoga životnoga rada. Znao je on, da mu sin Algala neće osramotiti kanstvo, jer eno ga gde kao vuk lovi po ruskim stepama, vraćajući se uvek sa bogatom pljačkom, novim ženama i novom slavom, ostavljajući za sobom strah, pepeo, krv i lešine.
    Jednom se vrati Algala sa svog junačkog pohoda na Ruse. Prirediše velike svečanosti u njegovu čast. Poglavari sa celog ostrva skupiše se na tu čast. Bilo je tu čašćenja, veselja i viteških igara. Gađalo se strelama, zarobljenicima u oči, da se oproba snažna mišica, ponova se pilo i slavio hrabri Algala, strah neprijateljev i stub kanstva. A stari se kan radovao slavi svoga sina. Toplo je bilo starcu oko srca, gledajući u svome sinu takvog junaka i znajući da će, kad on, starac, umre, biti kanstvo u dobrim i snažnim rukama.
    Baš mu je godilo što to zna, pa da bi i sam pokazao koliko voli svoga sina, sa punim peharom u ruci, ovde na svečanosti, pred svima poglavarima i bekama, ustade i reče:
    „Algala ti si dobar sin! Neka je slava Alahu i budi hvaljeno ime prorokovo.”
    Svi hvališe ime prorokovo u snažnom horu. Kan produži: „Alah je veliki! Još za života obnovio je mladost moju u mome hrabrom sinu. Ja već gledam svojim staračkim očima, kako ću, kad jednom oči sklopim i crvi mi srce gristi započnu, i dalje živeti u svome sinu. Alah je veliki i Muhamed njegov pravi prorok! Imam dobrog sina: ruka mu je čvrsta, srce junačko, pamet bistra… Kaži sine, šta želiš da ti dam? Kaži Algala, daću ti sve što zaželiš…”     Još ne odjeknuše ni poslednji zvuci sa usnica staroga hana a Tolaik se naglo podiže. Crne mu oči sinuše kao u sokola i svetliše kao more po noći.
    „Daj mi robinju kozakinju, gospodaru i oče moj.”     Kan zastade, poćuta samo za trenutak, koliko da umiri srce svoje — i pošto je poćutao reče jasno i odlučno:
    „Uzmi je! Kad svršimo čast uzmi je… Lice hrabroga Algale osu neobična radost, sokolove oči sevahu, ispravi se u svoj veličini svojoj i reče ocu, kanu:
    „Ja znam šta mi poklanjaš gospodaru i oče moj. Ja znam. Rob sam tvoj — sin tvoj. Evo ti moje krvi, uzmi je kap po kap stotinu ću smrti pretrpeti za tebe.”
    „Meni ništa ne treba!” odgovori kan i seda kruna, mnogogodišnje slave i velikih dela, klonu mu na prsa.
    U skoro dovršiše čast i krenuše zajedno, ćuteći iz palate ka haremluku. Noć je bila tavna. Ni meseca ni zvezdica na nebu, sakrio ih beše gusti veo crnih oblakova. Iđahu dugo po mraku, dok će reći kan el Asvab:
    „Dan za danom časi život moj… sve lakše kuca staračko srce moje… sve je manje žara u mojim grudima. Svetlost i toplinu duši mojoj daje samo vatreno milovanje moje mlade robinjice. Kaži Tolaiče, kaži mi zar baš ne možeš bez nje? Uzmi stotinu drugih, uzmi sve ostale moje žene, samo mi nju ostavi.”
    Tolaik Algala ćuti — samo uzdanu.
    „Moji su dani izbrojani… Koliko ću još laziti po zemlji? Poslednja radost moga života, ona je — to rusko devojče! I kad nje nestane, ko će me još ljubiti — mene starca, ko? Ni jedna više Algala!…”
    Algala ćuti.
    „Kako mogu živeti kad znam da je ti grliš, da ona tebi poljupce daje! Pred ženom nema razlike otac i sin. Pred ženom smo mi svi ljudi, sine moj… U tuzi ću skončati život svoj… Bolje da mi se ponova otvore sve stare rane i potocima ljusne krv iz njih, bolje da ne preživim ovu noć sine moj!”
    Njegov sin ćuti… Zastadoše na vratima haremluka, stoje nemi, glave im klonule na prsa. Svud u naokolo pomrčina, po nebu se viju oblaci, vetar kreće grane po drveću, izgleda da im neku pesmu poje.
    „Ja je odavna ljubim, oče…” izusti tiho Algala.
    „Znam… ali znam i to da te ona ne voli” odgovori kan.
    „Srce mi puca kad samo na nju pomislim.”
    „A sa čega je puno moje srce!”
    Ponova zaćutaše, Algala uzdanu.
    „Istina je dakle što mi mudri mula pripovedaše. Žena je muka čovekova. Kad je lepa mnogi je žele, te joj muž muči muku velike ljubomore, kad je ružna opet čovek pati zavideći drugima. Ako nije ni lepa ni ružna, čovek je najpre načini lepom i pošto se uveri da je pogrešio, opet pati sa nje, sa žene.”
    „Mudrost ne leči srčane bolove” progovori kan.
     „Oče! imajmo sažaljenja prema nama samima.”
    Kan podiže glavu i gledaše tužno svoga sina.
    „Da je smaknemo” prozbori Algala.
    „Ti voleš više sebe nego li i nju i mene” reče kan posle malog razmišljanja.
    „Pa i ti tako.”
    „Da, tako je i ja tako” reče tužno kan. Tuga ga je stvorila detetom.
    „Smaknimo je.”
    „Ne mogu ti je dati, ne mogu” opet kan.
    „A ja ne mogu više bez nje — iščupaj mi srce, ili mi je daj”.
    Kan ćuti.
    „Bacimo je u more.”
    „Bacimo je u more” ponavlja kan kao odjek, reči svoga sina.
    Uđoše u haremluk. Zatekoše je gde spava na bogatom minderluku. Zastadoše pred njom i posmatraše je dugo. Starome kanu potekoše suze niz obraze, nizahu se kao biserna zrna po srebrnoj bradi. Sinu zasvetle oči, škripeći zubom ugušuje svoju strast i stade buditi kozakinju.
    Ona se trže i na lepom, kao zora ružičnome licu, zasijaše dva plava neba njezinih očiju. Algalu nije primetila, te pruži medene usnice kanu.
    „Poljubi me stari moj sokole.”
    „Spremi se… poći ćeš s nama” reče joj kan lagano.
    Sad je tek primetila Algalu i suze u očima svog starog sokola… Mudra je bila na mah je sve razumela.
    „Evo me” reče. „Evo me… ni jednom ni drugom?… jel te… tako ste rešili. Pa tako i treba da sude oni, koji su jakog srca. Evo me.”
    Ćuteći krenuše svi troje moru. Išli su tankom stazicom vetar je hukao, strašno hukao.
    Ona je bila slabačka devojče; brzo se umorila; ali je bila i ponosna, nije im se htela odati.
    Kanov sin primeti gde ona nešto zaostaje pa će reći:
    „Bojiš li se.”
    Preseče ga samo okom i pokaza krvavu nogu.
    „Hodi, ja ću te poneti“, reče Algala i pruži ruke prema njoj. Ona samo obisnu o vrat svoga staroga sokola. Kan je kao pero podiže i ponese je. Ona sede na njegove ruke i sklanjaše grančice na putu da ga ne bi ubole u oko.
    Idoše dosta dugo i već se čuje u daljini morski šum Tolaik je išao iza njih te će reći:
    „Pusti me da prođem napred, već sam dva put potezao nož da te zakoljem.”
    „Prođi… Za tu tvoju nameru bog će te kazniti ili oprostiti… kako on hoće. Ja kao otac praštam ti… Ja znam šta je ljubav.”
    I eto već tu pred njima je more. Tu dole prazno, crno, beskrajno. Čak dole u dubini razbijaju se vali o stenje a dole je tako mračno, ladno i užasno.
    „Zbogom” reče kan i poljubi devojče.
    „Zbogom” reče Algala i pokloni se duboko pred njom.
    Ona pođe, pogleda tamo dole gde vali svoju strašnu pesmu pevaju, uhvati se za grudi i uzmače natrag.
    „Bacite me” reče im.
    Algala pruži ruke prema njoj i zajeca. Kan je uze na ruke, pritište snažno na grudi, poljubi, diže preko glave i baci u dubinu.
    Tamo dole u dubini pevaju vali svoju silnu pesmu. Snažna li je ta pesma, te obojica ne dočuše kako je sletela dole u more. Ni glaska baš ničega. Kan se spusti na kameno stenje i nemo gledaše čas dole u tamninu, čas u daljinu, gde se more s oblacima meša, odakle se jeka talasova čuje i vetar duva, te mu bradu u pramenje deli. Tolaik nepomična stena, stoji pored njega i pokrio lice rukama. Vreme prolazi, vetar goni po nebu oblake jedan za drugim. Crni li su i teški ovi oblaci, baš ko misli ostarelog kana, što leži na stenju, nad morem.
    „Oče! hajdemo“, otpoče Tolaik.
    „Čekaj” prošaputa kan, kao da nešto osluškuje. I opet prolazi vreme i još uvek udaraju vali tamo dole a vetar preleće sa stene na stenu i romori po drveću.
    „Hajdemo oče.”
    „Čekaj još malo.”
    Još je nekoliko puta uzvikivao Algala „hajdemo oče.”
    Kan se ne miče s mesta, sa koga je izgubio svu radost svojih poslednjih dana.
    I najzad — pošto sve mora imati svoga kraja, ustade on snažan i ponosan. Sakupi obrve i muklo reče:
    „Hajdemo!”
    Pođoše, ali za malo pa opet zastade.
    „Zašto pođoh i gde ću ja, Tolaiče” upita on svog sina. „Našto mi je više život, kad je sav moj život ona bila! Star sam, više me niko ljubiti neće; a kad nekoga niko ne ljubi — od toga nije mudro što živi na svetu.”
    „Imaš slavu, imaš bogastvo, oče!”
    „Daj mi samo jedan poljubac sa njenih usana i na čast ti sve. — Sve je ostalo mrtvo, samo je ženina ljubav živa. Gde nema take ljubavi — onde nema ni života za čoveka, on je prosjak i tužni su njegovi dani. Zbogom sine moj, neka te blagoslov alahov prati i po danu i po noći.”
    Kan okrete licem k moru.
    „Oče” viknu Tolaik.
    Dalje ne imađaše šta da kaže jer se čoveku, na koga se smrt smeši, i nema šta da kaže, nema ničega što bi mu povratilo ponova ljubav ka životu.
    „Pusti me.”
    „Bože.”
    „On zna.”
    Brzim koracima približi se kan obronku i skoči u dubinu. Sin ga ne zadrža a i ne bi ga mogao zadržati. I opet se ništa ne ču s mora — ni glaska ni šuma od pada kanovog. Samo su valovi i dalje šumili i zukali svoju divlju pesmu.
    Dugo je gledao Tolaik Algala dole u dubinu i najzad glasno uzdanu:
    „Alah podari i meni tako snažno srce!”
    Zatim ga nestade u noćnoj tami.
    …Eto tako je umro kan Mosolajma el Asvab… a u Krimu postade kan Tolaik Algala.

Izvor

Delo, septembar 1903. Knjiga 28. Sveska 3. Str. 329-335.