Kavkaski rob (P. Despotović)/Drugi deo

Prevod: Petar Despotović

Drugi deo

►

Gorska deklo, srce tvoje
Žića sladost poznalo je;
Tvoje oko, kada gleda,
Samu ljubav ispoveda!
Ej u noćnoj mrkloj tami,
A vas dvoje kad ste sami
Zagrljeni, nemislite,
Da još koga živog ima!
Ti mu drkćeš na prsima,
On ti stisk’o ruke vite,
Pa te ljubi; ti mu zboriš:
„Robe mili, ves’o budi!
Nagni glavu tu na grudi,
S mojim srcem da govoriš!
Ah! razvedri neveselo,
Tužno, mutno tvoje čelo!
Ja s’ odričem roda moga,
Odreci se i ti tvoga,
Pa hajdemo u pustinju,
O, ti care duše moje!
De nikoga živog nema,
Nikog više, do nas dvoje;
Pa me ljubi… Niko nije
Oči moje još ljubio,
I niko se nije krio
Od čerkeske momčadije,
Kad mrak noćni svet pokrije,
Dolazeći tajno meni,
Moj dragane omiljeni!
Svi su rekli, da je stroga
Volja mladog srca moga.
O, pa šta će sa mnom biti,
Mogu lako pogoditi;
Tvrda volja oca moga
I surovost moga brata
Daće me za nedragoga,
Za gomilu žuta zlata;
Ali ja ću pred njih pasti,
Sve, što znadem, sve ću kaz’ti;
Moliću ih; budu l’ nemi,
Mač i otrov ostaje mi.
Neznam samo, kakvom silom
Ja sam tebi privučena;
Ja te ljubim, duša moja
U tebi je upojena!”

Ćutećim je sažaljenjem
Strasnu devu on gledao,
I sa teškim razmišljenjem
Besedu je on slušao.
Uspomene iz prošlosti
Pred njime se čudno viju,
A suze mu od žalosti
Iz očiju pljuskom liju.
Na srce mu ka’ olovo
Leži tuga bez nadanja,
Te pred njome sad nanovo
Pođe jadat’ svoja stradanja:
„Zaborav’ me, ne ljubi me,
Jer je prazno srce moje
I za iskru ljubve tvoje.
Ne ljubi me, ne muči me!
Nemoj trošit’ skupe dane
U ljubavi sa mnom bednim,
Takve sreće već nevrednim.
Tvoje usne zamedljane
Neka drugog momka rane
Slatkom ranom rajska mila,
Što će da te blagosilja,
Što će znati zameniti
Ladovinu duše moje,
Što će znati oceniti
Umiljate oči tvoje,
Koji će ti veran biti,
Koji će te i ljubiti,
Kao što i ti žarko ljubiš;
A ja živim, nit’ šta želim,
Nit’ se mogu da veselim.
Kako ću ti drugče kaz’ti:
Venem, kao žrtva strasti.
Tvoja ljubav trag nesretne
Ljubavi će da susretne
U žalosnoj mojoj duši,
De holuja sve poruši.
Ostavi me, ne ljubi me,
Sažalevaj sudbu moju,
Utišavaj ljubav svoju!
Zašto, druže moj nesretni,
Ne javi se meni prije,
Dokle vera, ljubav, nada
Ostavila mene nije!
Sad je docne… U pustinji
Nigde nećeš naći cveća;
O, a ja sam kamen sinji,
Koji ništa ne oseća.

„Mrtve usne, o! kako će moći
Odgovorit’ živim poljupcima;
Vreli suza napunjene oči,
Kad se sreću s ladnim osmejcima,
O, kako je teško na grudima
One, što te strasno ljubi, biti,
Pa ti daje život, sve, što ima,
A ti moraš na drugu misliti!

„Kad poljube s usta moji
U ljubavi slatkoj piješ,
Oko mene ruke viješ,
Pa i neznaš, dani tvoji
Bezmetežno kako lete.
Šta te uvek tako smete?
Kao iza sna preda mnome
Gledim sliku večno milu,
Al’ na licu njezinome
Rasejanost vidim gnilu.
Nju ja zovem, njojzi stremim
S osećajem mojim nemim,
Govor, vid, čuvenje gubim,
Držeć’ ju u zagrljaju,
Tvoju sliku, koju ljubim
U očajnom mome vaju.
Zbog nje plačem u osami,
I tamo mi ona sljedi,
Iz grudi mi srce mami,
Mami život sa pogledi,
I navlači crne jade
Nemilosno, u nebroju,
Na sirotu dušu moju!

„Ostavi me okovana,
Sa maštama slatkim mojim;
Uspomena ja se bojim,
Uspomena, stari rana,
Što su pune skrbi, vaja,
Pune gorki uzdisaja.
Nji da delim s tobom sada,
Nije možno… ne, nikada! —
Pred tobom sam sve priznao;
Znadeš moju tešku muku,
Nemoj da ti bude žao:
Rastajmo se! daj mi ruku!
A ja znam, ženske grudi
Ljubav lako i uzbudi
I umiri; tako isto
Kada budu prevarene,
Jesu l’ suze osušene,
I srce je njeno čisto,
Je li drugog zagrlila,
Sve je već zaboravila!”

Bez suza je sad plakala,
Tužno ga je pogledala,
Ne mogaše da govori,
Al’ opet ga za to kori…
Kao sen bleda staja jadna
A ruka joj njena hladna
U rukama Rusa toga,
Ljubaznika njezinoga,
Beše kao uganuta.
Pamet, Bog zna, kuda luta.
I jedva se pribra malo,
Da izlije svoje jade
U rečima pred njim sade.

„O, ti Ruse! zašto prije
Srce moje tebe nije
Tako, ka’ sad, upoznalo,
Prije nego što s’ predalo
Sasvim tvojoj groznoj vlasti!
O, kako sam rajske slasti
Još nedavno uživala,
Kada sam ti počivala
Na grudima ledenima
Ništ’ o sebi nisam znala,
Sebe sam zaboravljala.
Pa kol’ko sam slatki noći
Ja provela u radosti —
Zar te više neće doći,
Ništa nema od sladosti,
Mila, sreće, zar sve prođe,
Nikad više da ne dođe?
Mogao si, da si teo,
Obmanuti mene mladu;
Srce si mi provideo,
Znao si uzrok mome jadu.
Pa da si se pretvarao,
O! da si me bar varao,
Sve bi tebi verovala,
A ja bi ti odlakšala
Bednu sudbu tvoju, stranče,
Brižno bi te negovala,
Ljubeći te, sjajni danče,
Nad tobom bi stražarila,
Nad tobom bi noći bdila.
Ti ne tede, sve odbaci…
Sad mi jošte reci onu,
Što na tebe strelu baci,
O, reci mi tu smionu!
Znam, ti ljubiš, ljubiš, je li?
Ti si ljubljen pokraj toga; —
Ponjam, druže neveseli,
Teret bednog srca tvoga;
Oprosti mi, što pozledi
Tvoje rane moj glas smeli;
Ne rugaj se mojoj bedi,
Bedan mi je život celi!”

I ućuta. Vrele suze
Pljuskom liju iz očiju,
A jecanje straovito
Grudima joj moć oduze
Bez čustva je pred njeg pala,
Kolena mu zagrlila
Ni disati nije znala,
Dok njegova ruka mila
Ne diže ju nežno gore,
Dok njegove ne ču zbore.
„O, ne plači! ta i mene
Kao i tebe sudba ganja,
Ta i moje srce vene
Od teškoga očajanja!
Ta ja nisam ljubljen bio,
Ja sam ljubim, ja sam stradam,
A boljem se ja ne nadam.
Život mi se gasi mio,
Kao plamen u dolini,
Kog je pastir ostavio.
Daleko od zavičaja
Grob ću u toj stepi naći,
Ovde će mi prepun vaja
Dan života u grob zaći.
S ovi lanci zarđani
Svršiće se moji dani!”

Već tavnije zvezde sjaju,
A u daljnom tamo kraju
Snežna brda već se vide;
A nji dvoje jadni stoje,
Ne besede,
Već u crnu zemlju glede.
I tako se rastaviše,
A ni rečce prozboriše.

Od to doba kozak luta
Neveseo sam po gori,
Kada noćca dan proguta
I zorica kad zazori.
Sve jednako jadnik bedni
Za slobodom milom žedni.
Divokoza ili srna
Kad iskoči iza stene,
Zadrkće mu srce jadno,
Za njome se on okrene.
Zazvekeće lanci svoji,
Misleć’, da je kozak koji
Rad’ drugova doš’o svoji,
Da ih sobom doma vodi,
Da ih bedne oslobodi.
Al’ zaludu samo trne,
Jer kuda se god osvrne,
Nigde nikog. Samo reka
Besno huče izdaleka.
Jednom čuje kroz bregove,
Na oruže da se zove:
„Ajd u tabun!” glas se ori;
A u gori
Sablje zveče, puške sjaju,
Konji ržu osedlani,
Sve gotovo da se brani.
Već zapoved vođe daju
I s bregova besne čete
K’o bujice dole lete,
Da arače, otimaju,
Žare, pale, ubijaju…

Tišina je u bregovi;
Sunce žarko s neba pali,
Psi u ladu polegali,
A dečica raspuštena
I od sunca opaljena
Vitlaju se tamo amo.
A pradedi svi u kolu
Zadovoljno glede samo
Na unučad svoju golu,
Il’ slušaju pesme mile,
Što su mome udesile,
Koje i sad rado čuju,
Pa se stari podmlađuju.

ČERKESKA PESMA.

1.
Strujno žubori reka ta,
Nad gorom mirno počiva mrak,
Umoren, željan mirnog sna
Na koplje nagnut spava kozak.
Pazi, kozače, u stanu tvom,
Jer Čerkez ide za rekom.

2.
U čunu lakom na vodi
Kozak se vozi bezbrižno sam,
Pazi, kozače, ne brodi,
Da na dno reci ne odeš tam,
Pazi, kozače, u čunu tvom,
Jer Čerkez ide za rekom.

3.
Na obalama kićenim
Bogati stani cvetaju svud,
A glasom svojim milenim
Lepojke ruske pevaju tud.
Bežite, lepe, domu svom,
Jer Čerkez ide za rekom.

E tako su lepe dekle
Pesme svoje izvijale,
A misli su roba tekle
Po bregovi, tražeć’ male,
Nepristupne kakve staze,
Kad pobegne,
Da ga kako ne opaze.
Gledi reke besne vale,
Mišice mu zadrktale:
Skoči, plovi!…
Ali to su prazni snovi;
Na rukama negve one,
Teško gvožđe na dno tone.
U bregovi mir, tišina,
Tek se samo iz daljina
Tavni klikot orla čuje,
I talasi reke struje;
Noćca zemlju uspavljuje.
Al’ ko ide amo bliže?
Beli veo vetar diže,
I gle! to je ona sama,
Gorak osmej na usnama,
Iz očiju gledi tuga,
Svakidašnja njena druga,
Na pleća joj kosa pala
Crninom ih zamotala.
U rukama mala pila
I mač, kog je naoštrila.
Mili bože! šta će s time,
Oće l’ da se bori s kime?

I eno je, tužno gledi
Na kozaka, pa besedi:
„Beži, beži! gluvo doba,
Mir je svud, kao u sred groba.
Miran sada možeš ići.
Na Čerkeze sad naići
Nigde nećeš; noć će gluva
I tragove da ti čuva.
Oštar kinžal uzmi evo,
Ako bi se s kime sreo,
Da ti bude u pomoći;
Ne oklevaj, nego beži
Pod okriljem crne noći!”

Drkće pila u rukama,
Ona leži pred nogama
Toga roba, pa mu pili
Teške lance, što su davno
Oko njega prisavili.
Iz očiju suze liju.
Oboje su uzdrktani,
Jer su lanci pokidani.
„Slobodan si!” ona zbori
„Za čim tvoje srce gori,
Postig’o si, pa sad beži,
Čas je zgodan, ne oteži!”
I na njemu oko njeno
Staja kao upijeno.
Ljubav joj se u prsima
Savladana sad otima
Opet njemu,
Kao da nije kraj već svemu.
Vetar joj je dig’o veo,
Još je jednom on video.
„Ne… ne mogu, mila moja,
Jer me drži ljubav tvoja!
Tvoj sam, tvoj sam ja do groba!
Da bežimo obadvoje
Izvan ove zemlje tvoje,
Da živimo sretno doba!” —
„Nikad, Ruse! to nikada!
Slast života izčezla je,
Ja za radost neznam sada,
Meni sreća već ne sjaje.
Za mene je sve propalo
Ništ’ mi nije preostalo.
No je l’ možno, što sam čula,
Ti da drugu ljubiš sade?
Zar je ljubav tako trula,
Da se tako menjat’ dade?
Idi, idi, pa nju nađi,
S njom uživaj čas najslađi
U ljubavi,
Mene ovde sad ostavi.
Šta me jošte mož’ cveliti,
Šta li većma salomiti?
Zbogom! zbogom! moj blagoslov
Tebe neće ostavljati;
Poslednji put daj mi ruku,
Moramo se rastajati!”
On joj stište ruku belu,
I s poslednjim „zbogom, mila!”
Svoju ljubav žarku, vrelu
Duša mu je mlada slila
U poljubu plamenome;
Pa do reke ode š njome.
I sad po njoj većem pliva,
Sve se dalje otiskiva,
I sve kraju ide bliže,
I eno ga već se diže,
Dopliv’o je do obale.
Ali sada riknu reka,
Razbacajuć’ vale strujne,
I kozak je izdaleka
Jedan setan uzdah čuo;
A kada se okrenuo,
Video je vrtlog samo,
De se peni tamo amo.
Čerkeskinje nije bilo
Ni na bregu, ni kod reke. —
Sve se većem umirilo.
Sred pustinje te daleke
Samo mesec ozgo sija
I vetričak što ćarlija.

Ponjao je, šta se zbilo.
Pri rastanku nije mog’o
Da još jednom ne pogledi
Ona mesta, gde je mlogo
Dana kao rob proveo,
Gde je čilo pasao stado,
Gde je vukao lance teške,
Gde je gorko tako strad’o,
I na potok, gde s’ odmarao,
Gde je lepe snove stvarao.
I sve ređi mrak je bio,
U doli se već svetlio
Zrak zorice, što dolazi,
Već i ruske straže spazi,
Oko stana što su bdile,
Što su i njeg oslovile.

Izvor

Danica, 20. avgust 1870. Godina XI, broj 23. Str. 353–357.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Petar Despotović, umro 1917, pre 109 godina.