Istraga protivu Dekembrista (A. Jelačić)
| ISTRAGA PROTIVU DEKEMBRISTA Pisac: Aleksej Jelačić |
| Članak »Istraga protivu Dekembrista (povodom stogodišnjice njihova Ustanka)« dr Alekseja Jelačića, je objavljen u zagrebačkom časopisu „Nova Evropa“ (knjiga XIII, broj 7) od 11. aprila 1926. godine, str. 219-225. |
(povodom stogodišnjice njihova Ustanka).
14./26, decembra 1825 — prilikom polaganja zakletve Caru Nikoli I, koji je nakon izvesnih nesporazuma i komešanja stupio na presto Ruske Carevine, upražnjen usled smrti starijeg mu brata Aleksandra I i usled odricanja od nasleđa drugog brata-carevića Konstantina, — izbio je u Petrogradu pokušaj revolucije, koji je još istog dana u krvi ugušen. Nekoliko dana zatim desila se i pobuna vojnika na ruskome Jugu, koja je također nakon kratkog okršaja ugušena. Neposredno iza tih događaja izvršena su mnogobrojna hapšenja učesnikâ, zaverenikâ, i simpatizerâ, i nakon bezbrojnih saslušanja, suočavanja, i čitanja dokumenata pred jednom mešovitom istražnom komisijom, kojima se otkrilo da su ovi tobože slučajni događaji imali jednu posve neslučajnu i duboku pozadinu, i da je uopšte liberalni i demokratski pokret zahvatio bio ozbiljno korena u ruskom višem društvu, donesena je presuda kojom su osuđeni na vrlo teške kazne preko stotinu učesnika pokreta, od kojih su petorica odmah obešena, a većina drugih pošla u Sibir na robiju u teškim okovima. Cilj samog pokreta bilo je: temeljna promena ruskog državnog i socijalnog uređenja u duhu ustavnosti. Učesnici pokreta bili su podeljeni na republikance i na pristaše t. zv. ustavne parlamentarne monarhije, slobode i građanske jednakosti (kmetska zavisnost seljaka imala je biti odmah ukinuta), putem „Velikog Sabora“, tojest Ustavotvorne Skupštine.
Prošlog decembra dakle navršilo se je punih sto godina od tog znamenitog događaja, od tog „prvog pokušaja prave političke revolucije u Rusiji“, „prvog istupa ruske inteligencije“, koji se od strane mnogih savremenika i istoričara tretira i kao „poslednji pokušaj takozvanog dvorskog prevrata“ (kojih je od 1725, od smrti Petra Velikog, do 1852 bilo nekoliko). Ta stogodišnjica odjeknula je na mnogo strana. U samoj Rusiji ona je proslavljena svečanostima, publikacijama, predavanjima, i izdavanjem jubilarnih poštanskih maraka; osim toga izdate su neke nove radnje o tom pokretu i van Rusije, od strane ruskih emigranata i drugih pisaca, pa je i kod nas u Jugoslaviji o tome pisano po časopisima i listovima.
Među ovim jubilarnim publikacijama o Dekembristima, u Rusiji i van nje, zaslužuje nesumnjivo najveću pažnju prva sveska izdanja Ruskih Državnih Arhiva pod naslovom „Pobuna Dekembrista. Građa, sveska I“, u kojoj nalazimo — uz uvodni članak urednika čitave zbirke, moskovskog Komesara Prosvete prof. M. N. Pokrovskog, poznatog autora marksističke „Ruske Istorije“, — odlično objavljena akta nekolicine originalnih pretresa spomenute Istražne Komisije najvećim delom protivu viđenijih članova takozvane Severne Grane pokreta. Odlomci, veći ili manji, tih dokumenata bili su i ranije donekle poznati; ali ova građa goleme vrednosti izlazi ovde prvi put u celini, i to u jednom uzornom kritičkom izdanju. Iza prve sveske slediće druge, i kako izgleda biće ih 12, sve na osnovu originalnih dokumenata koja se čuvaju u Državnim Arhivima. Kada izdanje bude gotovo, ono će, skupa sa već objavljenim mnogobrojnim memoarima savremenika, poimence pak samih Dekembrista, pružiti potpunu sliku ovog pokreta.
Da pređemo sada na karakteristiku i pregled sadržine sveske koja je pred nama[1], a iz koje ćemo doneti i istaknuti nekolika važnija mesta.
U ovoj svesci „Građe“ nalazimo, dakle, pre svega spomenuti uvod glavnog urednika, kojim se — citirajući reči samog Ljenjina — odaje poštovanje seni Dekembrista. Zatim dolazi članak o istrazi nad Dekembristima opet iz pera urednika Pokrovskog, i njegova objašnjenja, čisto i usko stručna, o vrsti dokumenata, te najzad i sami dokumenti, t. j. sva akta po istrazi protivu „zločinaca“ koji su pripadali „Severnom Tajnom Društvu“, poimence protivu gardijskih pukovnika kneza Sergija Trubeckog, nesrećnog revolucijonarnog „diktatora“, ispitanog na dan 14. decembra, kojega je Sud docnije stavio na čelo svih 116 krivaca koji nisu kažnjeni smrću, i političkog pesnika Riljejeva, koji je bio obešen, te kneza Eugena Oboljenskog, jednog od vođa Severnog Društva, i Nikite Muravjova, najboljeg teoretičara i autora Ustavnog Projekta za Rusiju primljena u tom krugu. Dalje je tu istraga nad Petrom Kahovskim, koji je obešen, osuđen radi ubijstva petrogradskog general-guvernera grofa Miloradovića, a koji je možda bio najtragičnija ličnost Ustanka, nad knezom Dimitrijem Šćepinim-Rostovskim, koji je slučajno uzeo učešća u Ustanku, braneći kao legitimist prava carevića Konstantina, i nad pesnikom i romanopiscem romantičarske škole Aleksandrom Bestuževim i njegovim bratom Mihajlom. Iz članka A. Pokrovskog, kao i iz samih dokumenata, dobijamo dosta jasnu i veoma zanimljivu sliku u prvom redu same istrage, sa puno značajnih i konkretnih podrobnosti. Strašna sudska drama, koja se zove parnicom protivu Dekembrista, otkriva se ovde pred našim očima. Strašna su ova suočavanja, pri kojima su okrivljavali jedan drugog učesnici pokreta, posrnuli moralno usled atmosfere užasa i naročite vrste moralnog podmićivanja, koje je vešto izvodio Istražni Odbor po uputstvima samoga Cara-istraživača Nikole I. Strašna su i njihova priznanja, njihova kajanja, pa ponegde i jecanja. Ali se uz to oni javljaju na više mesta i kao rodoljubi i idealiste, kao najbolji sinovi svoga naroda i svoga vremena. Boje, zvuci i odjeci života, jako su izbledeli u ovim dokumentima, jer to nisu stenogrami nego tek retuširani i stilizovani zapisnici. Ali, kraj sveg toga, imamo pred sobom dokumenat prvog reda za poznavanje i rekonstrujisanje jedne od najvećih i najzanimljivijih političkih drama ruske prošlosti.
Svim optuženima Istražna Komisija postavljala je pitanja o njihovu obrazovanju i o poreklu njihovih liberalnih („slobodnih“) pogleda. „Diktator“ knez Trubeckoj, naprimer, izlaže u jednom od svojih prvih iskaza čitav istorijat svog liberalizma: „Slobodne poglede“, veli on, „ja sam dobio, po završetku rata sa Francuzima, blagodareći događajima koji su se desili u Evropi nakon zaključenja mira, poimence pak spominjem tu pretvaranje Francuske Carevine u Ustavnu Monarhiju, obećanja drugih evropskih vladara da će darovati svojim narodima ustave, i stvarno zavođenje ustavnosti kod nekih od njih, te pridruženje kraljevine Poljske Rusiji na osnovu Ustava; zatim, prvi govor pokojnog Cara na Skupštini (u Varšavi), iz kojeg su zaključivali da Nj. V. teži da i Rusiji dâ Ustav... Razgovori, koje sam slušao u vezi sa svim ovim pitanjima, izmena misli sa članovima bivših tajnih društava, čitanje časopisa, knjiga koje se tiču istorije i zakonodavstva različnih država, podržavali su moje liberalne nazore, a utvrdili su se oni u meni blagodareći ubeđenju koje sam stekao, da je stanje Rusije takvo da prevrat mora neminovno doći“. Ovo poslednje mišljenje bilo je obrazloženo: 1) čestim pobunama seljaka protiv svojih spahija, koje su postajale sve češćim i sve dužim, 2) opštim tužbama protivu zuluma lokalne administracije, i najzad 3) „Držao sam da će pored toga obrazovanje vojnih kolonija (to je bila jedna kobna tvorevina grofa Arakčejeva, ljubimca cara Aleksandra) biti uzrokom prevrata“. Slično govore i drugi optuženi, naglašavajući obično čitanje liberalnih publikacija i revolucijonarnih pesama, uz primere klasične starine — Grkâ i Rimljanâ, — i primere moderne o revolucijama koje su se i za vreme Restauracije, kao što se zna, stalno dešavale i u Evropi i u Americi (na jednom mestu spominje se i Srpski Ustanak).
Onda dolazi podrobno izlaganje istorije tajnih društava, — građa izvanredno bogata i zanimljiva, iako je već i ranije dosta upotrebljena. Precizno, metodično i sistematsko izlaganje mislioca i teoretičara generalštabnog oficira Muravjeva, te poslovno, opsežno, elementima kajanja izmešano pričanje kneza Trubeckog, dopunjuje se slikovitim pripovedanjem romantičara-pesnika konjičkog kapetana Aleksandra Bestuževa; a jedno i drugo i treće ulazi u okvir mnogobrojnih detaljnih iskaza datih na pojedinačna pitanja Komisije od strane svih optuženih. I ranije poznate (naročito iz memoara) epizode, kao naprimer pokušaji prvih zavera protiv Cara Aleksandra još od godine 1817, i dalje, kao i važna epizoda raspada Tajnog Društva od godine 1821—22, i novih priprema za prevrat, sa strasnim pretresom najakutnijih teorijskih pitanja (monarhija ili republika?) i praktičnih (šta bi se uradilo sa carskom familijom?), dobijaju novu svetlost, i nove, često jezovite, detalje u toj sada objavljenoj građi istrage. Veoma su zanimljiva, naprimer, objašnjenja Trubeckog i Riljejeva, o tome ko i zašto je ko ulazio u tajna društva. — „Uzrok postanka tajnih političkih društava leži u ljubavi prema otadžbini... Ljudi sa vrućom maštom, sa punim srcem i plamenom dušom, i sa velikodušnim osećanjima, lako mogu da budu uvučeni usled svoje revnosti i odanosti ka opštoj koristi u radnje koje su pogibeljne...“ (knez Trubeckoj). „Da bi neko bio primljen za člana Društva, trebalo je da se pre svega podvrgne ispitu. Onaj koji je imao nekog da primi, morao je prvo saznati misli onog koji je hteo biti primljen. Ako bi ovaj vatreno voleo Rusiju, ako je bio gotov za nju na svaku žrtvu, ako je pored toga bio dobrog (t. j. moralnog) vladanja i skroman i pametan, onda je mogao da bude odmah primljen“ (Riljejev).
Teorijska shvatanja Dekembrista, prilično dobro i ranije poznata, ipak se bolje rasvetljuju blagodareći ovoj publikaciji. Ponešto se obelodanjuje ovde po prvi put, drugo je bilo već ranije objavljeno ali u malo drukčijem obliku, ili nepotpuno i netačno, zbog nedovoljne kritičnosti prethodnih izdanja. Iz cele građe očigledno jasno izlazi razlika u shvatanjima između severne, umerenije, i južne, revolucijonarnije grupe, i to nesamo teorijskim nego i praktičkim, u pitanjima taktike.
Tu nas naročito zanimaju politički i društveni ideali Dekembrista članova Severnog Društva Tri dokumenta u ovoj zbirci su u tom pogledu od posebne važnosti: projekat Ustava kneza Trubeckog, „Zanimljivi Razgovor“ (početak „Političkog katehizma“) Nikite Muravjeva, i koncept Manifesta, koji je bio spremljen za slučaj uspeha prevrata (opet iz hartija Trubeckog). Ustavni projekat (upravo nedovršen koncept), koji nalazimo u ovom izdanju, liči na onaj Nikite Muravjeva, koji je bio već ranije poznat i obelodanjen, ali ima u njemu zanimljivih varijanata i napomena. Osnovne su misli sledeće: Rusija mora postati Ustavnom Carevinom, i to federacijom država sa Carem na čelu, pod imenom „Sloveno-Ruska Imperija“, a sa prestonicom u Nižnjem Novgorodu na Volgi, koji dobija novo ime: Slavjansk; u toj državi seljaci postaju lično slobodni, a svi su građani jednaki pred zakonom, ali se dele na građane u užem smislu, t. j. one koji imaju politička prava, i na one stanovnike Carevine koji ovih prava nemaju; pasivno izborno pravo pripada samo bogatijim posednicima; Središni Parlamenat, kao i lokalni sabori, uređeni su po obrascu dvodomnom. Ovaj projekat sastavljen je pod uticajem ustava Severno-američke Unije i francuskih ustava (1791 i 1814), kao i španskog Ustava od godine 1812. — „Zanimljivi Razgovor“ Nikite Muravjeva, iako je već bio ranije poznat iz jednog članka P. Šćegoljeva (u njegovoj zbirci „Istorijske studije“), toliko je zanimljiv, a za naše čitaoce i nepoznat, da ćemo ga ovde preneti u većem izvodu. „Pitanje: Šta je sloboda? Odgovor: Život saglasan sa voljom. P.: Odakle proizlazi Sloboda? O.: Svako je dobro od Boga. Stvorivši čoveka po svome obličju, ...On mu je darovao Slobodu! P.: Da li sam slobodan raditi sve? O.: Ti si slobodan raditi sve što nije štetno za drugog. To je tvoje pravo. P.: A ako me neko bude gonio? O.: To će onda biti nasilje, kojem ti imaš pravo da se odupireš. P.: Dakle, svi ljudi moraju da budu slobodni? O.: Bez ikakve sumnje. P: Da li su svi ljudi slobodni? O.: Nisu. Mali broj ljudi je pokorio sebi veći. P.: Zašto je manji broj ljudi pokorio sebi veći? O.: Jednom je pala napamet nepravedna misao da gospodari, a drugom niska misao da se odrekne prirodnih prava ljudskih, koja mu je sam Bog darovao. P.: Treba li da se trudimo da zadobijemo Slobodu? O.: Treba. P.: Na koji način? O.: Treba utvrditi stalna pravila ili Zakone, kako je to bilo u staro doba u Rusiji. P.: Kako je bilo u staro doba? O.: Nije bilo vladara autokratskih. P.: Šta to znači autokratski vladar? O.: Vladar autokratski, ili samovoljan, jeste onaj koji drži zemlju po svojoj volji, nepriznajući vlasti razuma, niti zakona Božjih i ljudskih, nego bez razloga po svome ćefu vlada...“ I onda tu sledi dalja istorijska i pravna analiza autokratije, koju svuda „smatraju bezumljem i bezakonjem“, te koja je u Rusiji zamenila pravednu narodnu vladavinu i Upravu Veća, koja je propala sa dolaskom Tatara. „Razgovor“ se završava sledećim „pitanjem“ i „odgovorom“: „Zašto ovo zlo (autokratija) nije okončano sa vladavinom Tatara?“ — „Tradicije ropstva i orijentalski pojmovi pokoriše njih (Ruse) oružjem i zadaše još više zla Rusiji. Narod koji je strpljivo primao jaram kanova, na isti način trpeo je i vlast moskovskih kneževa, koji su u svemu podražavali ovim tiranima.“ Tu vidimo i naročitu koncepciju ruske istorije, veoma daleku od zvanične, stvorene u XVIII stoleću i sjajno izložene od savremenika Dekembristâ znamenitog istoričara i ideologa nazadnjaštva Karamzina. Lako je razumeti, da je car Nikola, kome je Istražni Odbor podneo ovaj „Razgovor“ u originalu, dao izraza svome negodovanju francuskim rečima: „Quelle infamie!“ — Sa projektom Manifesta narodu u ime Senata ulazimo već u one događaje koji su sačinjavali samo jezgro ustanka Dekembristâ. „Spasi Gospode ljude Tvoje“, tako počinje taj projekat, „i blagoslovi dostojanije Tvoje!“ Onda slede kao programske tačke: 1) ukinuće Vlade; 2) postavljanje nove privremene vlade, dok se ne izabere stalna od strane Skupštine; 3) sloboda štampe sa ukidanjem cenzure: 4) sloboda sviju veroispovesti; 5) ukidanje prava svojine na ljude; 6) jednakost sviju staleža pred zakonom; 7) pristupačnost sviju zvanja svakome, služba i zanimanja za sve građane bez razlike; 8) ukidanje glavarine, poreza na glavu (ovaj je porez najstrašnije pritiskivao prost puk); 9) ukidanje monopola; 10) ukidanje regrutovanja i vojnih kolonija; 11 i 12) smanjenje roka službe vojnicima i oslobođenje onih koji su odslužili 15 godina; 13) samouprave i temeljne promene lokalne administracije; 14 i 15) javnost suđenja i sud porote.
U oči eksplozije, 14. decembra, zaverenici su grozničavo pretresali događaje i glasove, i spremali su se da iskoriste situaciju povoljnu za revolucijonarnu akciju („Nema Cara!“). Ali nije bilo mnogo reda u njihovim većanjima. To se jasno razabire i iz sledećeg iskaza kneza Oboljenskog: „Kad bi naša većanja bila taka da se nešto odlučuje većinom glasova, onda bi svaki član izlagao svoje mišljenje, promislivši prvo sve što ima da kaže; ali se pri našim većanjima često govorilo jedno misleći o drugom. Ili, budući zauzet nekom mišlju ili razgovorom, odjedared čuješ da te pitaju nešto sasvim deseto, što upravo nisi dobro ni shvatio, te daješ svoj pristanak ili odbijaš nešto bez ikakve svesne namere, samo da bi te onaj ko pita ostavio na miru. Često pristaješ i na suprotno mišljenje samo zato da se ne bi izrodio spor, ili da bi se prekinuo razgovor. Rečju, u svima našim skupštinama, u kojima nije bilo reda pri većanju, i koje nisu ni bile prave skupštine, nego više mesta za prikupljanje gradskih vesti, jedan bi iz želje da se pokaže duhovitim, drugi u rasejanosti, treći nesvesno, izlagali mišljenja možda i suprotna svome shvatanju i karakteru...“ U iskazima koji leže pred nama prolazimo kroz sve faze i sve detalje pripreme od 14. decembra, i dobijamo jasnu sliku akcije i ličnosti pojedinih učesnika u njoj, i cele kolektivne radnje, upoznajući od učesnika, razume se, u prvom redu one čiji su iskazi ovde štampani.
Prevrat od 14. decembra ispričan je u ovoj zbirci, dokumentarno, veoma živo, sa puno životnih pojedinosti i karakterističnih crtâ. Na kraju sleduje sama istraga, o kojoj smo gore ukratko govorili. Sve u svemu, ova je knjiga prava jubilarna sveska u čast Dekembrista, — divan spomenik prvim borcima i mučenicima za rusku političku slobodu.
- ↑ »Центрархив. Восстание Декабристов. Материалы том I.« Državno izdanje. Moskva — Ljenjingrad. 1925. XX + 540 str. + 4 priloga (fotografije originalnih dokumenata).