Istorija srednjeg veka I 25
| ← | ISTORIJA SREDNjEG VEKA I U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna |
→ |
Najvažnije italijanske države. Posle pada Hoenštaufovaca Italija je postala faktički nezavisna od Svetog Rimskog carstva. Uprkos čestih novih pohoda, nemačkim carevima nije pošlo za rukom da pokore Italiju. Ali je i Italija izašla iz te borbe još više pocepana.
U Italiji se mogu odvojeno razmatrati tri osnovna dela — južni, srednji i severni. Južna Italija sa Sicilijom pretstavljala je Kraljevinu Obeju Sicilija. 1268 g. ona je od Hoenštaufovaca pripala bratu francuskog kralja Luja IX — Karlu Anžujskom.
Veći deo Srednje Italije zauzimala je papska oblast; zapadno od nje pružala se Toskana, ranija Etrurija, koja se delila na nekoliko gradskih republika, od kojih su bile najvažnije Firenca, Piza i Sijena. Severna Italija, čiji veći deo zahvata sliv reke Poa (takozvana Lombardija), pružala je sliku krajnje političke pocepanosti. Na severu Italije nalazile su se dve moćne trgovačke republike — Mleci i Đenova, bogati proizvodni centar Milano i niz drugih gradova-država — Verona, Padova, Pjačenca, Parma i dr. Na severo-zapadu Italije pružalo se nekoliko feudalnih oblasti — vojvodstvo Savoja i markizati Monferat i Saluco.
Južna Italija. Dolazak na vlast Karla Anžujskog obeležen je potiskivanjem i delimičnim istrebljenjem domaće aristokratije. Osvojene zemlje Karlo je podelio svojim saradnicima. U ime prave katoličke vere Karlo je uništio arabljanske naseobine, na koje se oslanjao Fridrih II u svom vojnom sistemu. Bili su povećani porezi koji su premašili sistem dažbina i carina, uveden još u Fridrihovo vreme. Ostaci gradske samouprave bili su uništeni. To je imalo za rezultat gubitak Sicilije. 1282 g. izbio je ustanak, takozvano Sicilisko večernje, na koje su potstakla žestoka iznuđivanja i drskost najamnika Karla Anžujskog. Ustanici su pobili gotovo svu okupacionu vojsku na Siciliji -— oko 4 hiljade vojnika.
Siciliski feudalci pozvali su u pomoć protiv Karla aragonskog kralja Pedra III, koji se umeo suprotstaviti pokušaju Karla da vrati ostrvo, razbivši dvaput njegovu flotu.
Rezultat otcepljenja Sicilije je bio da su oblasti Karla Anžujskog bile svedene samo na južni deo poluostrva; one su od tog vremena bile poznate pod imenom Napuljske Kraljevine. Gazdovanje anžujske dinastije u Južnoj Italiji, dugotrajni ratovi anžujskih kraljeva sa aragonskom kućom doveli su do opadanja ekonomskog života zemlje i do znatnog slabljenja njenog političkog značaja. Kraljevi anžujske dinastije morali su učiniti niz ustupaka feudalcima. Tu je nastao dugotrajan period feudalne reakcije, povezan s najjačom eksploatacijom kmetskog seljaštva. Seljaci su bežali od svojih gospodara u brda. Tamo se stvaraju čitavi odredi, koji napadaju na feudalce i gradove. 1442 g. pripala je Napuljska kraljevina aragonskoj dinastiji.
Papska oblast. Što se tiče Papske oblasti, tu u XIV v. vidimo kulminaciju feudalne reakcije. Po gradovima Papske oblasti feudalci su osnovali nekoliko malih tiranija. Pape su morale da vode stalnu borbu protiv njihovih političkih pretenzija. Feudalna svemoć u Rimu podržavana je time što su bili slabo razvijeni zanati i trgovina, što trgovci i zanatlije nisu pretstavljali značajnu političku silu. Feudalne porodice, od kojih su bile najveće Orsini i Kolona, podizale su u Rimu kuće-tvrđave i stalno ratovale po gradskim ulicama. Papa Bonifacije VIII (1294—1303 g.) umeo je da za neko vreme sebi potčini feudalce. On je u Rimu zaveo neku vrstu tiranije. Na sva važnija mesta postavio je svoje rođake. Ali, neuspeh Bonifacija u borbi s francuskim kraljem Filipom IV i prenošenje papske stolice u Avinjon doveli su do novog jačanja feudalaca.
Pape u Avinjonu. Posle preseljenja papa u Avinjon papstvo brzo gubi politički ugled koji je dobilo u XIII v. Pape su se potčinile politici francuskih kraljeva i nisu više pokušavale da obnove teokratsku politiku Inoćentija III i Bonifacija VIII. Ali su zato težile da svim sredstvima učvrste svoju vlast nad crkvom i povećaju svoje prihode. Količina dažbina koje sveštenstvo uplaćuje u korist papske kurije brzo raste, ranije se dažbine povećavaju, a one koje su kupljene od slučaja do slučaja postaju stalne. Najvažnija je među njima bila uplata za palium (deo odežde), koju su morali da plaćaju svi arhiepiskopi, servicije — uplate episkopa i opata kad stupaju na dužnost, anati — uplata godišnjeg prihoda za potvrđivanje crkvenih beneficija. Pomoću svih mogućih trikova pape otstranjuju sveštenstvo od izbora episkopa i opata i uzimaju njihovo postavljanje u svoje ruke, da bi za to naplaćivali sve nove i nove takse. I sudska vlast pape postaje izvor beskrajnih taksa.
Ma da se krstaški ratovi više ne obnavljaju, pape i dalje kupe krstaški desetak, koji se troši na različite potrebe papske kurije. U velikom obimu prodaju se indulgencije.
Za vođenje finansija bio je stvoren ogroman birokratski aparat i u centru i u provincijama. Naročiti »kolektori« imali su dužnost da skupljaju sume koje se uplaćuju papi, da te sume šalju u nekoliko centrala i odatle papskoj kuriji. Kurija se za te svrhe koristi uslugama italijanskih bankara, uglavnom firentinskih, koji stiču velike profite na kreditiranju neurednih platežnika i na prenosnim menicama.
Papski dvor u Avinjonu dobijao je iz svih tih izvora ogromne sume, trošeći ih na veseli i raskošni život, koji je izazivao duboko negodovanje i u narodnim masama i među štedljivim građanima. Ništa manje negodovanje nije izazivao nepotizam — deljenje unosnih mesta i prihoda u crkvenoj upravi od strane papa svojim rođacima.
Kola di Rijenci. U vreme »avinjonskog ropstva« papâ feudalci u Papskoj oblasti brzo su se osilili. Udarali su na stanovništvo Rima i drugih gradova Papske oblasti teške poreze i carine, pljačkali na drumovima. Zanatlije i trgovci u Rimu pokušavali su da zbace vlast feudalaca. 1347 g. to im je pošlo za rukom, i u Rimu je bila ustanovljena republika, koja, uostalom, nije dugo trajala. Na čelo joj je bio postavljen Kola di Rijenci, humanist i prijatelj Petrarke (vidi gl. XXXIII), inspirisan snovima o preporodu nekadašnje veličine Rima. Kola je bio proglašen za narodnog tribuna. On je organizovao gradsku miliciju, s čijom je pomoću uspeo da obuzda feudalce i da ih natera da se zakunu na vernost republici. Feudalci su bili primorani da predaju svoje zamkove i utvrđene kuće. Kola je sredio poreze, ukinuo teške carine, koje su kočile trgovinu. Surovim sudskim presudama uspeo je da prekine s nasiljem i razbojništvom feudalaca. Kola di Rijenci je sanjao o ujedinjenju cele Italije pod voćstvom Rima i obratio se italijanskim gradovima s pozivom na ujedinjenje. No to je izazvalo nepoverenje kod gradova koji su strahovali za svoju nezavisnost. Rijenci je izazvao protiv sebe papu, koji je u periodu delatnosti tribuna bio lišen svetovne vlasti u Rimu i u Papskoj oblasti. Obnovljena borba s feudalcima zahtevala je velike rashode, i Rijenci je morao da pribegne povećavanju poreza, koje je u početku smanjio. To mu je podrilo popularnost u širokim masama rimskog stanovništva. Papa ga je proglasio za buntovnika i isključio iz crkve. Ne nalazeći podrške ni među rimskim stanovništvom ni u italijanskim gradovima, Rijenci je morao da beži iz Rima. Baroni su se ponovo dočepali vlasti u Rimu, i obnovljena je ranija anarhija.
Kola di Rijenci upravio je sada sve svoje nade u cara, koji je, kako mu se činilo, mogao da učini kraj anarhiji u Italiji i da zavede socijalnu pravdu. On se sa svojim fantastičnim planovima pojavio pred Karla IV, ali ga je Karlo predao Papi Klementu VI, koji ga je bacio u tamnicu. Klimentov naslednik Inoćentije VI, pripremajući se da obnovi papsku vlast u Papskoj oblasti, odlučio je da Kolu di Rijenci iskoristi za svoje ciljeve i poslao ga u Rim. Stanovništvo, koje je stradalo od nasilja feudalaca, oduševljeno je primilo Rijencija, i on je u Rimu dobio vlast s titulom senatora (1354 g.). No borba s feudalcima zahtevala je velika sredstva za izdržavanje najamničke vojske. Rijenci je bio primoran da poveća poreze, a to je ponovo podiglo protiv njega narodne mase. Izbio je ustanak, u čijem su pripremanju učestvovali i feudalci. U to vreme Kola di Rijenci bio je ubijen. U Rimu u Papskoj oblasti opet su počeli da se osiljavaju feudalci.
»Veliki rascep«. U Rimu i u čitavoj Papskoj oblasti ponovo su zagospodarili feudalci. Pape su s njima stupile u dugotrajnu borbu. 1377 g.Grgur XI je preneo papsku rezidenciju iz Avinjona natrag u Rim. Avinjonsko »ropstvo« je bilo završeno, ali je gotovo odmah posle toga počeo takozvani veliki rascep u katoličkoj crkvi. 1378 g. umro je Grgur XI. Na njegovo mesto pretendovala su u isti mah dvojica papa — Italijan Urban VI, izabran u Rimu, i Francuz Kliment VII, izabran u Avinjonu. Obojica su isključila jedan drugog iz crkve, međusobno se prokleli i nazvali antihristima. Jedne su države priznale Klimenta, a druge Urbana. Takvo stanje trajalo je i posle smrti obojice papa: tokom nekoliko godina nalazila su se na čelu crkve dvojica papa, koji su se borili jedan s drugim. Da bi se učinio kraj takvom stanju, više sveštenstvo je odlučilo da sazove sabor, koji bi likvidirao rascep.
Sabor je bio sazvan u Pizi 1409 g., ali ni on »nije doveo ni do kakvog rezultata, pošto su ti magarci izabrali još i trećeg papu.«[1] Na taj način, na čelu katoličke crkve našla su se trojica papa. Više sveštenstvo najvažnijih evropskih zemalja nastojalo je da se sazove novi sabor radi spasavanja ugleda katoličke crkve. Sabor je crkvi bio potreban i radi borbe s »jeretičkim« učenjima, koja su zahvatala gradsku buržoaziju i narodne mase, nezadovoljne svemoću feudalne crkve, čiji se moralni prestiž duboko srozao. Jeretički pokret dobio je naročitu snagu u Češkoj. Praški univerzitet, na kome je propovedao veliki češki patriota Jan Hus, postao je centar antikatoličkog pokreta. (vidi gl. XXVIII).
Sabor u Konstanci. Novi sabor bio je sazvan u Konstanci (1414—1418 g.). Na njemu je prisustvovalo preko hiljadu arhiepiskopa, episkopa, opata, kardinala, monaha, profesora teologije, kneževa i legata. Prisustvovao je i car Sigismund. Pred saborom su stajala tri pitanja: 1) obnova jedinstva crkve, 2) borba protiv jeresi i 3) reforma crkve — reformatio generalis ecclesiae in capite et in membris. Više sveštenstvo nastojalo je, uostalom, da poslednje pitanje po mogućnosti odbaci. Sabor je pozvao na saslušanje i osudio na lomaču Jana Husa i njegovog suborca Jeronima Praškog. Zatim je sabor zbacio sve tri pape i na njihovo mesto izabrao novog, Martina V. Najzad, sabor je smanjio papske prihode i postavio zahtev da papa povremeno saziva sabore, koji su tom prilikom bili proglašeni za vrhovni organ crkve, organ koji stoji iznad pape.
Sabor u Bazelu. Papa Martin V izbegavao je da saziva nove sabore koji bi ograničili papsku vlast. Ali, uspesi jeresi, pobedonosna borba čeških husita s nemačko-katoličkim »krstaškim ratovima«, široka propaganda među radnim masama Evrope, ideja levog krila husita, koje je težilo korenitom preuređenju društva (»građanska jednakost a delom čak i imovinska jednakost«[2]) — sve je to nateralo katoličko sveštenstvo da sazove nov sabor u Bazelu (1431—1447 g.). Bazelski sabor, uviđajući da je direktna borba s husitstvom bezuspešna, sklopio je sporazum s desnim krilom husita, takozvanim »kalikstincima«, učinivši im nekoliko ustupaka. Bazelski sabor potvrdio je odluku sabora u Konstanci da je sabor iznad pape i lišio papu niza prihoda, koje je on ubirao od sveštenstva, ograničio je mešanje papa u biranje episkopa i nagovestio nekoliko važnijih crkvenih reformi.
Firentinski sabor. Papa Evgenije IV (naslednik Martina V koji je umro uskoro posle otvaranja sabora) prokleo je Bazelski sabor i sazvao nov sabor u Ferari, koji je uskoro prenesen u Firencu. Bazelski koncil je zbacio Evgenija IV i izabrao novog papu — Feliksa V. Na taj način, katolička je crkva u isto vreme imala dvojicu papa i dva sabora.
Firentinski sabor, koji je sazvao papa Evgenije IV, postigao je efektan ali u suštini beznačajan uspeh, proglasivši 1439 g. uniju zapadne i istočne crkve uz potčinjavanje ove poslednje papi. »Sve to ’šarlatanstvo’ išlo je na ruku Evgeniju, ono je izazvalo likovanje hrišćanske Evrope i donelo mu prevagu nad Bazelskim saborom«.[3] Evgenije IV uspeo je da postigne da Bazelski sabor bude raspušten i da se papa Feliks V odrekne papske stolice. Spoljašnje jedinstvo katoličke crkve bilo je uspostavljeno. Ali sabori nisu obnovili papstvo. Papstvo je, kao i ranije, doživljavalo vreme dubokog opadanja. Pape gube svaki autoritet i upuštaju se u sitnodržavnu politiku, povećavajući svim sredstvima svoje posede, bogateći svoje rođake, mešajući se u intrige sitnih italijanskih dvorova.
Gradovi-države u severnoj Italiji. Najveću političku pocepanost vidimo u severnoj Italiji i u Toskani. Većina gradova bila je u međusobnom neprijateljstvu. Nijedan od njih nije mogao da postane centar, oko koga bi se okupili ostali gradovi. Suparništvo u spoljnoj trgovini dovodilo je do neprestanih sukoba među njima. Pored toga vođena je stalna borba oko granica među susednim gradovima-državama. Neki veliki gradovi, kao, na primer, Milano, pokušavali su da pokore druge, manje gradove. Đenova je težila da skrši moć svog najvažnijeg trgovačkog konkurenta — Pize, i krajem XIII veka postigla potpun pad njene pomorske moći. Između Đenove i Mletaka vođena je neprekidna borba za istočna tržišta.
Đenova. Već je bilo reči o ulozi tih gradova u krstaškim ratovima koji su podigli njihov trgovački značaj kao posrednika između Istoka i Zapada. Osobito su mnogo dobili Mleci posle Četvrtog krstaškog rata. Uspelo im je da potisnu svoju suparnicu Đenovu iz Grčke i Sirije.
Ali, kada je 1261 g. obnovljeno Vizantisko carstvo, Đenovljani su za pomoć pruženu carstvu dobili povlastice koje su ranije uživali Mlečani. Đenovljanski trgovci bili su oslobođeni svih carina u vizantiskim lukama. Dobili su carigradska predgrađa Peru i Galatu, zauzeli niz uporišta na ostrvima, u Severnoj Africi i Maloj Aziji. Đenova je osnovala niz važnih trgovačkih faktorija na obalama Crnog Mora. Na prvom mestu bila je Kafa (današnja Feodosija), Balaklava i Soldaja (današnji Sudak). Te ćenovljanske faktorije postale su najvažniji centri ćenovljanske trgovine. Preko Kafe i Soldaje vođena je trgovina s Rusijom, Iranom, Centralnom Azijom i Kinom. Đenova je postala krupna kolonijalna država, razume se, u tadašnjim razmerima. Potisnuti od Đenovljana sa svojih glavnih trgovačkih pozicija, Mleci su počeli da traže nova uporišta za svoju trgovinu i našli ih u Egiptu. Sa egipatskim sultanom sklopljen je ugovor, po kome su Mleci dobili važne trgovačke povlastice u Aleksandriji. Krajem XIII v. suparništvo između Mletaka i Đenove teklo je s prevagom u korist Đenove. 1298 g. Đenovljani su uništili mletačku flotu kod Krfa.
Đenovljanska trgovina bila je usretsrećena u rukama relativno malog kruga trgovačkog patricijata, kome je i pripadala sva dobit od kolonijalnih osvajanja Đenove. Oko te dobiti izbijala su stalna sunarništva i vođena je borba među patriciskim porodicama. Prevlast patriciske oligarhije izazivala je nezadovoljstvo u narodnim masama. Jedan deo trgovaca koji je bio potisnut iz državne uprave iskoristio je to nezadovoljstvo i izvršio 1339 g. državni prevrat. Ali, posledica je bila da je na čelo uprave stala nova oligarhija, koja se prema narodnim masama nije pokazala ništa boljom od ranije. Iz redova te nove oligarhije biran je doživotni dužd i uz njega veće. Nove trgovačke porodice zauzele su mesta prognanih, i njihova se politika nije nimalo razlikovala od politike koja je ranije vođena. U XIV v. borba među pojedinim trgovačkim porodicama (koje su se podelile na gvelfe i gibeline) za vlast u gradu i za kolonijalne profite dovela je do slabljenja Đenove. Mleci su postigli odlučujuću prevagu nad svojom suparnicom; 1380 g. mletačka je flota uništila ćenovljansku kod Kiođe. Posle toga prevlast u istočnom delu Sredozemnog Mora pripala je Mlecima. Na Krimu i na Kavkazu pored ćenovljanskih faktorija nastale su i mletačke. Mletačka faktorija Tana (u blizini današnjeg Azova) dobila je gotovo isti značaj koji i Kafa.
Mleci. Mletačka trgovina nije se ograničila okvirima Sredozemnog i Crnog Mora. Mletački su brodovi prolazili kroz Gibraltarski Moreuz, raznoseći južnu robu. Oni su održavali redovnu liniju do Briža i ušća Rajne. Mleci su razvili i svoje zanatstvo, izradu luksuznih predmeta, koji su izvoženi u druge evropske zemlje. Mletačke svilene tkanine, stakleni predmeti i oružje bili su na velikom glasu. Mlečani su se obezbedili od inostrane konkurencije strogom carinskom politikom. Republici je velike koristi donosio monopol soli.
Već u XII v. sva se vlast u Mlecima usretsredila u rukama male zatvorene trgovačko-patriciske grupe. Uloga opštegradske skupštine potpuno opada. Najvažniji politički organ postaje izborno Veliko veće, sastavljeno prvobitno od 480 ljudi, članova najuticajnijih patriciskih porodica. Pored njega stvoreno je Malo veće ili sinjorija i druge ustanove koje su krajnje ograničile vlast izbornog doživotnog dužda. U XIII v. biranje dužda konačno je prešlo u ruke patricijata. Usretsređivanje sve vlasti u rukama patriciske oligarhije bilo je krunisano reformom iz 1297 g., takozvanim zatvaranjem Velikog veća. Ta se reforma sastojala u tome što je pravo učestvovanja u tom glavnom zakonodavnom organu u Mlecima bilo podeljeno samo najvećim trgovačkim porodicama. Docnije su te porodice bile unete u »Zlatnu knjigu«, koja je sadržavala spisak lica, čiji su preci sedeli u veću.
1310 g. učinjen je pokušaj da se zbaci oligarhija. Učinili su ga oni trgovački elementi koji su bili uklonjeni od učestvovanja u Velikom veću. Ta se zavera završila neuspehom, ali je dovela do niza daljih izmena u upravnom sistemu Mletaka.
Među njima je bilo najvažnije stvaranje Veća desetorice. To je veće birano na godinu dana bez prava ponovnog izbora za iduću godinu. Veću desetorice bio je poveren tajni nadzor nad svim organima uprave, počevši od dužda i Velikog veća. Tajni nadzor zadirao je u čitav život svakog građanina u Mlecima. Sistem dostava postao je jako raširen. Veće desetorice tajno je proveravalo sve te dostave i donosilo odluke. Obračunavanje sa osuđenima takođe se vršilo tajno.
Čoveku koji bi postao podozriv Veću desetorice pretila je ili smrt od kame najmljenog ubice ili nestajanje u strašnim mletačkim »olovnim tamnicama«; one su dobile svoj naziv po olovnim krovovima koji bi se leti usijavali i pričinjavali neizdržljive muke zatvorenicima. Obično su sužnji brzo umirali u tim tamnicama. Sredinom XIV v. Veće desetorice postalo je najvažniji politički organ republike.
Mleci su imali veliku teritoriju u Italiji i na severozapadnim obalama Balkanskog Poluostrva. U XV v. vladali su Veronom, Padovom, Brešom i Ravenom.
Mleci koji su morali da održavaju razvijene veze sa inostranstvom, da trguju po čitavoj Evropi, uveli su pre ostalih država u Evropi stalno diplomatsko pretstavništvo. Krajem XV v. imali su svoje poslanike kod svih važnijih evropskih vladara. Ti su poslanici slali svojoj vladi iscrpne izveštaje, koji pretstavljaju dragocen istoriski izvor.
U Mlecima i Đenovi učvrstila se trgovačka oligarhija. U drugim gradovima-državama Italije uporna klasna borba dovodila je do čestih promena vlasti. Naročito je u tom pogledu karakteristična istorija najvažnijeg zanatskog centra u Italiji — Firence.
Firenca. Banke. Za svoj uspon Firenca ne duguje, kao Mleci i Đenova, posredničkoj trgovini, već zanatstvu i bankarskim polovima.
Firenca je još u XII v. obavljala zelenaške operacije, učestvujući u finansiskim poslovima Papske kurije. Firentiiski bankari pojavljivali su se u Evropi kao procenjivači i ubirači papskih prihoda. Na taj način, zelenaški je kapital porastao u Firenci u tesnoj vezi s papskom stolicom. U XIV v. taj je kapital bio vrlo znatan. To se vidi iz odnosa koji. su u to vreme uspostavljeni između nekih firentinskih firmi i raznih evropskih država. S novcem čuvenih firentinskih bankarskih kuća tog vremena — Bardi i Peruci — Edvard III je pripremio Stogodišnji rat. 1346 g. Edvard III je objavio državno bankrotstvo i odbio da tim firmama, koje su imale svoje kontoare u Londonu, isplati za ono vreme ogromnu sumu — preko 1,3 miliona zlatnih florina. Ma da je to bankrotstvo znatno uzdrmalo finansisku privredu Firence, ono ipak nije podrilo značaj Firence kao centra bankarskih poslova.
Organizacija zanatstva. Ali nisu samo zelenaške operacije stvorile moć Firence. Firenca je bila krupan zanatski centar u Italiji. Ovde se rano razvija proizvodnja vunenih a docnije i svilenih tkanina. Vunene tkanine proizvodile su se u Firenci uglavnom od uvezene engleske i španske vune. Sem toga, Firenca je kupovala neobrađene tkanine, koje su prerađivane u firentinskim manufakturama, bojene i zatim slate na sajmove Evrope i Istoka.
Za razliku od ostale Evrope, gde je još preovlađivala sitna esnafska proizvodnja, firentinsko zanatstvo u XIII i XIV v. počinje da se reorganizuje na kapitalističkim principima. U reorganizaciji zanatstva igrali su rukovodeću ulogu takozvani stariji esnafi. To su bili savezi krupnih preduzimača. Oni su u velikom obimu eksploatisali sitne majstore, koji su radili kod svoje kuće, ali s materijalom koji bi dobili od preduzimača. Pritom se pored eksploatacije sitnih majstora zapaža i okupljanje velikih masa radnika pod jednim krovom. Vidimo kako se ovde rađa kapitalistička manufaktura. Karakteristično je to da eksploatisana masa sitnih majstora i radnika nije bila ujedinjena ni u kakve esnafske organizacije. Naprotiv, stariji su esnafi ljubomorno pazili da oni međusobno ne stupe ni u kakav savez. Ispod »starijih esnafa«, u koje su ulazili bankari, krupni preduzimači i trgovci, pretstavnici intelektualskih profesija (lekari, apotekari, notari) i koji su činili »ugojeni narod« (popolo grasso), nalazili su se srednji i mlađi esnafi od pretstavnika različitih zanatliskih profesija, kovača, kamenorezaca, obućara itd. poznatih pod imenom »malog naroda« (popolo minuto).
Najzad, ispod svih nalazila se masa neorganizovanih sitnih majstora i radnika. Naročito je bio težak položaj radnika-grebenara i drndara vune, koje je eksploatisao tkački esnaf. Ove su profesije plaćane gore od svih ostalih i smatrane najnižima. Radnici tih grana u Firenci nosili su nadimak koji je docnije postao čuven u Firenci — čompi.
Klasna borba u Firenci u XIII v. Do sredine XIII v. vlast se u Firenci nalazila u rukama patricijata — grandâ ili magnatâ. Patricijat se u Firenci sastojao od ritera, koji su živeli u gradu — po utvrđenim kućama s kulama. Jedan deo magnata, koji je učestvovao u trgovini i bankarstvu pa se približio trgovcima i bankarima činio je stranku gvelfa. Čisto feudalni deo magnata, koji je živeo od eksploatacije seoskog stanovništva, bio je blizak stranci gibelina. Između gvelfa i gibelina vođena je žestoka borba, u kojoj su oni stupali u savez s gvelfima i gibelinima drugih gradova i oblasti u Italiji. Ta je borba podrila moć magnata.
U XIII v. vodili su stariji esnafi (»ugojeni narod«), oslanjajući se na narodnu masu, upornu borbu s magnatima za vlast. Pritom su se koristili sukobima između gvelfa i gibelina. »Ugojeni« su ušli u organizaciju gvelfa.
1293 g. vlast je magnata bila konačno skršena. Bio je uveden nov ustav, takozvane »Odredbe pravde« (Ordinamenti di Giustizia).
U skladu sa »Odredbama« samo su članovi esnafa uživali politička prava. Prava esnafa nisu bila jednaka. U vrhovni upravni organ — takozvanu sinjoriju — veće koje se sastojalo od 9 članova — 7 je birano iz redova starijih esnafa. A ostali esnafi, daleko mnogobrojniji, birali su samo dva pretstavnika. Što se tiče mase koja nije ulazila u esnafe, ona je uopšte bila lišena svih političkih prava. Čuvanje novog poretka bilo je povereno gonfalonijeru (zastavniku) pravde. On je bio glava sinjorije. Njemu je na raspoloženju stajala vojska sastavljena od građana. Sem narodnih masa, političkih su prava bile lišene i feudalne porodice, magnati. Njih je obavezivalo naročito kolektivno jemstvo. Za prekršaj koji bi učinio ma ko od aristokratije, morali su da odgovaraju svi njegovi srodnici. Sve moguće globe, ukoliko su naplaćivane od pretstavnika magnatskih porodica, uzimane su u povećanom razmeru. Uvođenje u redove magnata primenjivano je kao kaznena mera.
Iz novog ustava korist su izvukli samo »ugojeni«. Već posle godinu dana počeli su nemiri među mlađim esnafima i gradskom sirotinjom. Tim su se nemirima koristili magnati da bi obnovili borbu protiv starijih esnafa. »Ugojeni« su morali činiti ustupke magnatima, ali su odlučno ugušivali pokrete narodnih masa.
Odlučujuću ulogu u političkom životu Firence sada je počela da igra stranka gvelfa u kojoj su se ujedinili »ugojeni« — bankari, trgovci, krupne zanatlije — s jednim delom magnata. Na čelo gvelfske stranke stalo je 9 izabranih kapetana, koji su imali pravo da postavljaju i smenjuju službena lica. Ali, u samoj gvelfskoj stranci nije bilo jedinstva. Počeli su sukobi između nepomirljivih gvelfa (»crnih gvelfa«) i onih grupa koje su iz straha od narodnih pokreta tražile da se približe gibelinima! (»beli gvelfi«). U toj je borbi izvesnu ulogu igralo i suparništvo između aristokratskih porodica. Na čelu »crnih« stajala je porodica Donati, a na čelu »belih« — Čerki. Dolazilo je do oružanih sukoba po firentinskim ulicama i mostovima. Podržavani od pape Bonifacija VIII, »crni« su 1302 g. odneli pobedu nad »belima«. Kuće »belih« bile su porušene, njihova imanja konfiskovana, a veći njihov deo prognat iz Firence. U vreme tog prevrata bio je prognat iz Firence i veliki italijanski pesnik Dante.
Borba je naročito žestoko izbijala u momentima kao što su izbori za veće sinjorije, kada su srednji i mlađi esnafi izvanredno oštro osećali da su izigrani i, oslanjajući se na najamne radnike, pokušavali da izvrše prevrat.
Ustanak čompa. Svemoć »ugojenog naroda« i žestoka eksploatacija radnika i sitnih zanatlija više puta je potsticala »mali narod« na ustanke. U julu 1378 g. čompi su, u savezu s neorganizovanim sitnim zanatlijama, izvršili odlučan napad na sinjoriju, uzeli vlast u svoje ruke i izvršili nove izbore. U novu sinjoriju ušli su pretstavnici radnika. Grebenar Mikel Lando proglašen je za gonfalonijera pravde. Bila su organizovana tri nova esnafa: dva za sitne majstore, a jedan za čompe. Ali se nova sinjorija pokazala krajnje neodlučna u svojim akcijama. Preduzete su neke mere za nov razrez poreza. Istaknut je zahtev da zanatska preduzeća u Firenci zaposle sve gradske radnike. Mikel Lando se pokazao kao izdajnik. Firentinska buržoazija ga je potkupila i iskoristila za borbu s čompima. Vladajuće klase prešle su na politiku sabotaže. Krupni preduzetnici počeli su da zatvaraju svoja preduzeća i da napuštaju Firencu. U gradu je počela besposlica. Nije bilo organizovano snabdevanje životnim namirnicama, i stanovništvo je bilo osuđeno na glad. Masa čompa, nezadovoljna neodlučnim akcijama nove uprave protiv »ugojenog naroda«, istupila je još jedanput u avgustu te iste 1378 godine, ali je pretrpela potpun poraz. Sitne zanatlije nisu podržale akciju čompa. U porazu čompa aktivno je učestvovao Mikel Lando. Esnaf u koji su se ujedinili čompi bio je rasturen, a njihova dalja organizacija zabranjena. Zatim je došlo do razračunavanje s čompima, pa su mnogi od njih bili prinuđeni da beže iz Firence. Uskoro su bila zatvorena i dva esnafa koja su za vreme ustanka čompa obrazovana za sitne zanatlije. Na vlast se vratio »ugojeni narod«.Ustanak čompa pretstavlja živu manifestaciju socijalne borbe koja se u to vreme zapaža po gradovima Italije i svedoči o početku porasta kapitalističkih odnosa. Pokušaj čompa da se dograbe vlasti pokazao se neuspešnim, jer zanatliski pretproletarijat još nije bio zreo ni organizovan i jer se delom sastojao od eksploatisanih sitnih majstora, s kojima čompi nisu uspeli da uspostave dovoljno čvrst savez i koji su izdali u poslednjem trenutku.
Tiranija Medičija. Strah buržoazije od narodnih pokreta doveo je do toga da političko uređenje Firence počinje krajem XIV i naročito u XV veku da sve više dobija monarhiski karakter. U Firenci se postepeno zavodi tiranija porodice Mediči.
Mediči su bili krupni bankari u Firenci. Oni su imali kontoare u najvećim gradovima Evrope, bili su poverioci niza evropskih vladara. Mediči su vršili veliki uticaj na pravac firentinske politike. Početkom XV v. Mediči su imali da izdrže ozbiljnu borbu s pretstavnicima trgovačko-industriskog kapitala koji su sanjali o velikim osvajanjima, o sticanju teritorija i osvajanju novih tržišta. Mediči, koji su bili manje zainteresovani za ekspanziju, pošto je njihov bankarski kapital i bez toga osvojio čitav niz evropskih zemalja i država, žestoko su se borili protiv tih krugova, pribegavajući pritom demagoškoj politici i raspaljujući nezadovoljstvo narodnih masa.
Početkom tridesetih godina XV v. morao je jedan od Medičija, Kozimo, koji je imao veliki uticaj, da pobegne iz Firence, gde su izbili na površinu njegovi protivnici Albici. Ali je odlazak Kozima Medičija vrlo malo ličio na izgnanstvo. To je bilo trijumfalno putovanje po Evropi gde su ga dočekivali kao krunisano lice. 1434 g. on je uspeo da zbaci vlast Albicija i da postane faktički vladar Firence. Uostalom, Mediči nisu preuzimali nikakve određene političke dužnosti, nisu se nazivali vojvodama, kao mnogi tirani, ali su oni na sva zvanja dovodili svoje rođake i pristalice i stvarno držali u svojim rukama sve niti uprave. Demagoška politika koju su vodili Mediči svodila se pre svega na to što su oni znatno olakšali poresko opterećenje masama firentinskog stanovništva. Mesto glavarine oni su uveli porez na prihod koji su naročito osećali bogataši. Na taj način oni su odjednom postigli dva cilja — stekli popularnost i oslabili svoje konkurente.
Mediči su, slično drugim italijanskim tiranima, razvili u Firenci veliku građevinsku delatnost, dajući zarade narodnim masama. Oni su zaveli raskošan dvor i istupali kao zaštitnici umetnosti. U njihovo doba Firenca je postala centar umetničkog i intelektualnog života Italije. Tu se skupljaju najbolji arhitekti, čuveni umetnici, najveći pisci. Firenca postaje centar luksuza, gde zanatliske mase nalaze sebi stalne zarade. Na tome je počivala popularnost Medičija. Oni su priređivali sjajne narodne praznike, narodne gozbe. Pritom su se Mediči držali prema narodu prostodušno, ulazili u gomilu i učestvovali u narodnim zabavama.
Široki krugovi firentinske buržoazije, koji su zavisili od Medičija ili bili s njima povezani ekonomskim interesima, podržavali su njihovu vladu. Sem toga, buržoazija je počela da gleda na Medičije kao na čuvare »poretka« od socijalnih potresa.
U Firenci je postepeno uvedeno faktički monarhisko uređenje. Mediči su postali nekrunisani vladari Firence. To se naročito odnosi na Kozimovog unuka, Lorenca Veličanstvenog (1469—1492 g.). To je bila epoha najveće moći Firence. Lorenco je imao bankarske kontoare u svim najvažnijim gradovima Evrope i Italije: u Milanu, Mlecima, Ženevi, Brižu, Londonu itd. Zahvaljujući tome on je imao mogućnosti da utiče na politički život gotovo svih zemalja Evrope. U vreme njegove vlade došlo je do najvišeg uspona firentinske kulture.
Tiranije u italijanskim gradovima. Vlast Medičija u Firenci pretstavlja samo jedan od karakterističnih primera zavođenja tiranije u italijanskim gradovima. Kao rezultat žestoke socijalne borbe u njima između feudalaca i buržoazije i akcija radnih masa, donjeg zanatliskog sloja, sitnih kućnih zanatlija i radnika u čitavom nizu italijanskih gradova zavodi se diktatura, pri čemu često na čelo gradova staju feudalne porodice. Pritom tirani obično igraju demagošku ulogu, nastojeći da na svoju stranu privuku narodne mase. U Milanu krajem XIII v. vlast prelazi u ruke feudalne dinastije Viskontija. U Ferari sretamo porodicu d’Este, u Veroni — porodicu Skaligerâ itd.
U nekim slučajevima vlast su osvajali u gradovima takozvani kondotijeri, starešine najamničkih vojnih odreda. Kondotijer je dobijao od grada određenu sumu da organizuje vojsku i da sakupi najamnike. Sem nagrade od iznajmljivača dobijao je i deo ratnog plena. Ponekad je njegovim plenom postajao i grad koji ga je uzeo u najam. Kondotijeri su bili pravi bič zemlje. »Atamani bandi, koji su stalno za novac prelazili s jedne strane na drugu rešavali su sudbinu svih italijanskih država«.[4] Kondotijeri su često bili stranci — Španci, Francuzi, Nemci, Englezi, ljudi tuđi Italiji, koji su strašno pljačkali i -pustošili. Jedan od takvih starešina najamničkih bandi sam je sebe nazivao »neprijateljem boga, sažaljenja i samilosti.« Uostalom ni kondotijeri-Italijani nisu bili bolji.
1450 g. u Milanu je vlast dograbio kondotijer Frančesko Sforca, koji je dotada bio u službi pape, zatim Mletačke Republike i, najzad, milanskih tirana Viskontija.
Krugovi patricijata, koje je tiranija potisla s vlasti, stalno su protiv nje intrigirali, stvarajući u tom cilju saveze, tako da period od XIII do XV v. u Italiji pretstavlja epohu složene borbe između pojedinih gradskih grupa, borbe u svakoj grupi, borbe tirana sa svojim konkurentima za vlast. Za tu je epohu karakteristična krajnja politička nestabilnost koja je u znatnoj meri odredila dalju sudbinu Italije. Iz perioda svog cvetanja Italija je izišla politički neujedinjena i nije postigla političku ravnotežu.
Sudbina italijanskog seljaštva. U poređenju s drugim zemljama Zapadne Evrope u Italiji vidimo relativno slab razvitak feudalizma. Tome je doprineo čitav niz uzroka: pre svega okolnost što u Italiji nije došlo do vraćanja na naturalnu privredu u onom razmeru kao u ostaloj Evropi. Robno-novčani odnosi sačuvali su se u izvesnom stepenu u Italiji u prvom periodu Srednjeg veka i počeli su vrlo rano, još u IX v., da igraju veliku ulogu ne samo u životu gradova, već i sela. Feudalna eksploatacija seljaka u velikom delu Italije nije sasvim uzela one kmetovske forme koje su bile svojstvene zemljama severno od Alpa. Polukmetovsko seljaštvo Italije imalo je ponekad dosta velike obaveze prema feudalnim zemljoposednicima, ali su one bile utvrđene i nisu se mogle menjati. Na taj način, položaj seljaštva bio je u Italiji lakši nego u ostaloj Evropi. Vrlo rano dolazi i do oslobađanja seljaka. Specifično gradski karakter italijanske istorije igrao je u tome vrlo veliku ulogu.
Oslobađanje seljaka teklo je postepeno. U početku su oslobađani oni seljaci koji su bežali u gradove. Toga je bilo već u XII v. U XIII v. niz gradova (Bolonja, Firenca, Đenova, Mleci, Milano) sproveo je oslobođenje seljaka od feudalne zavisnosti, težeći pri tome stvaranju slobodne radne snage. S druge strane, oslobođenje seljaka pružalo je gradu podršku u njegovoj borbi protiv feudalaca. Uporna borba gradova sa seniorima, rušenje feudalnih zamkova od strane građana, proterivanje feudalnih porodica, potčinjavanje seoskih oblasti vlasti grada i pre svega brzi porast robno-novčanih odnosa vodili su brzom raspadanju čisto feudalnih formi privrede. Tome je doprinelo i upropašćavanje feudalaca od strane gradskog zelenaškog kapitala. Brz porast novčane rente doprineo je iščezavanju i inače slabo razvijene ustanove kuluka. Vlastelinska zemlja deljena je u arendu među seljake. Novčana renta, utvrđena jednom zauvek, smanjivala se sa opadanjem vrednosti novca. Feudalci nisu imali dovoljno snage da bi seljake naterali da plaćaju povišene rente: seljaci su se žestoko suprotstavljali takvim pokušajima. Sve je to «vodilo propadanju feudalnih zemljoposednika i sve većoj njihovoj zaduženosti. Mnogi su zemljoposednici prodavali svoje posede ili ih ustupali za dug svojim gradskim poveriocima. Posledica svega toga je bila da se stari polukmetovski odnosi brzo likvidiraju. Doduše, oslobođenje je na kraju krajeva donelo vrlo malo koristi seljaštvu, zato što su gradovi, iskorišćujući seljaštvo za svoje ciljeve, počeli zatim da eksploatišu slobodne seljačke opštine. Tim su opštinama bila ograničena prava samouprave. Gradovi su ih eksploatisali sistemom prinudnih cena, određujući krajnje niske cene za poljoprivredne proizvode. Buržoazija je počela da kupuje zemlju po selima i postepeno su počeli da :e stvaraju novi veliki zemljoposednici od gradskih bogataša; među ljudima koji su stekli najviše zemlje bili su, na primer, Mediči. Seljaci su morali da sve više i više prelaze na stanje malih arendatora na tuđoj zemlji. Mala arenda koja se razvijala na selu nosila je polufeudalni karakter. Na taj način dolazilo je do naročite feudalizacije buržoaskih elemenata koji su stekli zemlju.
Uostalom, raspadanje feudalnih odnosa u Italiji nije teklo svuda podjednakom brzinom.
Na jugu su se feudalni odnosi držali vrlo čvrsto, a feudalna eksploatacija seljaštva trajala je još čitav niz vekova. Ali je i na severu bilo oblasti gde se feudalni poredak uporno držao. U čitavom nizu gradova severo-istočne Italije (Verona, Ferara, Modena, Parma, Ravena, Urbino itd.) tiraniju su zavele feudalne porodice, koje su ometale oslobođenje seljaka. Još su jači bili feudalni odnosi na severo-zapadu, gde su ostali nedirnuti krupni feudalni posedi monferatskih markiza i savoj-kih vojvoda i gde se u XIII i XIV v. feudalno pravo sačuvalo u gotovo neizmenjenim oblicima. Porast robno-novčanih odnosa izazivao je ovde i pojačanu feudalnu eksploataciju seljaštva. Na toj bazi izbio je početkom XIV v. seljački ustanak, poznat pod imenom ustanka Dolčina. Rukovođenje ustankom u početku je pripadalo verskoj sekti koja je nosila naziv »apostolske braće.« ,
Ustanak Dolčina. U vezi s pojačanom klasnom borbom na severu Italije bile su se jako raširile jeresi: pokret patarena nije se stišao čitava dva veka; jako se raširio i pokret valdenza. Planovi socijalnih reformi, koje su isticali ti jeretički pokreti, dobijali su sve radikalniji karakter.
U sekti »apostolske braće« socijalni momenti dobili su odlučujući značaj. Tu je sektu osnovao zanatlija Segareli (1260 g.) u Parmskoj oblasti. »Apostolska braća« nisu imala privatne svojine, davala su čitavo svoje imanje zajednici i međusobno se nazivali braćom i sestrama. Uz njih se našlo mnogo pristalica u Italiji i van njenih granica. Crkva u početku nije obraćala pažnju na propovedanje »apostolske braće«. Ali docnije, kada je sekta počela da k sebi privlači široke narodne mase, crkva se uznemirila. Segarelija je uhapsio parmski episkop, a papa je zabranio organizaciju »apostolske braće«. Segareli je bio proteran iz Parme, ali je sada on počeo da propoveda po čitavoj severnoj Italiji, svuda nalazeći sledbenike među najsiromašnijim klasama. On je bio uhvaćen i spaljen u Parmi (oko 1300 g.). Njegov naslednik postao je Dolčino, odbegli iskušenik franjevačkog manastira. Zajedno sa svojom drugaricom Margaritom, takođe bivšom monahinjom, vodio je jaku propagandu. Učio je da svojina i bogatstvo čine osnovicu svega zla. Treba uvesti zajednicu imovine. Katolička crkva se ukaljala od onog vremena kada je počela da poseduje bogatstva. Propovedao je da će uskoro nastupiti hiljadugodišnje carstvo božje, koje će u isto vreme biti i carstvo socijalne pravde, kada će se zavesti zajedničko posedovanje svih dobara. Dolčino je smatrao da će carstvo pravde pobediti putem nasilja nad crkvom i bogatašima, istrebljenjem čitavog sveštenstva. Izgubivši nadu u mogućnost ostvarenja svojih ideala uz pomoć svetovne vlasti, Dolčino je položio svoje nade u oružani ustanak ugnjetenih. Sa odredom svojih privrženika Dolčino se pojavio u Pijemontskim Alpima. Njemu su u masama počeli da se priključuju seljaci, ugnjeteni feudalnim obavezama. Sakupila se velika vojska, u kojoj su seljanke koje su pristupile pokretu obrazovale zaseban ženski odred. Taj odred, pod voćstvom Margarite, borio se sa izvanrednom hrabrošću.
Vojske koje su protiv ustanika poslali verčelski i novarski episkop bile su razbijene. Počelo je pustošenje feudalnih poseda i manastira, a to je nateralo feudalne da učine seljacima neke beznačajne ustupke koji su imali taktički karakter. To je odvojilo od Dolčina izvestan deo njegovog odreda. Papa Kliment V objavio je krstaški rat protiv ustanika-seljaka. Oni su seljake potisli u brda i opkolili krugom utvrđenja, ali su uspeli da ih pobede jedino glađu. Pokret je bio ugušen (1307 g.), znatan deo ustanika bio je pobijen, a ostali su bili stavljeni na muke i pogubljeni.
Dolčino i Margarita bili su pogubljeni posle svirepog mučenja.
Ovaj ustanak pretstavlja jedan od prvih iz onog lanca seljačkih ratova koji je u Francuskoj nastavljen sa Žakerijom, a u Engleskoj ustankom Vata Tejlora.
I. Klasici marksizma. Marks, Hronološki izvodi (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. V, str. 258—274), t. II (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VI, str. 5—P, 15—27, 34-43, 84—91, 126—141, 153—169, 259—275, 283—302) i t. III (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VII, str. 33—52). — Marks, Sicilija i Sicilijanci, Dela, t. XII, deo 2. — Engels, Seljački rat u Nemačkoj, Dela, t. VIII.
II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u red. Gracijanskog n Skaskina, t. II, deo 1, 1938, str. 130—185. — Hrestomatija za zapadnoevropske književnosti. Srednji vek (XI—XV v.), u red. Šorove, 1938, str. 423—499.
III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Opšta istorija od IV veka, t. III, 1897, str. 521—555. — Tarle, Istorija Italije u Srednjem veku, Petrograd 1906. — Vajnštajn, Italija, Istoriski pregled, Srednji vek, Velika sovjetska enciklopedija, d. 28. — Koreljin, Najvažniji momenti iz istorije srednjovekovnog papstva, Petrograd 1901. — Gracijanski, Seljački i radnički pokreti u Srednjem veku, Moskva 1924. — »Iskrice« (»Firentinska štiva«), t. I, 1914. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u red. Vinogradova, razna izdanja, t. III, § 58.