Istorija Rusije (A. Jelačić) 7

←< 6. glava

ISTORIJA RUSIJE Pisac: Aleksej Jelačić

8. glava→

GLAVA VII.
Postanak Moskve i moskovske države.

Grad Moskva, kome je bilo suđeno da postane središte velikoruske države, da bude kasnije jedno od najvećih središta slovenskih i da, šta više, dobije svetsko-istorisku ulogu, imao je veoma tamne početke. U njegovoj se okolini naselja javljaju još dugo pre prvih letopisačkih izveštaja, jer je kroz ova mesta prolazio vrlo važan trgovački put, koji je vodio sa obala Baltičkog Mora i iz basena zapadne Dvine u područje srednje Volge i njene najveće pritoke Kame, gde se nalazilo veliko i bogato staro bugarsko carstvo. Prve spomenike o Moskvi nalazimo u letopisima pod godinama 1147. i 1156., gde se ona zove »Kučkovo« ili »Kuckovo,« po imenu znatne boljarske porodice Kučka. Pored »boljarštine« bio je tamo i kneževski dvor. Moskva je osnovana na ušću reke Jauze, koja se tu uliva u reku Moskvu, a obe su reke bile u to vreme vrlo dobri putevi. Inače Moskva se onda javlja kao granično mesto između suzdaljske i černjigovske Rusije, kao čvor puteva.

Moskva je bila izvanredno važan strateški i ekonomski trgovački centar, a njena oblast postala je velikim kolonizacionim središtem za elemente, koji su dolazili sa svih strana, ali naročito za one sa zapada i jugozapada. Ova metanastazička kretanja nisu dovoljno rasvetljena, ali izvesni podaci ipak postoje: znamo, na primer, donekle o dolasku u moskovsku oblast osnivača budućih znamenitih boljarskih rodova; oni dolaze iz Muroma, iz Njižnjeg Novgoroda, Rostova, Smoljenska, Černjigova, čak iz Kijeva, sa Volinije i iz Galicije. Početkom XIV stoleća dolazi, na primer, iz Kijeva jedan znatan gospodin, galičanin poreklom, boljar, Rodion Nestorović, sa hiljadu i sedam stotina slugu. Blagodareći ovim seobama, izazvanim još naročito tim, što je moskovska oblast bila zaštićena od opasnosti spolja, ona postaje veoma naseljena i bogata. O broju stanovništva same Moskve možemo donekle suditi po tom, što je god. 1382. veliki knez Dimitrije Donski potrošio 300 rubalja za sahranjivanje žrtava onogodišnje najezde tatarske, plativši po 50 kopejaka za 40 mrtvaca. Ubijenih je bilo, dakle, 24000. Za godine 1390. i 1395. letopis beleži, da je u Moskvi izgorelo tada nekoliko hiljada dvorova.

U bogatoj kneževini prirodno je, da su i kneževi bili bogati; zato su oni mogli voditi politiku, osnovanu na jačoj i široj ekonomskoj bazi, nego njihovi susedi. Oni su uspeli: 1) da na se uzmu plaćanje harača Tatarima, oslobodivši oblast od dolaska tatarskih činovnika i osiguravši time velike olakšice stanovništvu, a sebi veću vlast, ugled i prihode; 2) da dobiju finansisku mogućnost za kupovinu raznovrsnih vrednosti, na prvom mestu svakojakih nekretnina, i da bolje nagrađuju svoje službenike. Uz zdraviju i jaču ekonomsku politiku vodila se, izgleda, i zdrava politika socijalna i administrativna; vodila se briga o seoskom stanovništvu, pa se ozbiljno radilo na popravljanju imovne i lične bezbednosti. Unutrašnje socijalne snage, na čelu sa crkvom, radile su u prilog jačanja Moskve. Crkveni poglavica — mitropolit sveruski — preselio je svoju prestonicu u Moskvu (1326.) i tim je dao Moskvi naročit značaj, jer je mitropolit bio jedan u čitavoj Rusiji, dok je velikih kneževa bilo više. Crkva je, blagodareći svojim vezama sa hanskom vlašću, svom bogatstvu i svojoj verskoj kulturnoj moći, mogla da jako pomogne podizanje Moskve i to je zaista i učinila. Svi su mitropoliti, bez obzira na narodnost, Grci, Rusi i Srbi radili u istom pravcu. Isto je tako boljarstvo vezalo svoju sudbinu sa moskovskom dinastijom. Uz to i moskovska buržoazija, koja je bila prilično jaka, pa izgleda i masa prostog puka, aktivno su učestvovali u istom poslu. Moskovski knezovi oslanjali su se, dakle, na velike opštenarodne simpatije.

Ali, u isto vreme, u prvome redu blagodareći svome bogatstvu, oni su bili omiljeni i u Zlatnoj Hordi, kod hanova, u njihovom haremu i kod njihove vlade. Horda je, pomažući Moskovskoj Kneževini, visoko dizala njezin autoritet i moć i tako je sama, do duše nesvesno, potkopavala temelje svoje vlastite moći. Moskovski kneževi su sa svojim odredima pomagali Tatarima i u njihovim kaznenim ekspedicijama. Međutim je sama Moskovska Kneževina bila pošteđena od tatarskih najezda, a njeni kneževi, počev od Jurija, stalno su dobijali najvažniju u to doba titulu »velikih knezova vladimirskih.« Tako postepeno i ova titula i same zemlje velike kneževine vladimirske postadoše baštinom doma kneza Ivana Kaljite. Članovi toga doma ne predstavljaju za nas naročit interes; oni svi nekako liče jedan na drugoga. O velikom knezu Simeunu zvanom »Gordi« jedan izveštaj, na primer, veli da je bio prozvan »Gordi« zato, što »nije voleo nepravdu i bune; sve krivce je sam kažnjavao, pio je medovinu i vino, ali nije se opijao i nije voleo pijanice, nije voleo rata, ali je držao vojsku za nj uvek spremnu.« Svi moskovski kneževi predstavljaju izvestan domaćinski tip, to jest tip dobrog upravljača, dobrog gazde. Treba samo čitati kako oni, u svojim testamentima, pažljivo prebrojavaju redom svoje gradove, srezove, sela, pa i bunde, šubare, zlatne lance, sanduke, kutije i t. d., pa da se dobro osete ove njihove crte. Iz tih testamenata saznajemo još i nešto drugo: težilo se da stariji sin bude glavno lice u državi i porodici, da dobije velikokneževsko dostojanstvo i uz to veći deo same Moskve, kao i gradova, srezova, sela i ostalog. Boljari, puk i crkva pomagali su tu tendenciju uzdizanja starijeg sina velikog kneza. Tako se postepeno, radom spomenutih činilaca, stvarala moskovska država. A glavni su događaji tekli sledećim redom.

Prvi samostalni knez moskovski iz one dinastije koja je kasnije postala carskom bio je Danilo, sin Aleksandra Nevskog (1261 — 1303.). Njegova je kneževina bila sasvim malena, kao mala oblast oko grada Moskve, koju je dobio najkasnije 1283. Bez obzira na to, Danilo je vodio borbu sa svojom braćom, velikim knezovima vladimirskim Dimitrijem (1283.) i Andrijom (1296.). God. 1302., po testamentu, dobio je grad Perejaslavlj i time je znatno proširio svoju kneževinu prema severo-istoku. Danila je ruska crkva uvrstila u red svetaca. Njega su jedan za drugim nasledila dva nje-ova sina — Jurije i Ivan koji je ušao u istoriju sa nadimkom »Kaljita« t. j. džak (taj se nadimak objašnjava na dva načina: prvo time, što je Ivan bio vrlo tvrd i dobar gazda, i drugo tim, što je bio veliki prijatelj prosjaka, pa im je stalno delio milostinju, noseći je u džaku oko pasa). Jurije (knez u Moskvi 1303—1325.) prvi je moskovski knez, koji je dobio velikokneževsko dostojanstvo, prema ondašnjem običaju, od jednog tatarskog hana, kome je bio zet. On je znatno proširio svoju državicu, naročito u borbi sa tverskim velikim knezovima, suparnicima u dobijanju velike kneževine vladimirske. Od ruke jednoga od tih knezova bio je i. ubijen u Hordi, bez hanove zapovesti. Ivan Kaljita (knez moskovski od god. 1325., veliki knez vladimirski od god. 1328., umro je god. 1341.) uspeo je da se još bolje udvori Tatarima. Inače je on uspeo da obezbedi mir svojim krajevima, velikim kneževinama vladimirskoj i moskovskoj. Prenos mitropolitske stolice u Moskvu, koji se desio u Kaljitino vreme (1326.) bio je događaj kapitalne važnosti. To je obezbedilo savez Moskve i sveruske crkve, koji je bio toliko važan za opstanak moskovske države. Ivana Kaljitu su nasledili njegovi sinovi Simeun, zvani »Gordi« i Ivan, zvani »Krotki ili Lepi«. Prvome je hanska vlada dala jednu povelju (jarlik), prema kojoj su svi ruski kneževi »bili dani pod njegovu ruku.« On je otada držao čvrsto upravu sa nazivom »velikog kneza sve Rusije«. Brat mu je Ivan bio slabić. U njegovo je vreme došlo i do unutrašnjih razmirica i do spoljašnjih nezgoda, tako da je, nakon njegove rane smrti, njegov maloletni sin Dimitrije, kasnije zvani Donski, morao da se zadovolji samo Moskovskom Kneževinom, dok je knez suzdaljski Dimitrije Konstantinović postao vladimirski veliki knez.

Blagodareći energiji moskovskih boljara i naročito jednoga od njih, Eleuterija koji je već od god. 1357. postao sveruski mitropolit pod imenom Aleksija, god. 1363. han je postavio Dimitrija Ivanovića za velikog kneza i od tog vremena velikokneževsku stolicu nisu napuštali Kaljitini potomci. Već je Dimitrije, umirući, predao po testamentu svome starijem sinu vladimirsku veliku kneževinu kao porodičnu baštinu. Kada je odrastao, Dimitrije je počeo borbe na sve strane, a naročito sa Litvanijom i sa Tatarima. Pored vladimirske velike kneževine, osvojio je kneževinu bjelozersku, galičku i gradove Kalugu i Dimitrov. A neumrlu slavu zadobio je Dimitrije sjajnom pobedom nad Tatarima na Kuljikovom Polju između rečice Njeprjadve i gornjeg Dona (za to je i nazvan Donski) (god. 1380.). Ovo je prva velika pobeda Rusa nad Tatarima, koja je dala Moskvi i njenim knezovima naročit sjaj, iako nije konačno oslobodila Rusiju od jarma. Kuljikovska bitka je opevana u više spevova. God. 1382., Tatari su opet osvojili i spalili Moskvu, ali je ipak njihova nadmoć počela očigledno da slabi. Njegovi naslednici, dva Vasilija, sin i unuk, nisu mu bili dorasli. To je vreme najveće prevlasti Litvanije nad Moskvom, usled slabosti obojice Vasilija. I «sa Tatarima Vasilije je morao da izdrži dva veća rata, i to sa velikim osvajačem Timurlenkom (1395.) i sa Edigejem. Ovaj poslednji rat (1408.) ispao je naročito nesrećno. Inače, prve godine vladavine bio je Vasilije u dobrim odnosima sa Tatarima tako da je, koristeći se njihovom pomoću, uspeo da osvoji bez borbe Njižnji Novgorod i Murom kao i celu veliku kneževinu njižegorodsku. Pored toga proširio je u različitim drugim pravcima Moskovsku Kneževinu. Ali, posle njegove smrti, unutrašnje borbe i krize oko prestola zaustavile su za izvesno vreme napredovanje Moskve.

Od njegovih naslednika naročito se proslavio Vasilije II za vreme crkvene krize, izazvane Florentinskim Saborom i unijom. Mitropolit moskovski Isidor, rodom Grk, svojski se bio zauzeo za uniju na florentinsko-ferarskom saboru (1439.). Ali, kada se on godine 1441. vratio srećno u Moskvu, pa, kao papin legat, imajući na čelu povorke latinski krst (zvani u Rusiji »križ«) ušao u Moskvu, Vasilije ga je svrgao i zatvorio. Isidor je uspeo da pobegne iz Moskve u Italiju, a ruski crkveni sabor zabaci odluke Florentinskog Sabora, skine Isidora sa mitropolije, proglasi autokefalnost ruske crkve i izabere za mitropolita jednog Rusa. Ovo je visoko podiglo ugled i značaj Moskovske Kneževine, ali je oslabilo veze izmeću severnih i južnih Rusa, jer je u Kijevu ostao posebni mitropolit u crkvenoj zavisnosti od Carigrada.

Za vreme Vasilija II osnovan je novi tatarski hanat na srednjoj Volgi sa prestonicom u Kazanu koji je tokom sto sledećih godina bio veliki neprijatelj Moskve.