Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.23
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Savez između Rusije i Austrije. — 2. Austriski odnosi sa Crnom Gorom. — 3. Vladika Petar I Petrović. — 4. Frajkor. — 5. Kočina krajina. — 6. Srbi za austrisku pobedu. — 7. Svištovski mir. — 8. Prilike u Crnoj Gori i Bosni.
Uspesi Rusije u istočnoj politici izazvali su veliku zabrinutost u Beču. Zauzeta opasnim borbama sa Pruskom, Austrija nije mogla za čitav četvrt veka da bude aktivna na Balkanu, i sada je doživela da se Rusi spuste na domak dunavske linije, da uzmu rešavanje Istočnoga pitanja u svoje ruke i da postanu neka vrsta zaštitnika pravoslavnog stanovništva Balkana, čiji se dobar procenat nalazio i u granicama Habzburške Monarhije. Učvršćivanje Rusa na Balkanu značilo bi kraj austriskome širenju u tom pravcu. Kako je Fridrih Veliki potiskivao Austriju iz Nemačke, oduzevši joj najpre Šlesku i zaprečivši je da god. 1779. uzme Bavarsku, Dunavskoj Monarhiji posle toga nije bilo drugog puta nego da se širi na račun Slovena i Turaka, u Poljskoj i na Balkanu. Jedno vreme, početkom sedamdesetih godina, dok je mislio da se može oslanjati na Fridriha Velikoga, Josif II je pokušavao da Rusiju silom zaustavlja od dalje akcije na Balkanu i doprineo je time znatno da Katarina II u poslednjem ratu počne pregovore za mir pre nego što je nameravala; ali, kada je posle video da mu Fridrih nije pouzdan prijatelj i da je čak sam prišao Rusiji, on se trgao, osećajući dobro da bi rusko-pruski savez, ako se obrne protiv njega, mogao postati katastrofalan po Austriju. Kada nije mogao da u istočnoj politici ide protiv Rusije, onda Josifu II nije ostajalo drugo nego da ide sa njom, da ne bi, na kraju, ostao bez ikakva učešća u dobiti. Na Balkan se imao primeniti već oprobani metod podele sfera i područja, koji je već upotrebljen u politici prema Poljskoj. Sa Rusijom sporazumno Austrija je mogla povratiti i svoj uticaj u Nemačkoj, do kojega joj je bilo mnogo stalo; bez nje, ili protiv nje, ona bi mogla samo da izgubi na svima linijama. Vođen tim razlozima, Josif II je, odmah po neuspelom ratu za Bavarsku, izmenio svoju dotadanju politiku i prišao Rusiji, sa kojom je god. 1781. sklopio savez.
Katarina II htela je da raščisti sa turskom vlašću u Evropi. To je bio njen plan i ranije, koji su joj sedamdesetih godina omeli Austrija i Pruska; sada, kad je ušla u savez s Austrijom, ona je taj plan mislila i da ostvari. Plan o podeli Turske izrađivan je odmah po sklopljenome savezu. Rusija se nosila mišlju da obnovi Grčko Carstvo sa Carigradom kao prestonicom i sa jednim ruskim princem na čelu. Vredi istaći opservaciju N. Jorge da se Rusija pri tom nije mislila oslanjati na ljude oko grčke patrijaršije u samome Carigradu, koji se behu odavno izmirili sa turskom vlašću i dobili od nje na eksploataciju sve pravoslavno stanovništvo turskoga područja, nego na nacionalno nepomirljiviji elemenat Moreje i otoka. Dok je Rusija obezbeđivala svoj uticaj u istočnome delu Balkanskoga Poluostrva, Austrija je tražila za sebe zapadni deo. Kao svoju sferu Beč je označavao zapadnu Vlašku; jedan, tri milje širok, pojas zemljišta ispod Dunava od Beograda do Nikopolja; i sve zemljište zapadno od linije Beograd—Drim. Između Rusije i Austrije imala se obrazovati nova država Dakija sa Vlaškom, Moldavskom i Besarabijom, da ne bi između te dve velike sile došlo do trvenja zbog neposrednog sukoba interesa na tome vulkanskome području. Naskoro po sklopljenome sporazumu Rusija je zauzela Krim (god. 1784.) i zajedno s Austrijom počela spremanja za skorašnje operacije. Kroz Srbiju se razmiliše austriski agenti, da ispituju zemljište i pripremaju narod na ustanak, hvatajući veze sa glavnim ljudima u zemlji.
U austriski program uđe sada i Crna Gara. Još od god. 1779. u njoj se, usled austriske agitacije, javio pokret koji je išao za tim da se Crna Gora tešnje veže uz Austriju. U jednom aktu iz god. 1779. koji su potpisali guvernadur Jovan Radonjić, arhimandrit Petar Petrović i serdar Ivan Petrović, tužili su se Crnogorci na Ruse, kako su ih ostavili na cedilu, i nudili su se Austriji, pristajući da ova o svome trošku uvede u Crnu Goru posadu od 150 vojnika (»un corpo di 150 soldati«) i da plaća sve vlasti u zemlji zajedno sa guvernadurom i mitropolitom. U slučaju da posle rata sa Turcima dođe do sklapanja mira tražili su da njihova zemlja bude u ugovoru pomenuta kao slobodna i nezavisna, što je u svim dotadašnjim ugovorima između Turaka, Rusa i Mlečana bilo stalno propuštano. Kako su se crnogorski zahtevi u pogledu novca pokazali vrlo neskromni, odbio je car Josif 12. aprila god. 1779. njihove ponude, otpravivši glavare sa lepim rečima i nešto poklona. Posle sporazuma sa Rusijom, u jesen god. 1781., promenuli su u Beču mišljenje i uputili su u Crnu Goru, u sporazumu sa guvernadurom koji beše došao u austrisku prestonicu, pukovnika Paulića sa dva oficira, da tamo ispitaju prilike i podnesu izveštaj šta bi i koliko mogla očekivati carska vlada od te zemlje i naroda. Paulićev zanimljivi izveštaj daje o Crnoj Gori i Crnogorcima prilično objektivna obaveštenja i govori za to da se uspostave veze sa njom; ali, car Josif je nalazio da čitavu stvar treba napustiti. U mirno doba, govorio je on, od Crne Gore nema koristi, a veza sa njom stajala bi Austriju skupo; a i u ratno doba, zbog velike udaljenosti, korist bi od nje bila premala. To odbijanje austrisko oštetilo je ugled guvernadura Radonjića, koji se beše sav založio da dođe do bližih veza sa bečkom vladom. Njegov položaj naročito su pogoršali Mlečani, kojima bi austriska orijentacija Crnogoraca morala biti veoma neprijatna, i skadarski paša Mahmud Bušatlija, stari protivnik Crne Gore. Vladika Arsenije Plamenac, i suviše odan piću, nije bio jaka ličnost da podrži guvernadura u zemlji, u kojoj protivnička agitacija poče izazivati nerede. Mladi arhimandrit Petar Petrović bio je spočetka, u politici, saučesnik Radonjićev; ali, posle se odvojio od njega i, kao čovek od uticaja i po ličnoj vrednosti i po bratstveničkim vezama i po položaju, stavio se njemu nasuprot, ne dozvoljavajući mu da uzme ovu vlast u svoje ruke. Kada je Petar god. 1784. otišao iz zemlje, da se u Karlovcima zavladiči, i potom krenuo u Rusiju, da obnovi veze i traži pomoći za otadžbinu, kojoj je Bušatlija pretio, iskoristiše Turci pometenost u Crnoj Gori i napadoše je. Čak je, na žalost, jedan deo Crnogoraca pristao ovog puta uz Turke, nešto iz straha, nešto zbog mita, a nešto zbog opozicije prema guvernaduru. Posle krvavih borbi od više dana prodre Bušatlija 23. juna god. 1785. na Cetinje, pa ga pohara i popali svu okolinu. Na povratku, da susedna plemena pod mletačkom vlašću kazni što su pomagali Crnogorcima, paša napade i pohara Paštroviće, a domalo to neviteški ponoviše i susedni, sa njima zavađeni, Crmničani. Očajne molbe guvernadurove u Beču nisu donele nikakve koristi.
Vladika Petar I naišao je u Rusiji na neljubazan prijem. Knez Potemkin ga je čak dao proterati iz Petrograda. Jedna verzija govori da je razlog za to što je vladika svratio Srbinu đeneralu Simeonu Zoriću, protivniku kneževu; ali, nije isključena mogućnost da se u Petrogradu doznalo za tužbe crnogorske i lično Petrove na Rusiju u austriskoj prestonici. Carica Katarina je, istina, pozvala vladiku natrag, još pre nego što je napustio rusku zemlju; ali, on se, duboko uvređen, nije hteo povratiti i zakleo se da njegova noga više neće preći preko ruske granice.
God. 1787. obišla su nedavno osvojeni Krim dva saveznička vladara, Katarina II i Josif II. Pokazali su tom posetom celom svetu ne samo postojanje saveza, nego i njegove agresivne tendencije. Da ne bi bila preduhitrena, Porta sama, odmah potom, 13. avgusta god. 1787., objavi rat Rusiji, u koji, kao ruski saveznik, posle šest meseci, uđe i Austrija. Istina, pre objave rata, Austrija je noću uoči Vavedenija god. 1787. pokušala da, pomoću Srba, prepadom uzme Beograd, ali joj to u poslednji čas ne ispade za rukom. Između nje i Rusije bilo je, pored svega uveravanja o prijateljstvu, i suviše mnogo nepoverenja i surevnjivosti. To se videlo po njihovu radu i tu, na srpskoj granici, a još jasnije po njihovu radu u Crnoj Gori. Kada je Rusija, pozivajući narod na borbu, uputila u Crnu Goru majora Savu Mirkovića, našlo se u Beču odmah da je to povreda savezničkoga sporazuma i stoga su austriska dva kaletana, Filip Vukasović i Ludvig Pernet, upućena isto tako da pokrenu Crnogorce u ime Josifa II, bila spremna da Mirkovića ili smaknu ili zatvore; ali, kolebali su se, jer su se bojali da tim ne razdraže Crnogorce. A i Mirković, doista, u Crnoj Gori radio je protiv Austrije, prikazujući je kao protivnicu pravoslavlja.
U Srbiji je austriska agitacija naišla na povoljno zemljište. Proglas grofa Lasija, glavnoga zapovednika austriske vojske, upućen hrišćanima Srbije, Bosne i Albanije, kojim je narodu obećavana sloboda vere i izjednačenje u pravima sa njihovim suvernicima pod carskom vlašću, izazvala je, u narodu odranije dobro pripravljeno, raspoloženje za borbu sa Turcima. »Sve što je bilo viđenije, utlednije, što je moglo da vodi narod, stavi se sada na raspoloženje austriskoj vladi«. Valjevski knez Aleksa Nenadović pričao je da se, kao i drugi, lako rešio na ustanak. »Milo mi bude da se čas pre turskog zuluma izbavimo, jer nam je bio sasvim dosadio«. Mnogo srpskih ljudi stupi u austriske dobrovoljačke odrede, takozvane »frajkorce« (Freicorps), koji su se, još i pre formalne objave rata, stali obrazovati pod čisto vojničkom komandom u okolini Petrovaradina, u sremskoj Kamenici. Osnovni elemenat za te odrede dali su oni Srbi koji su sudelovali pri onom neuspelom prepadu na Beograd. Zapovednik frajkora postao je major Mihailo Mihaljević, Srbin. Među tim dobrovoljcima nalazio se jedno vreme i Karađorđe Petrović, iz šumadiskoga sela Viševca, kome je tada bilo već oko dvadeset godina (rođen 3. novembra god. 1768.), i koji je, pošto je kao mladić pokazao buntovnu ćud protiv turskih nasilja i proveo izvesno vreme u hajdučiji, bio prebegao god. 1787. na austrisku stranu, u Srem, u Krušedol, i to sa celom porodicom.
Kao Karađorđe prebegao je u Austriju, pre rata, sa celom porodicom, i Koča Anđelković, čovek nešto stariji od njega i dosta imućan trgovac, koji je isto tako stupio u dobrovoljce. Ubrzo, čim je objavljen rat, Koča se prebacio u Srbiju, organizovao čete i počeo borbe sa Turcima. U narodu je bio poznat izranije kao trgovac u Levču (bio je rodom iz Panjevca kod Jagodine), imao je veza i ugleda, i isticao se pregalaštvom. Stoga je brzo mogao da postigne lepe uspehe u već podrivenoj jagodinskoj, smederevskoj i kragujevačkoj nahiji. Mihaljvvićev frajkor, s Aleksom Nenadovićem kao glavnijim srpskim vođom, operisao je u zapadnoj Srbiji. Kočini uspesi bili su brži, mnogobrojniji i sa više efekta, stoga je njegov glas u narodu postao mnogo veći i dizao se iz-nad ovih ostalih. Otud je i čitav pokret robio ime Kočine Krajine. Njegova borba bila je, uglavnom, četnička, ponegde i ponekad u nešto većem stilu, izvođena sa po 1000 do 1500 ljudi. Za postignute uspehe car Josif ga je 15. marta god. 1788. postavio za kapetana. Kako je Koča prvih meseci rata ozbiljno ugrozio za Turke važnu vezu između Niša i Beograda, pregoše oni da ga onemoguće na tome terenu, i to im pođe za rukom već tokom aprila god. 1788. Gotovo puna tri meseca nosio se Koča sam sa svojim četama protiv Turaka, veoma malo pomagan od austriske Glavne komande. Ta je oklevala. Austrijanci nisu hteli da uđu u akciju pre nego što ruski uspesi ne nateraju Turke da razdvoje svoje snage ili da, čak, najveći deo bace tamo protiv njih, da bi se oni, nedovoljno spremni, bez mnogo napora mogli krenuti na osvajanje Srbije. To je dalo Turcima vremena da se priberu i organizuju otpor, i to u dovoljnoj meri, jer se na ruske veće uspehe dalo dugo čekati. Ta austriska pasivnost loše je delovala na naše ljude, pa i na samoga Koču. Pravo oduševljenje popusti. Izbiše i lični sukobi. Sam Koča, dobar kao vođ, nije bio dobar i kao starešina; pokazao se grabljiv, osion, samovoljan. To ga je dovodilo u česte sukobe i sa austriskim vlastima i sa njegovim vlastitim ljudima. Kraj njegovoj akciji učinila je turska ofanziva u Banatu, započeta krajem jula god. 1788. Austriske malobrojne čete i svi dobrovoljci iz istočne Srbije behu povučeni da brane ozbiljno ugroženo austrisko levo krilo. U jednoj borbi sa Turcima, kod Brzaske, 27. avgusta, Koča bi zarobljen i posle za kaznu nabijen na kolac.
Prvu godinu rata Austrija je provela, uglavnom, čekajući, a glavne borbe vodili su srpski dobrovoljci, ali na mahove. Narod je pri tom silno stradao od turske osvete. Tak od leta god. 1789., kada je za zapovednika došao energični đeneral Laudon, prešle su carske čete u ofanzivu, nešto zbog vođine odlučnosti, a još više zbog krupnih razloga spoljne politike. Častan mir sa Turcima nije se mogao dobiti bez ijednog postignutog vojničkog uspeha, a na častan mir u Beču se pomišljalo kao na preku potrebu. Prvi takav uspeh bilo je dobijanje Beograda, koji se predao 27. septembra, posle dobro organizovane opsade. Iza njega brzo padoše i svi drugi gradovi beogradskoga pašaluka. Kada je posle njih zauzeo i Kruševac, 24. decembra god. 1789., vođ frajkora, zbog junaštva za pukovnika proizvedeni M. Mihaljević, sa naročitom ljubavlju setio se prestonice kneza Lazara. Naredio je da se iskupe okolni knezovi sa narodom, dao je očistiti davno zapuštenu Lazaricu, u kojoj su Turci konje držali, i zapovedio je da se otsluži u njoj blagodarenje za narodno oslobođenje. On im je, veli izveštaj, održao tom prilikom govor, i prikazao im Josifa II kao njihova novog kneza. »Narod je plakao od radosti« i pozdravio je dolazak austriske vojske i srpskih dobrovoljaca kao prave oslobodioce. Austriske uspehe u Srbiji pozdravili su i svi drugi Srbi, nadajući se postepenom oslobođenju od Turaka celog našeg plemena i njegovom ujedinjenju pod austriskom vlašću. Razdragani Dositej pevao je:
O, vek zlatni! O, mila vremena!
O, veselja i slatke radosti!
Serbija je naša izbavljena,
Blaga želja od naše mladosti!
Serbija je mila izbavljena!
Nek vopije i Dunav i Sava!
Sva je želja naša ispunjena —
Kakva je to Cesarova slava!
O, vovjeki predraga imena
Josife i Ekatarine!
Vas će slavit’ premnoga plemena,
Zašto kroz vas turska sila gine.
A učeni srpski arhimandrit Jovan Rajić u svojoj, inače slaboj, pesmi Boj zmaja s orlovi, to jest Turske (zmaja) sa orlovima Austrije i Rusije, klikovao je sve jugoslovenske reke da pozdrave carevu pobedu:
Podigni se ti sada, Dunav-reko glavna,
Carstva slugo veliki, slavo, diko javna!
Zovi Savu i Tisu, iz Karinta Dravu,
Muru, Vag i Koranu, i srpsku Moravu,
I sve druge okolo savokupljaj reke,
Od svih strana privuci male i velike,
Donesite vi dare Josifu cesaru,
Pod Beligrad bez straha, vašem gospodaru.
U tom njegovom zazivu oseća se široka koncepcija čoveka koji je dao prvu jugoslovensku povesnicu kao Istoriju raznih slavenskih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov, napisanu ranije, ali objavljenu tek god. 1794.—1795. I jedan Dubrovčanin, Maro Zlatarić, pridružio se toj opštoj radosti i ispevao svoju pesmu o Uzeću Biograda.
Za to vreme dogodili su se veoma krupni svetski događaji. U Francuskoj je god. 1789. izbila revolucija, koja će imati nedoglednih posledica u istoriji čovečanstva. Austriski dvor bio je u događajima na toj strani zainteresovan dvostruko: na francuskom prestolu nalazila se tada jedna njihova princeza, Marija Antoaneta, sestra careva, a sem toga događaji u Francuskoj mogli su da utiču i na rovito stanje u Nemačkoj. Neposrednije je, ipak, na Austriju delovao u ovaj mah savez između Engleske i Pruske, stvoren u leto god. 1788., kao odgovor na austrisko-ruski savez. Engleska je htela da spreči ruska, a Pruska da spreči austriska osvajanja na račun Turske, a bez koristi po sebe. Pod njihovim uticajem ušla je Švedska u rat sa Rusijom, a Pruska je počela otvoreno da ucenjuje Austriju. Dok je bio živ car Josif, on se trudio da rat izdrži bar toliko da bi ga mogao likvidirati sa koliko-toliko uspeha; ali, kad je on umro (9./20. februara god. 1790.), njegov naslednik car Leopold II pokazivao je odmah mnogo sklonosti da rat završi čim pre, zadovoljavajući se ili malom ili, ako ne bude moguće drukčije, i nikakvom korišću. Stoga je već početkom god. 1791. počelo povlačenje austriske vojske iz Srbije, koje je zaprepastilo sav srpski svet. Nabrajajući nevolje od rata, seobe, pomore i gonjenja turska, pisac Tronoškog letopisa s ogorčenjem beleži: »I tako je postradao i prosuo se bedni Srbalj, verujući prokletomu Nijemcu, nebrojeno je se izrobio, tako isečeno neskazano, crkve i manastiri jesu nemalo po celoj Srbiji opustili, i u malo vremena trikrat jesu Nemci srpski narod izdavali i Turkom pod sablju predavali, predo ih Bog dijavolu u večnu muku. Od sada, oci i bratijo, čuvajte se da ne postradate, kako što se sada našemu rodu slučila pogibelj«. »Car ostavlja mene i sav narod srpski (govorio je sa ne manje ogorčenja i knez Aleksa Nenadović) kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali, zato idem natrag preko Save a nemam pisara ni drugih učenih ljudi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakome kaluđeru i popu da u svakom manastiru zapišu, da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje«. Ogorčenje Srba videlo se i u pretstavci koju su oni 24. avgusta god. 1790. uputili na bečku adresu sa pretnjom, ako ih Austrija napusti, da će »pod protekciju druge potencije pribegnuti«, to jest opredeliti se za Rusiju. Ali, to sve nije ništa pomoglo. Pritešnjena od Pruske, koja je ušla u vrlo bliske veze sa Turcima, Austrija se, ugovorom u Rajhenbahu, jula god. 1790., obavezala na sklapanje mira, i to na bazi status quo ante, sa nekim malim ispravkama granice na Uni. Stoga je već krajem te godine rasturen i srpski frajkor. Ugovor o miru sklopila je Austrija sa Turcima u Svištovu 23. jula (4. avgusta) god. 1791., posle dugih pregovora i ne istovremeno sa Rusijom. Za Srbe je tim ugovorom bila predviđena samo amnestija; Austrija im nije mogla ništa drugo izraditi, mada su njihovi viđeniji ljudi molili za neku vrstu autonomije.
Ni Crna Gora nije uspela da se ispuni njena stara želja i da se u jednom javnom ugovoru prizna njena nezavisnost od Turaka. Misija Vukasovićeva nije imala uspeha. Vladika Petar, sa masom glavara, nije upočetku bio načisto sa tim za čiji se račun vodi ovaj rat, i odlučili su se za nj, nešto pod uticajem zvečećih razloga, a još više kad su dobili službena obaveštenja sa ruske strane da je Rusija ovoga puta u savezu s Austrijom. Vladika se posle toga postepeno približavao Vukasoviću, i tek je onda stao poticati narod da se diže na Turke, i lično se rešio da učestvuje u borbama. Pa, ipak, dobar deo Crnogoraca ostao je i posle protivan celom pokretu, a naročito je bila jaka opozicija među Kučima i nekim drugim Brđanima. Međutim, ni sama akcija Vukasovićeva nije ni bila, niti je, zbog velike udaljenosti i bez neposredne granice Austrije sa Crnom Gorom, mogla biti ozbiljna. Vredi samo zabeležiti da je u Crnu Goru tokom god. 1788. došlo, sem oficira, još i 100 ličkih vojnika, dobrim delom Hrvata, koji su se sa Crnogorcima zajedno hrabro borili pod Spužem protiv Turaka; ali, posle su imali dosta neprilika sa njima. Crnogorci su se ustručavali da uđu u veće borbe sa Turcima i da se izlažu njihovoj osveti, kad Austrija kreće čitavu stvar sa tako malo sredstava i kad želi da samo njih iskoristi; austriski oficiri pretstavljali su, međutim, stvar tako kao da su Crnogorci bili sasvim nepouzdani i da su samo tražili i primali od njih novac. Na Crnogorce je dosta delovala pomenuta antiaustriska agitacija ruskoga majora Mirkovića, na koju se bečki dvor tužio i u Petrogradu, a nešto i strah od Bušatlije, čiju su snagu i bezobzirnost dobro poznali pre četiri-pet godina, i koji se i u ovom ratu krvavo osvetio Piperima za izvedeni napad na Spuž. Bilo je, najzad, i političke i lične protivnosti između vladike i guvernadura, koja se zaoštravala. Vukasovićeva ekspedicija završena je njegovim odlaskom iz Crne Gore, u septembru god. 1788., a taj odlazak imao je neskriven karakter begstva, koje je, u jednom službenom izveštaju, podrobno opisao lički pesnik i kaplan Josif Krmpotić. Posle toga započeti pokret malaksavao je, nepomagan ni od Rusije ni od Austrije, i ukoliko je bilo borbi na toj strani one nisu prelazile okvir poznatih crnogorskih četničkih podviga.
U Bosni je austriska propaganda računala u prvom redu sa franjevcima. Za njih je Josif II, mimo svoj običaj i svoja načela, 31. decembra 1784. stvorio fond, iz kojega su se imali vaspitavati njihovi klirici u Zagrebu i Budimu i postajati ujedno prijatelji njegova doma i Carevine. Franjevci su, doista, i bili glavni agitatori njegovi kad je rat izbio. Austriska vojska provela je najveći deo vremena u borbama oko Dubice i stoga se ovaj rat, kao u Srbiji po kapetanu Koči nazvan Kočina Krajina, u Bosni prozvao Dubički rat. On je na bosanskoj granici vođen sa nešto više sredstava i inicijative s austriske strane, pošto je u Bosni odziv na austrisku agitaciju bio slabiji nego u Srbiji. Bosna nije imala narodnih vođa sličnih kapetanu Koči ili Aleksi Nenadoviću. To je dolazilo u prvom redu stoga što je muslimanski elemenat u Bosni bio mnogo jači nego u Srbiji. Svi muslimani, potisnuti iz Ugarske, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, sručivali su se, uglavnom, u Bosnu i tu su, na krajnjoj zapadnoj granici Carstva, pretstavljali neku vrstu njene vojničke krajine i bili neobično fanatični u svojoj kaurofobiji. Oni su dobro znali da bi svaki nov uspeh hrišćana značio njihovo potiskivanje i sa položaja i sa poseda, i stoga su se borili s upornošću ljudi koji se ne biju samo po naredbi sultana, nego za svoj lični opstanak. Tursko Carstvo nije imalo konzervativnijih podanika od njih, ni ljudi koji su sa više nepoverenja unapred odbijali sve što je dolazilo sa hrišćanske strane. Stoga su sada i njihove borbe na liniji Une i Save bile neobično uporne. Austrijanci su pretrpeli nekoliko poraza, od kojih je najteži bio baš pod Dubicom. Tek od jula meseca god. 1788., kada je Laudon dobio zapovedništvo na taj strani, okrenula se sreća unekoliko u njihovu korist, pa su osvojili još tokom god. 1788. Dubicu i Novi, a u proleće god. 1789. i Gradišku. To natera Turke da u Bosnu upute Mehmed-pašu, kome ime Arslan (lav) nije opravdalo nade u nj polagane. Kako su Austrijanci pozvali Laudona sa bosanskoga ratišta na srbijansko, poverivši mu tamo glavnu komandu, davala se novom paši povoljna prilika da se istakne, pošto je bosansko ratište dobilo za Austriju posle Laudonova odlaska drugostepeni značaj. On je, međutim, samo povratio Gradišku. Sarajevski hroničar Mula Mustafa Bašeskija, da objasni tu pasivnost, priča podrobno o pobuni vojnika i vođa u turskoj vojsci; naročito ističe njenu nespremu. Nisu imali ni opkopa, ni topova, ni odela, ni novca. To je i omelo Arslan-pašinu ofanzivu za čitavu god. 1789. Naredne godine pošlo je za rukom ličkim četama da 11. jula zauzmu stari i čuveni Cetin-grad, pošto je iza duge borbe bio već sav pretvoren u ruševine. Posle sklopljenoga mira, iza podužih pregovora, koji nisu uvek bili najprijateljskiji, vratila je Austrija Turcima Novi i Dubicu, a dobila je samo nešto malo zemljišta na ličkoj međi, oko Cetin-grada, i u Krbavi. Otad pa sve do Berlinskoga kongresa, god. 1878., nije se granica bosanska prema Austriji nikako menjala; otuda je pojam Bosne i njenih granica ostao ustaljen u onom obliku koji su mu dali Turci i koji je osveštan mirovnim ugovorima u Beogradu god. 1739., u Svištovu god. 1791. i u Berlinu god. 1878.