Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.5

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


treći period.
V. Agonija Srbije.

1. Despot Đurađ između Turaka i Mađara. — 2. Smederevo. — 3. Jedan izveštaj o Srbiji iz god. 1432./Z. — 4. Crna Gora. — 5. Despot Đurađ i Vizantija. — 6. Stjepan Vukčić Kosača. — 7. Smrt cara Sigismunda i mađarski meteži. — 8. Napad Turaka na Srbiju i njen pad. — 9. Despot Đurađ i stvaranje saveza protiv Turaka. — 10. Obnova Srbije. — 11. Sukob između despota Đurđa i Janka Hunjadija. — 12. Stvaranje Hercegovine.


Naslednik despota Stevana, Đurađ Branković, pretstavlja jednu od najtragičnijih ličnosti naše istorije. Narodno predanje, katkad surovo u svojoj osudi, bacilo je prokletstvo na celu njegovu porodicu; njegova žena Jerina i ne pominje se drukčije nego kao »prokleta«. On doživljava slom na svima stranama mada ulaže vanrednu energiju, i fizičku i intelektualnu, da održi ujakovo nasleđe. Srbija, koja je za Stevanova vremena izgledala potpuno stabilizovana, u njegovoj vlasti postaje ugrožena od prvog dana, i sav njegov državnički napor sveo se, uglavnom, na jedno: da se to svima najzad očigledno survavanje zadrži bar na jednoj liniji, kad nije bilo nade da se može zaustaviti potpuno. U porodici, koju je mnogo voleo, on je gledao ubogaljena dva krasna sina, koje su lišili očnjeg vida i mogućnosti da mu budu pravi pomagači u poslu. On je gledao svoju zemlju pregaženu, i za gotovo trideset godina kao stalno ratno poprište, preko kojega, podjednako pustošeći, prelaze i prijateljske i neprijateljske ordije. Od Srbije je kidan komad po komad, i malo pred svoju smrt Đurađ je do nedavno cvatuću zemlju, pravu državu, mogao videti svedenu na obim od dva tri mala okruga.

Đurađ je od prvoga dana goreo na dve vatre. Mađarima je odmah u jesen god. 1427. predao Mačvu sa Beogradom, u koji je došao sam car Sigismund da ga primi. Car je i »intronisao« Đurđa, koji mu je došao sa banderijima i barjacima i, kleknuvši, zakleo se na vernost, a car mu je tom prilikom dao kao »vojvodi (»duci«) i despotu države Raške i Albanije« znakove vlasti: ogrtač, mitru (kapu, krunu) i mač. Grad Golubac, i sada lepo očuvan, sa svojim visokim kulama i jakim bedemima, koji se naslanjaju na susedni breg, i sa utvrđenjima koja ulaze u sam Dunav, zakrčujuđi tu izlaz iz dunavskog klanca, trebao je isto tako biti predan Mađarima; ali, njegov zapovednik, vojvoda Jeremija, predade ga Turcima, pošto od Mađara nije dobio za nj traženi otkup. To, ugovorom predviđeno, vraćanje srpskoga područja Mađarima izazvalo je odmah protest Turaka. Sultan Murat nije hteo da se od Srbije stvara mađarski bedem protiv njegova napredovanja i stoga napade na nju i zauze Niš i Kruševac. Da očuvaju svoj posed i uticaj na desnoj obali Save i Dunava, organizovaše Mađari kontraofanzivu i, u zajednici sa Srbima, razbiše Turke kod Ravanice; ali, ipak ne uspeše da ih sasvim potisnu iz zemlje. Borbe se nastaviše i iduće godine, a bile su vođene ponajviše oko Golupca i u Braničevu, bez uspeha za hrišćansko oružje; sam car Sigismund, koji je lično vodio nedovoljno organizovane operacije, umalo nije dopao turskoga ropstva. Zbog toga mađarskog neuspeha, a inače sklon politici kompromisa, koju je vešto otpočeo despot Stevan, Đurađ Branković je ponudio mir Turcima i pristao je da im plaća 50.000 dukata godišnjeg danka i daje za borbe 2.000 ratnika. Tako je Srbija postala dvostruk vazal, i Turskoj i Mađarskoj, nalazeći, sasvim opravdano, da bi prilaženjem samo jednoj strani izazvala neprijateljstvo ili u najmanju ruku, opasnu zlu volju druge.

Kada se rat završio, Srbija je imala znatno sužene granice. Mačvu i Beograd držali su Mađari; Golubac i Kruševac Turci. Srpska severna granica bila je upola smanjena i bez ijedne tvrđave na vodi. Dunavska linija bila je, međutim, za Srbe od prvorazrednog značaja; preko nje oni su dobijali neposrednu vezu sa Mađarima na njihovom području, a u isto vreme ona im je mogla poslužiti i kao veoma pogodna brana protiv Mađara, u slučaju nepredviđene potrebe. Kako su Turci, držeći ne samo Bugarsku nego i Golubac, ugrožavali tu vezu, a kako su Mađari beogradsku tvrđavu sa sistemom čuvali od Srba, nemajući u njih poverenja, to Đurđu nije preostajalo drugo nego da na toj liniji podiže novi grad. Tako je nastalo njegovo Smederevo, najveći dosad očuvani srednjovekovni grad Srbije posle Beograda, sa svoje 24 kule. Grad je podignut neverovatno brzo, od godine 1428. do 1430. svakako s ogromnim naporom narodne radne snage i velikim novčanim žrtvama. Stoga je pomen o toj gradnji ostao u narodu veoma nepovoljan; odmetanjem od prisilnoga posla na njemu objašnjavala je narodna poezija postanak hajdučije, koja u XV veku u našim zemljama doista počinje uzimati maha. Turci nisu ometali podizanje toga grada, jer im je po svoj prilici sa srpske strane bilo objašnjeno da će on imati da posluži Srbiji kao bedem protiv Mađara; a Mađarima je opet pretstavljen kao prva kula odbrane protiv Turaka sa golubačkog fronta. Smederevski grad, kako je lepo razložio arhitekta Pera Popović, zidan je uglavnom prema carigradskim utvrđenjima, koja su tada važila kao najmodernija.

Mađarski poraz u Srbiji i Đurđevo vazalstvo Turcima imali su svog odjeka i u susednoj Bosni. Kralj Tvrtko, koji se od god. 1425. bio sasvim približio Mađarima i oženio se od njih, uplaši se od kakva mogućeg obračuna sa Turcima i pristade da im plaća godišnji danak. Kad nije mogao, ili možda kad nije hteo, ili se ustezao da taj danak stvarno i plati, zauzeše Turci, kao zalogu, neke gradove u istočnoj Bosni i počeše da se utvrđuju u njima. Isto tako pojačan je i turski uticaj u Zeti, gde je jedan potomak Balšića, avanturist Stevan Maramonte, radio u vezi sa njima da se tu učvrsti kao gospodar, na štetu Mlečana i despota Đurđa. Kao prijatelj i vazal turski despot je uspeo da onemogući toga protivnika; ali, za to je morao davati Turcima neposrednije dokaze o svojoj odanosti. Njegov sin Grgur vodio je lično srpske pomoćne odrede u turskoj vojsci pri osvajanju Soluna, god. 1430., i pri turskom prodiranju u Albaniju, i bio je za svoje držanje posebno nagrađen od sultana. U ovo vreme, septembra god. 1430., uputila je svoje prvo poslanstvo na Portu i Dubrovačka Republika, koja je priznavala mađarsku vlast, ali vodila računa i o političkoj situaciji u susedstvu i o silama koje na nju najviše utiču.

Šta bi bilo prirodnije u ovako teškim prilikama nego pribrati sve narodne snage za zajedničku akciju? Srbija, Bosna i Dubrovnik priznavali su vrhovnu vlast i Mađara i Turaka; nevolja ih je uputila na iste političke poteze, sa tim dvostrukim sizerenstvom, koje inače nije običan slučaj u istoriji. U svojoj spoljnoj politici oni su se našli, uglavnom, na istom terenu. Bilo je onda sasvim blizu pameti da to nekako učine i u svojim međusobnim odnosima, jer je opasnost teškog političkog pritiska pretila i od Turaka i od Mađara. Oni su, međutim, postupali sasvim obratno. Nikad nije bilo u našim zemljama toliko malih lokalnih sukoba i ratova kao u ovo doba. Ratovao je gotovo svak. Sandalj sa sinovima Pavla Radenovića, Radoslav Pavlović sa Dubrovnikom, bosanski kralj sa sprečkom vlastelom Zlatonosovićima, despot Đurađ sa Crnojevićima u Zeti, i drugi manji u manjem obimu. Između bosanskoga kralja i despota Đurđa, kome se pridružio Sandalj Hranjić, izbio je u jesen god. 1432. rat, koji je pretio da uzme velike razmere. U sporazumu sa Turcima, kraljevi protivnici istakoše čak novoga kandidata za kraljevski presto: Radivoja, nezakonitoga sina kralja Ostoje. To ratovanje sa zlim strastima obustavljeno je tek u jesen god. 1433., kad su se počele širiti vesti da car Sigismund sprema pomoć potisnutome Tvrtku i da će zbog toga, neminovno, morati doći i do sukoba između njega i Đurđa kao glavnog protivnika kraljevog. Protivnici su posle ove borbe ostali nepomireni, stalno spremni da kidišu jedan na drugoga, ne uviđajući tako prostu stvar da tim svojim uzajamnim gloženjem i satiranjem samo olakšavaju posao svojim glavnim neprijateljima.

Jedan dragocen izveštaj o Srbiji iz god. 1432./3. dao nam je učeni francuski plemić, Bertrandon de la Brokier, poverenik Filipa Dobrog Burgundskog, koji se u to vreme interesovao za prilike na Balkanu. Despot Đurađ, »lep gospodin i krupan«, baš je u to vreme vodio pregovore o udaji svojih kćeri Mare i Katarine; prve za sultana Murata, a druge za Ulriha, sina Fridriha II Celjskog. Ne treba mnogo političke mudrosti pa videti odmah da te udaje imaju čisto politički karakter i da jasno obeležavaju političko balansiranje Srbije između Mađara i Turaka. Sem utvrđenim vazalskim vezama trebalo je politički stav srpskog dvora, odnosno same Srbije, podržati još i krvnim vezama. Politički značaj Srbije, lični ugled Đurđev i njegove stare gospodske porodice, kao i bogat miraz koji je dao, omogućili su despotu da svoje kćeri udomi za glavna lica tadanje Turske i Mađarske, čiji je uticaj na javne poslove van ikakva spora. Prva je bila obećana i možda udana Mara, god. 1433., a potom Kantakuzena-Katarina u proleće god. 1434.

U Srbiji je Bertrandon saznao i o velikim prihodima despotovim. Glavni izvor za njih behu rudarske takse. Od svih rudarskih mesta najbogatije beše Novo Brdo, koje se naročito razvilo u XV veku i od koga je despot dobijao na 200.000 dukata godišnje. Zahvaljujući tome, u ono vreme za celu Evropu ne mnogo običnom, prihodu od samo jednog mesta, despot je mogao da neposrednije deluje i u zemlji i u inostranstvu u svoju korist i da organizuje priličnu vojsku. »Da nije toga (čuo je odnekud Bertrandon) mislim da bi despot dosad bio isteran iz njegove zemlje Rasije«. Sem tih prihoda iz Srbije, despot je imao dosta imanja i u Mađarskoj, nasleđenih od despota Stevana i naknadno dobijenih od cara Sigismunda. Prihodi sa tih imanja cenjeni su na 50.000 dukata. »Ali (piše dalje radoznali Francuz), despot opet više sluša sultana nego cara«; bolje rečeno, više ga se bojao. Stoga u beogradski grad Mađari ne puštaju srpske ljude, zazirući od njih kao od turskih prijatelja.

Videći da u Zeti neće moći bez novih i velikih žrtava potisnuti Mlečane, koji se behu učvrstili u Primorju i pohvatali dosta veza sa nekim crnogorskim i albanskim bratstvima, sklopio je despot sa njima, posle dugih pregonjenja, 14. avgusta god. 1435., konačan mir. Tim mirom predani su Republici Sv. Marka »katuni Crne Gore« iznad Kotora, čije ime odlično pokazuje glavno zanimanje njezinog stanovništva. Ti katuni nalazili su se najverovatnije zapadno od planinskog lanca Lovćena, Stavora i Garča, gde je bilo, u planinskim visinama, najpogodnije područje za letnji izgon stoke, odnosno »za katunovanje«. Crnom Gorom, misli J. Erdeljanović, prozvano je područje istočno od te linije: Cetinje, deo Ćeklića, Zagarač, Komani i nahije lješanska i riječka, čijim je stanovnicima »bilo najpodesnije da se koriste povoljnim prilikama toga visokog planinskog predela za svoje letnje katunovanje«. Samo svoje ime Crna Gora je dobila zbog svoje guste gore, u kojoj je po svoj prilici prevlađivala crnogorica. To ime potisnulo je od kraja XV veka potpuno stari naziv Zete, kao što je ranije, od sredine XIII veka, naziv Zete, što se javlja još u X veku, počeo sve više potiskivati još stariji naziv Duklje, koji se najduže održao u vladarskim titulama, gde se stari oblici po pravilu najviše i čuvaju.

Sem sa tim moćnim susedima, Turskom, Ugarskom i Mlecima, despot Đurađ je hteo da ostane u dobrim odnosima i sa sad već dalekom Vizantijom. Kao despot Stevan, i on je za pravoslavne, a od Turaka ugrožene, Grke, kao hrišćane, imao u drugom delu svoga života dosta naklonosti. Njegova žena, po svoj prilici druga, bila je Grkinja, Jerina (Irina) iz porodice Kantakuzina, sa kojom se venčao krajem god. 1414. Sa Jerinom je u Srbiju, u većim razmacima vremena, došao i jedan deo njene bliže i dalje rodbine, od kojih su neki, kao brat joj Toma, zauzimali najveće položaje u zemlji i izazivali tim i svojim mešanjem u srpsku politiku nezadovoljstvo u narodu. Ipak, staroga Jovana, Janju, Kantakuzina, koji se bio smestio u Novome Brdu, pominje narodna pesma (»Kuzun Janjo«) ne bez simpatije. Jedan deo članova porodice Kantakuzina došao je u Srbiju posle pada Vizantije (vojvodu Đorđa Kantakuzina otkupio je despot iz turskoga ropstva), i ostao je u njoj. Dmitar Kantakuzin istakao se sredinom XV veka kao zaštitnik srpske knjige, — njegov je pisar bio Vladislav gramatik, najbolji srpski prepisivač toga vremena, — i kao pesnik jedne mnogo čitane, lepe, stihovane Molitve bogorodici. Jašunjski manastir Sv. Jovana kod Leskovca podigli su god. 1517. članovi te kuće. Lošu uspomenu u narodu ostavio je Grčić Manojlo; narodna poezija pripisuje njemu čak i tu podlost da za mito zamenjuje, kao kum, decu na krštenju. Taj Grčić Manojlo biće po svoj prilici Manojlo, sin Tome Kantakuzina a bratić Jerinin, docnije šurak Vladislava Hercegovića. U Srbiju beše stigao, ne znamo kada, i jedan član druge ugledne stare kuće, Manojlo Anđel, iz carske porodice tesalskih Anđela, i beše se, isto tako, smestio u Novom Brdu. Tu se okućio, uzeo jednu Srpkinju za ženu i imao decu već posrbljenu. Jednom prilikom Turci su za-robili jednog od Manojlovih sinova, poturčili ga i od njega napravili posle vrlo čuvenog Mahmuta Anđelovića; Mahmutov brat Mihailo ostao je u Srbiji i na despotovu dvoru pravio lepu karijeru. Despot je, dakle, sa Grcima imao dosta veza već u svojoj zemlji i van nje, i ličnih i državnih. Zanimljivo je da je vizantiski car, Jovan VIII, smatrao za dužnost da i Đurđu dade despotsku titulu, kao što je ranije dana i Stevanu, da ga na taj način legitimiše i sa svoje strane. Poseban carev izaslanik doneo je u Srbiju znake despotovog dostojanstva i svečano ih predao Đurđu, u leto god. 1429. Veoma je važna ova činjenica, na koju je K. Jireček skrenuo pažnju: da se Đurađ sam, do toga imenovanja, nije hteo nazivati despotom, nego samo »gospodinom«. Tako je vladar Srbije, koji je pre osamdeset godina sam uzimao carsku titulu, sada klečeći polagao zakletvu na vazalstvo Mađarima, strepeći od Turaka davao kćer u harem, a svoju vladarsku titulu iščekivao od Vizantije, čiji je car isto tako bio vazal turski, ali još zadržavao iluziju da u staroj carskoj tradiciji deli titule i po tome kao vodi glavnu reč na Balkanu među hrišćanima.

Dok je despot tako gledao da Srbiju poštedi od udara i da bude dobro sa svima susedima, razjedale su bosansku kraljevinu unutarnje krize. Kada je Sandalja Hranjića († god. 1435.) nasledio njegov sinovac, Stjepan Vukčić, mislili su mnogi susedi da je taj, njima još bliže nepoznati mladić malo podoban da održi dosta prostranu oblast stričevu, i požurili su se da mu taj posao olakšaju time što su mu počeli oduzimati izvesna mesta i predele. Čak car Sigismund naredi hrvatsko-dalmatinskome banu da posedne desnu stranu Huma kao staru oblast Mađarske; Mleci ugroziše Novi, a vojvoda Radoslav Pavlović trebinjski kraj. Iznenađen tolikim neprijateljima, videvši prikupljenu toliku mržnju protiv svoje porodice, Stjepan Vukčić, koji je bio bistar, okretan i prepreden, a nikad u životu mučen moralnim obzirima, reši se brzo da se veže uz Turke. Na njegov poziv, turske čete dođoše brzo u Hum i u Bosnu. God. 1436. zauze Barak, sin skopljanskoga Isa-bega, Pavlovićevu Vrhbosnu, učvrsti se tu i osta u njoj, u srcu Bosne, kao stalan gospodar, pretvarajući tu srednjovekovnu župu i grad postepeno u novo, čisto tursko Sarajevo. Stjepan ote, sa turskom pomoću, Pavlovićevo Trebinje, i razbi sve mletačke pripreme u Novome. Zaplašen od Turaka, kralj Tvrtko pređe na stranu Vukčićevu, i pomože od svoje strane da taj mladi vojvoda, čije su lične osobine tako malo poznavali, postane ubrzo najmoćniji velikaš Bosne.

Stjepan Vukčić jedino nije imao uspeha u borbi sa ljudima cara Sigismunda; ali, i tu on lično nije loše prošao. Stradali su samo njegovi saveznici, hrvatski Frankopani, sa kojima se združio odmah po primanju vlasti. Posle smrti cetinskog kneza Ivana Nelipića († god. 1434.) nasledio je njegovu oblast muž Ivanove kćeri Katarine, knez Ivan Frankopan. Car Sigismund nije pristajao na to i tražio je da se ta oblast ustupi njemu, mada je ranije to bio odobrio. Zbog careve odluke da svoju volju ostvari ma i po cenu građanskoga rata, savez između Frankopana i Vukčića postao je sasvim prirodna stvar. Ali, u borbi protiv cara loše su prošli. Već krajem god. 1436. nestalo je nenadano Frankopana, a 31. januara god. 1437. predala je njegova udovica Mađarima sve zemlje svoga oca i muža. Mađarske borbe u Bosni nisu mogle da oslobode tu zemlju od Turaka; uspele su jedino da sateraju s vlasti Tvrtkova protivnika, kralja Radivoja.

Mada se vešto uklanjao sukobima i sa Mađarima i sa Turcima, despot Đurađ ipak nije mogao da izbegne nesreću da jednoga dana ne bude uvučen u njihove borbe. Održavanje mira, koji je bio njegova najveća želja, nije zavisilo samo od njegove volje. Za agresivne Turke bilo je jasno da se, postavši gospodari Balkana, neće zaustaviti neaktivni na granicama Mađarske, koja je smetala njihovoj ekspanziji i prikupljala pod svoju vrhovnu vlast izvesne balkanske zemlje, kao Srbiju, Bosnu i polubalkansku Vlašku, ne toliko da ih kao hrišćane brani od Turaka, koliko da im te hrišćanske države posluže kao bedem za obezbeđenje svog vlastitog područja. Između Turaka i Mađara moralo je, pre ili posle, doći do krupnih obračuna, a u tom slučaju srpsko zemljište moralo je postati ratno područje ili bar područje preko kojega prelaze vojske, svejedno da li će Srbi na to pristati ili ne. Inicijativa nije bila u njihovim rukama, niti su oni mogli na nju mnogo uticati ni na jednoj ni na drugoj strani; Srbija je postala područje kojim su, pored svih domaćih vlasti, uglavnom raspolagali drugi. Srbima je samo ostajala sloboda izbora da se odluče uz koju će stranu pristajati; a uz koju god pristali, glavnu štetu i sve ratne nevolje podnosiće oni sami.

To se jasno videlo od god. 1437., kad su nastale srpske nevolje. Da se osveti za turske upade u Erdelj, uputio je car Sigismund u leto te godine preko Srbije na Turke jednu »leteću« kaznenu ekspediciju, koja prodre do Stalaća i Kruševca i nanese na oba mesta osetnu štetu Turcima, pa se odmah povuče. Ceo zalet trajao je svega osam dana, od 19. do 27. juna. Turska potera bi razbijena blizu Smedereva sa priličnim gubicima. Da će za taj mađarski pohod Turci optuživati i despota i Srbe, govoreći da je između njih bilo sporazuma i uzajamnog pomaganja, moglo se očekivati od onog dana kada Srbi nisu pristali da se njima pridruže; kao što bi ih optuživali i Mađari da su postupili drukčije. Ustvari, međutim, despot je želeo da ostane koliko je moguće više neutralan. Ali, to mu nije pomoglo, i nije mu se verovalo; i sultan je stoga kao pouzdanije jemstvo za njegovo buduće držanje tražio i dobio braničevski kraj, iz kojega je mogao lakše i brže organizovati prelaz na mađarsko područje.

Posle smrti svakovrsnim avanturama bogatoga cara Sigismunda, koji je bio sve pre nego veliki državnik († 9. decembra god. 1437.), i po dolasku na mađarski presto njegova zeta austriskoga vojvode Albrehta, rešiše se Turci na veliku ofanzivu protiv Mađarske, hoteći svakako da iskoriste zabune pri promeni na prestolu. Ovom prilikom oni su hteli da raščiste i svoje odnose sa Srbijom, nezadovoljni dotadanjom Đurđevom politikom održavanja srdačnih veza i sa njima i sa Mađarima. Bilo je nešto zaziranja i od Đurđevih veza sa Vizantijom, koja je u ovo vreme javno vodila pregovore o crkvenoj uniji sa Rimom i sa tim u vezi tražila zapadnu pomoć protiv Turaka. God. 1438. počele su prve uvodne turske operacije protiv Ugarske, kao i protiv Srbije i Bosne, da se iduće godine ponove u punoj snazi. Krajem aprila god. 1439. krenula je velika turska sila, pod vođstvom samoga sultana, na Srbiju, pomognuta vojskom turskoga vazala Stjepana Vukčića. Despot Đurađ pređe u Mađarsku da traži pomoć. Ali, kralj Albreht, i pored sve volje da doista pomogne ugroženome vazalu, nije mogao to da učini. Njegova vojska bila je slaba i pristizala je veoma sporo. Mađara se tada nije mnogo ticao udes Srbije; oni su bili u jakoj opoziciji protiv kralja. Ostavljena sama sebi, Srbija nije mogla da odoli turskoj sili. 18. avgusta pade Smederevo i sa njim cela Srbija, sem uporno branjenoga Novoga Brda i sem Zete, koja Turcima ovom prilikom nije bila na putu. »Takvo je plenjenje bilo (izveštava jedan turski savremenik) da se u Skoplju prodavao dečak od četiri godine za 20 aspri.«

U to vreme, kada bi se možda, pod utiskom crnih vesti iz Srbije, mogla organizovati u njenu korist kakva akcija, na kojoj je despot živo radio, umre iznenada 27. oktobra god. 1439. kralj Albreht. Ta smrt, zbog neuređenog pitanja nasledstva, izazva u Mađarskoj nove krize i omete svaki rad u tome pravcu. I sam despot umeša se u spletke oko izbora novoga kralja, ističući kandidaciju svoga najmlađega sina Lazara i predlažući da se Lazar oženi Albrehtovom udovicom. Čudnovato je da je stari i inače mudri despot mogao verovati da bi njegov sin, pravoslavne vere, tuđin i bez moćne političke podrške koje sile, mogao postati uopšte ozbiljan kandidat u ovo vreme kad je on sam, kao vladar bez zemlje i kao čovek kome treba pomagati, bio više u položaju onoga koji moli nego onoga koji zahteva ili o kome se, radi njegove političke važnosti, mora voditi računa. Kandidacija, naravno, nije uspela; naprotiv, ona je despotu donela bez potrebe samo novih neprijatnosti i nekoliko novih neprijatelja, među kojima i neposrednu okolinu na mađarski presto izabranog mladog poljskoga kralja Vladislava. Posle toga neuspeha, i videći da Mađarska još za dugo vremena, zbog unutarnjih trvenja, neće biti sposobna za neke veće akcije, krenuo se despot da traži pomoći na drugoj strani. Sa područja svoga zeta, Ulriha Celjskoga, koji je, isto kao i Đurađ, bio protivnik novoga kralja Vladislava, prešao je despot na mletačko zemljište. Iz Mletaka, gde je bio dočekan sa pažnjom, krenuo je despot jula god. 1440. u svoju Zetu, zadržavši se usput u Šibeniku i Dubrovniku. U Mađarskoj je za to vreme bio optužen kao čovek koji je održavao veze sa Turcima i kao kraljev odmetnik, pa su mu, za kaznu, oduzeta mnoga tamošnja imanja. Ta optužba, znalo se dobro, bila je neopravdana i mogla se bez imalo teškoće pobijati; ali, pri njoj se ipak ostalo; to je bila kraljeva osveta za Đurđevo držanje prema njemu. Ako je Đurađ održavao sumnjive veze sa Turcima, zašto mu je trebalo da se potuca po tuđini, tražeći pomoći protiv njih, mesto da se, kao sultanov tast i njihov prijatelj, vrati u Srbiju ili Jedrene i dobije milost? Koliko je ta optužba bila neosnovana kleveta i ružno podmetanje vidi se najbolje po tome što su Turci na sve strane ljutito ustajali protiv njega. Njihov vazal, Stjepan Vukčić, ušao je u Zetu, i kao muž Jelene, kćeri Balše III, istakao je svoja prava na tu zemlju. Kada je despot u aprilu g. 1441. došao u Dubrovnik, da potraži veza protiv Stjepana, izazvalo je to veliko ogorčenje i na Porti i na dvoru Vukčićevom. Posebno tursko poslanstvo stiže u lepi grad pod Srđem da protestuje protiv despotova prijema, a uskoro dođoše pretnje i oko 20. jula neka vrsta ultimatuma turskoga i Stjepana Vukčića. Dubrovačka Republika odgovarala je sa puno ponosa da je u njenim zidinama slobodno sklonište ovakome koji ga zatraži, i da oni protiv svoga gosta i staroga prijatelja ne mogu upotrebljavati prisilna sredstva da ga uklone, ali da mogu, u isto vreme, jamčiti da sa njihova područja neće biti pokušano ništa protiv mira u susedstvu. Ovaj momenat pretstavlja jednu od najlepših stranica njihove istorije, kojom su se, sa pravom, dičili stolećima potomci dubrovačkih gospara, koji su, mada inače praktični trgovci, imali u sebi ipak i viteškog osećanja i svesti o dostojanstvu. Stoga se i Gundulić u svome Osmanu zadržava duže na tome slučaju i primeru, i priča, naravno pesnički iskićeno, kako


Dubrovnik sred pokoja

ki od slobode krunu steče,

s mita od zlata, s prietnje od boja,

od vjere se ne poreče

tako da isti car oholi

čudeći se tada kliče:

»Cjeć tve vjere krepke toli

Vik ćeš živjet, Dubrovniče!«


Stari despot video je teškoće i opasnosti kojima se radi njega izlaže mala republika, i da im ih uštedi, on je oko 25. jula napustio grad i preko Senja krenuo za Mađarsku.

Tursko ogorčenje protiv Đurđa i njegove aktivnosti na strani vidi se još naročito po svirepoj naredbi sultanovoj da mu se oslepe oba sina, Grgur i Stevan. Grgur je pao u turske ruke pri zauzimanju Smedereva, a Stevan se nalazio na sultanovu dvoru kao talac. Naredba je izvršena 8. maja god. 1441., baš za vreme Đurđeva bavljenja u Dubrovniku. Turska optužba glasila je da sinovi pismima održavaju veze s ocem, koji je neprijatelj i odmetnik sultanov. Đurđeva politika, u istinu lojalna i prema jednoj i prema drugoj strani, doživela je potpun slom. Hoteći da održi dobre odnose i prema Turcima i prema Mađarima, on je izgubio poverenje i kod jednih i kod drugih, i, eto, dočekao to da ga Mađari osuđuju radi veza sa Turcima, a da mu Turci oslepljuju decu zbog njegovih odnosa sa Mađarima. Malo posle te lične nesreće stigla je vest despotu da je 27. juna god. 1441. palo najzad i junački branjeno Novo Brdo. U isto vreme osvajao je Stjepan Vukčić nebranjenu gornju Zetu, dok su Mlečani, da ga spreče, osvajali primorska mesta i oblasti. U jesen god. 1441. despot nije imao više ni pedlja svoje zemlje; Srbija je bila konačno pokorena.

Videći da u Zeti od kakve akcije sa te strane, u eventualnom savezu sa Mletačkom Republikom, ne može biti ništa, i posle neuspeha u Dubrovniku, reši se despot Đurađ da se izmiri sa mađarskim kraljem. Mađari su, sami neposredno ugroženi od turskih osvajačkih težnja, bili ipak najprirodniji saveznici despotovi i jedini koji su shvatili opasnost i pokazivali volje da se bore protiv nje. Njihova odbrana Beograda god. 1440. bila je doista lepo junačko delo. Unutarnje njihove borbe behu se tokom god. 1441. prilično stišale i postojali su izgledi da se sad može preći na ozbiljnije spoljne akcije. Ratobornu stranku u Mađarskoj podržavao je naročito smeli i junački Janko Hunjadi, popularni Sibinjanin Janko naših narodnih pesama, centralna ličnost mađarske istorije sredinom XV veka. Njega je kralj Vladislav god. 1441. imenovao za zapovednika Beograda, poverivši mu za odbranu najopasnije mesto u državi. Odmah, čim je primio novu dužnost, počeo je Janko da uznemiruje Turke i da pravi ispade iz beogradske tvrđave. Da bi mogli pratiti njegova kretanja i držati u škripcu mađarsku posadu u Beogradu, podigli su Turci god. 1442. svoj grad na Avali, odakle je bio širok vidik na svu okolinu.

Sa nekoliko strana krenuta je god. 1441. misao da se obrazuje jedan veliki hrišćanski savez, koji bi imao ne samo da brani evropske hrišćanske narode od Turaka, nego i da pređe u borbu protiv njih. Ugroženih je bilo mnogo; sem Srbije na udarcu beše Bosna, Vlaška, Vizantija, Jovanovci na Rodu, pa i sama Ugarska. Primer pada Srbije delovao je živo i neposredno i izazivao na brze mere, dok sve ne bude kasno. Na čelo pokreta za stvaranje toga saveza stavila se sama papska kurija, a glavni njen organ beše rečiti i aktivni kardinal Julije Cezarini. Papa Evgenije, i on, i despot, i drugi ljudi, koji su hteli da se što pre sa reči pređe na delo, obratili su glavnu svoju pažnju na to da za tu ideju pridobiju mađarskoga kralja i Mađare kao glavne nosioce te politike. Možda bi, pored sve njihove ubedljivosti, cela stvar napredovala sporije, da sami Turci svojom ekspanzijom nisu izazivali na energične mere, i da uspesi Janka Hunjadija protiv njih, u dve velike borbe, u Erdelju i Vlaškoj, tokom god. 1442. nisu digle samopouzdanje i oživele nade na još veće i konačne uspehe. Papa Evgenije, svojom bulom izdanom o novoj godini 1443., pozivaše hrišćane ponovo da krenu protiv agarjana, a sam obeća za organizaciju pohoda petinu svojih prihoda. Doista, tokom te godine spremi se velika ofanziva protiv Turaka. Za nju je, sasvim prirodno, ponajviše radio despot Đurađ, koji je svoje spaseno bogatstvo upotrebljavao samo na to da pridobija ljude i kupi vojsku. Krajem septembra ili početkom oktobra god. 1443. prešla je Dunav kod Beograda veoma jaka saveznička vojska sa 25.000 konjanika i strelaca, a vođi joj behu Hunjadi i despot Đurađ, kome priđe još oko 8.500 srpskih ratnika. Uspesi oduševljenih saveznika bili su veliki. Turska vojska bila je potisnuta svuda, a 3. novembra ometena je porazom kod Niša koncentracija glavne turske evropske ordije. Odatle pa sve do balkanskih klanaca Srednje Gore Turci nisu mogli da organizuju nov otpor. Pred tim klancima, kod Zlatice, usled novog turskog otpora i usled oštre zime i teškoća sa snabdevanjem u opustošenoj zemlji, saveznici su obustavili dalje napredovanje i počeli da se povlače. Despot je gledao na sve načine da saveznike zadrži u oslobođenoj Srbiji, obećavajući da će se sam brinuti o snabdevanju vojske, ali nije uspeo; zamoreni doista velikim naporima ovog jesenjeg i zimskog rata, ljudi su žurili da se što pre vrate na svoja ognjišta.

Turke je ova ofanziva iznenadila, zbunila i čak uplašila, tim više što, zbog ratovanja u Maloj Aziji, nisu imali slobodne ruke. Na glas o pobedama saveznika počeše pokreti protiv njih na više strana, u Vlaškoj, Grčkoj, Tesaliji i Albaniji, gde se pojavio i brzo proslavio hrišćanstvu povraćeni poturčenjak, Skender-beg. Stjepan Vukčić, suviše obeležen kao turski čovek i prijatelj, imao je u to vreme dosta teških dana. Njega su Mlečići potiskivali i u Zeti i u Dalmaciji (iz Poljica i Omiša, koje beše zauzeo). U samoj Bosni došao je Stjepan u sukob sa novim kraljem, Stevanom Tomašem, sinom kralja Ostoje, koji je krajem novembra god. 1443. izabran za kralja iza umrloga Tvrtka II. Po logici događaja Stjepan je trebao da bude kraljev pristalica, jer je Tomaš došao na presto mesto Ulriha Celjskog, koji je, prema ugovoru od god. 1427., imao da nasledi Tvrtka i nije, dakle, bio mađarski kandidat. Ali, doslednost i logika u postupcima vlastele i državnika toga vremena behu retka osobina, a u Bosni, pometenoj i rastrojenoj borbama svih vrsta, ličnim, verskim i političkim, ređa nego i u jednoj drugoj našoj oblasti. Stjepan je loše računao. Tomaš je bio čovek jake volje i prilično čvrste ruke, i od svih bosanskih vladalaca posle Tvrtka I sa nesumnjivo najviše državničkih sposobnosti. Mada je sada, posle toliko godina vladavine moćnih velikaša i slabih kraljeva, išlo dosta teško, on je živo radio na tom da povrati ugled kraljevskoj vlasti. Te njegove težnje i pristupanje delima osetio je Stjepan Vukčić vrlo brzo, mada bez težih posledica po sebe. Posle savezničkoga uspeha kralj Tomaš se opredelio za Mađare i uskoro bio priznat od kralja Vladislava. Otpor Celjskih protiv njega nije bio ozbiljan, verovatno stoga što se od prvog časa videlo da bi Ulrihu trebalo mnogo krvi i napora da se učvrsti na bosanskome prestolu. Protiv njega bila je gotovo sva bosanska vlastela, i turko- i mađaro-filska; a kralj Vladislav nije pokazivao volje da se, radi ovoga dojučerašnjeg protivnika, za nj vojnički zalaže u Bosni i da ga, svojom pomoću, napravi još jačim i opasnijim. Vladislavu se činilo politički mnogo mudrije da prizna Tomaša i da ga tako veže čvršće uza se.

Posle postignutih uspeha god. 1443. u Mađarskoj je još više uzela maha ratnička struja, — tim više što je uspelo, saradnjom Mlečana, organizovati i jednu veliku flotu za akciju sa mora. Sultan Murat, zabrinut radi prošlogodišnjeg poraza, ponudi god. 1444. saveznicima mir, spreman da učini velike ustupke. Za glavnog posrednika uze svoju ženu, mudru Maru, despotovu kćer, očevidno sa namerom da ova deluje na oca. Despotu je sultan obećavao povratak cele države, ako uspe izraditi povoljan mir za Turke. Đurađ nije hteo rat rata radi, niti je, pored svih vojničkih uspeha, verovao da će saveznicima poći za rukom da konačno skrhaju Turke. Doživeo je on i teže turske poraze i krize, pa se uverio da oni nisu mogli da slome njihovu snagu i trajno obuzdaju njihov polet. On je stoga brzo bio gotov da svom svojom rečitošću i uticajem radi za mir, ne štedeći, da to postigne, ni novca ni imanja. Janku Hunjadiju, samo da bi ga pridobio, ustupio je čitav niz svojih poseda u Ugarskoj i tvrdi grad Vilagoš. Zahvaljujući ponajviše njegovom zauzimanju došlo je do mira sa Turcima krajem jula god. 1444. u Segedinu. Mir je utvrđen za deset godina; a despot dobi, prema obećanju, celu svoju državu, ovog puta čak i sa Golupcem i Kruševcem, istina s obavezom da za nju, kao i pre, plaća sultanu godišnji danak. Sklapanjem ovoga mira, koji je prvenstveno njegovo delo, despot Đurađ je nesumnjivo učinio veliku uslugu zabrinutome sultanu, i izazvao tim ljute proteste Mađara. Ali, despot je gledao u prvom redu srpske interese. Daljim ratovanjem on i Srbija nisu mogli dobiti ništa više od onog što im je sultan već sada nudio; a dalje ratovanje, sem što je crplo i inače iznurenu narodnu snagu, moglo je, jednom prekinuto, da ispadne sa manje uspeha od lanjskog. Despot je bio dobar poznavalac ljudi i prilika, i teško da mu izvesna iskustva iz zimske kampanje god. 1443. nisu govorila za veću opreznost. Na kraju krajeva, on je lično bio već star čovek i, posle toliko godina lutanja i bogorađenja po tuđini, želeo je da se smiri i počine zajedno sa celim narodom, koji je bio sit borbe, naročito kad ta borba, posle onako povoljnih ponuda, ne izgleda niukoliko potrebna. Čim je mir sklopljen, još istoga leta, požurio je despot da se vrati u Srbiju; 22. avgusta god. 1444. ušao je on ponovo u svoje Smederevo. Stjepan Vukčić, koji je bio osvojio dobar deo Zete, pokušao je, posle Segedinskoga mira, da se i sam izmiri sa despotom i vratio mu je zauzeto područje. Tako je Srbija vaspostavljena; na severu sa nešto proširenim, a na jugu sa nešto suženim granicama, pošto Mlečani nisu hteli da povrate osvojene delove i gradove primorske Zete.

Dobar deo Mađara i neki njihovi prijatelji, a naročito kardinal Cezarini, behu veoma nezadovoljni sklopljenim mirom, nalazeći da se dobro započeto delo upustilo bez potrebe i bez po njih vidno povoljnog rezultata. Oni nisu krenuli veliku vojnu protiv Turaka samo za to da se vaspostavi srpska država, nego su imali veće ciljeve i radili na korist svih ugroženih hrišćana. Njihovo nezadovoljstvo uzelo je veoma velike razmere, raspirivano plamenom agitacijom Cezarinijevom, koji je, u svom hrišćanskom oduševljenju, verovao i govorio da se sa novim naporom mogla postići potpuna katastrofa Turaka u Evropi. To i aktivnost savezničke flote u turskim vodama potakoše kralja Vladislava da otkaže sklopljeni mir i nastavi rat. Despot Đurađ nije hteo da se ovog puta pridruži njihovoj akciji, nego, između dva gospodara, ostade sasvim neutralan. Mađarska vojska, koju je vodio sam kralj, krenula je ovog puta na Turke preko bugarskog zemljišta, pošto se kod Oršave prebacila preko Dunava. Učinila je to verovatno ponajviše stoga da bi se što pre približila savezničkoj floti na Crnome Moru; a možda je bilo i izvesnog uzdržavanja da se, zbog despota, pređe preko Srbije. Bez mnogo muke prodrli su saveznici do Varne, gde ih je 10. novembra god. 1444. zadesio strahovit poraz. Na bojnom polju padoše sam kralj Vladislav i borbeni kardinal Cezarini. Ovaj teški poraz, koji je jednim potezom nanovo digao ugled Turaka na Balkanu i među hrišćane uneo novu malodušnost, dao je puno opravdanje opreznoj politici despota Đurđa, mada mu je znatno otežao položaj. Mađarima se despot zamerio što nije nastavio borbu na njihovoj strani; a Turci su, posle ovakve pobede, mada formalno ispravni prema njemu, ponovo digli glavu i postepeno napuštali ono predusretljivo držanje koje su pokazivali u poslednje vreme.

Pogibija još mladoga kralja Vladislava izazvala je u Mađarskoj duge borbe oko prestola. Među ostalim kandidatima javio se i Alfonz V Aragonski, u to vreme i napuljski kralj, osnivajući svoje »pravo« na starim vezama između napuljskoga dvora i Mađara. Kao nekada Karlo Robert ili Ladislav Napuljski, tako je sad kralj Alfonz tražio veza i oslonca među uticajnim ljudima na istočnoj obali Jadranskoga Mora. Glavni njegovi ljudi na toj strani postadoše Stjepan Vukčić i Skender-beg; naročito mu je bio dobrodošao Vukčić kao neposredan sused područja krune Sv. Stevana. Stoga je kralj Alfonz, unekoliko aktivniji od Ladislava Napuljskog, pomagao Stjepana u njegovoj borbi sa Mlecima i naterao svojim posredovanjem Republiku da prema njemu popusti i u pitanjima gde to inače ne bi htela. Ta veza sa kraljem Alfonzom, kao i poznato mu prijateljstvo sa Turcima, digoše znatno Stjepanov ugled. Bosanski kralj Tomaš, dotle njegov neprijatelj, izmiri se sa njim i god. 1446. postade mu zet, uzevši za ženu njegovu kćer Katarinu. Ovo srodstvo između Tomaša i Stjepana nije bilo po volji despotu Đurđu, kome Tomaš beše oteo bogatu Srebrenicu; i on je to na Porti, gde je, posle Segedinskoga mira, uživao prilično poverenje, prikazao kao Stjepanovo približavanje mađarofilskoj politici kraljevoj. Da preseku to jačanje mađarskog uticaja, uputili su Turci u proleće god. 1448. dve jake vojske u Bosnu; jedna je operisala u samoj Bosni, a druga po Hrvatskoj. Stjepan Vukčić, uplašen zbog turskog držanja, napusti odmah svoga zeta i priđe despotu; njihove udružene vojske potukoše 16. septembra god. 1448. kralja Tomaša i povratiše opet Srbiji izgubljenu Srebrenicu.

Odmah posle te pobede, da jasno obeleži svoj uspeh i da se vidno odvoji od zajednice sa bosanskim kraljem, Stjepan Vukčić se proglasio hercegom; i to, ponešto u tradiciji kralja Tvrtka, koji se krunisao u Mileševu, a koje se sad nalazilo u Stjepanovoj vlasti, a ponešto i da prema katoličkoj Bosni istakne drukčiji karakter svoje države, Stjepan se proglasio »hercegom od sv. Save«. Taj naziv, kao i njegova dobro očuvana crkva u Goraždu, pokazuju najbolje kako nisu u pravu oni koji Stjepana, kao i njegova strica Sandalja, hoće da proglase bogumilima. Naziv hercega, koji se u našim krajevima javlja prvi put god. 1403. kao nova titula Hrvoja Vukčića, činio se Stjepanu da označava nešto više od čina velikog vojvode, koji je on dotle imao, i da povećava naročito njegov ugled prema kralju. Valjda je ostao u uspomeni onaj suvereni Hrvojev stav prema bosanskim kraljevima Tvrtku i Ostoji, pa je to, nekako, pripisivano ne samo njegovoj ličnoj vrednosti, nego i činu koji je imao. Svoju novu titulu, o kojoj je odmah obavestio susedni Dubrovnik, Stjepan je uzeo oko 10. oktobra god. 1448., znajući da mu to neće osporavati ni Turci ni despot Đurađ, na koje se, u ovoj fazi svoje politike, prvenstveno oslanjao. Zanimljivo je da je taj neobično prepredeni, »u sto voda prani«, čovek došao nekako i u veze sa nemačko-austriskim carem Fridrihom III, kao tutorom maloletnoga sina kralja Albrehta, i dobio od njega potvrdu svih svojih poseda (20. januara god. 1448.). Jedno vreme se verovalo da je Stjepan i svoju titulu hercega dobio od njega; ali, to neće biti tačno. U izvorima o tome nema traga; a u jesen god. 1448., kada se Stjepan nalazio potpuno u antimađarskome taboru, to nije nimalo verovatno. Uostalom, oblik reči herceg nije nam došao po nemačkom (Herzog), nego po mađarskom i turskom izgovoru. Stjepanovo područje, koje je hvatalo od bokokotorskog zaliva do blizu Olova u Bosni i od Cetine do Morače i Lima, dobija dosta brzo, po toj novoj tituli, naziv Hercegovina; prvi put to se ime javlja u jednom dokumentu iz vremena oko god. 1454.

Dok su Mađari svoju glavnu vojničku i političku aktivnost razvijali na području oko dunavske linije, upotrebila je Mletačka Republika svu svoju veštinu da se što bolje utvrdi na Jadranskome Primorju. Naročito su Mlečani živo radili u Zeti i Albaniji, gde su ne samo ljubomorno i uporno čuvali stečene pozicije, nego išli i za novim osvajanjima. Ta njihova aktivnost dovela ih je u sukob sa Skender-begom u Albaniji i sa despotom Đurđem u Zeti, naročito posle god. 1445., kada su uzeli trgovački važni grad Danj. Udruženi Srbi i Albanci nanesoše Mlečanima osetne gubitke; ali, ne mogoše da ih potisnu. Naprotiv, posle tri godine dana despot, zbog poraza svoje vojske, morade za izvesno vreme da obustavi operacije, a Skender-beg sklopi sa Republikom mir, jer ga od god. 1447. počeše napadati Turci. Obećavana pomoć aragonskoga kralja Albaniji naterala je Mlečane da budu popustljiviji i da ne otežavaju već i inače teški položaj njezinih protivnika.

Mađarska je dobro osećala gubitak svog prestiža u susednim zemljama posle poraza kod Varne, kao i opasnost od sve vidnijeg jačanja Turske, i gledala je da što pre popravi svoj položaj. Još uvek se verovalo da je moguće potiskivanje Turaka iz Evrope sa jednom moćnom koalicijom hrišćanskih država. Mađarska, koja je sa Jankom Hunjadijem na čelu uzela na se ulogu vodeće hrišćanske sile u borbi sa Turcima, uviđala je sve više da je u pitanju njen vlastiti opstanak, ako sultanovoj vojsci pođe za rukom da sruši ostatak hrišćanskih država na Balkanu, i stoga je sada gledala da te države veže što čvršće za sebe, organizujući ih za zajedničku borbu, koja bi, naravno, bila rukovođena prvenstveno mađarskim interesima. Borbena aktivnost Mađarske uze maha naročito od god. 1446., otkad postade njen državni guverner Janko Hunjadi, vođ vojničke stranke i čovek koji je najveći deo svoje popularnosti stekao borbama sa Turcima. Despot Đurađ, koji je pre pet godina bio glavni saradnik Hunjadijev u stvaranju hrišćanskog saveza protiv Turaka, nije se ovog puta oduševljavao mađarskim planovima. On je video da u taj savez ne ulazi nijedna od većih država; da su Mleci čak u izvesnom sporazumu sa Turcima; i da bi glavni teret ratovanja pao i opet na Srbe. On stoga ne samo da ne ulazi u savez nego mu je čak i protivnik. On neće da tek malo oporavljena Srbija postane ponovo ratno područje. Naprotiv, njegova je jasna težnja da položaj Srbije pojača novim vezama i da joj uštedi koliko god može nove potrese. Ženidba njegova sina Lazara, u decembru god. 1446., sa Jelenom, kćerju morejskoga despota Tome Paleologa, a bratičnom docnijeg cara Konstantina Dragaša, izraz je tih težnji, koje su bile u interesu i srpskoga i vizantiskoga dvora. Prilikom ove ženidbe Lazar je dobio naslov despota, i označen je tim ne samo kao očev naslednik, nego čak i kao njegov savladar. Da pojača odbranbena sredstva Vizantije, despot je god. 1447./8. pomagao obnavljanje carigradskih bedema i time najbolje pokazao da je njegova turkofilska politika bila samo politika nužde.

Početkom septembra god. 1448. počelo je pribiranje i prebacivanje mađarske vojske preko Dunava, kod Kovina, za veliki pohod protiv Turaka. Sva nastojanja Hunjadijeva da se i despot pridruži tome pokretu ostadoše bezuspešna. Despotov činovnik, »riznički čelnik« (ministar finansija), Dubrovčanin Paskoje Sorkočević, imao je da objasni Hunjadiju ustručavanje svoga gospodara i da, u isti mah, dobro osmotri stanje mađarske vojske, koja je imala na 70.000 ljudi. Bojeći se da ga Turci ipak ne okrive radi veza sa Mađarima i njega ne optuže da je mađarska vojska prošla kroz Srbiju sa njegovim pristankom, despot je odmah dostavio sultanu, koji se nalazio pod Krojom u Albaniji, sve vesti koje je znao o snazi i kretanju mađarske vojske. Hunjadi, ljut zbog despotova ustručavanja, dopustio je da se njegova vojska, na prolazu za Kosovo, ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji, tražeći hranu za sebe i za stoku. Hunjadi je pošao protiv Turaka na Kosovo po svoj prilici stoga što je bio obavešten da se sultan sa svojom vojskom nalazi u Albaniji i da mu otuda hita u sretanje na tom klasičnom polju tursko-hrišćanskih obračuna, najpogodnijem za razvoj veće vojničke snage. U trodnevnoj bitci 17.—19. oktobra mađarska vojska je pretrpela strahovit poraz. U strašnoj borbi pogiboše, među ostalim vitezovima, Janoš Sekelj, Hunjadijev sestrić, proslavljen u narodnim pesmama kao Banović Sekula, i hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac. U narodu je ta mađarska pogibija ostala zapamćena sve do danas u poznatoj uzrečici: »Stradao kao Janko na Kosovu«.

Razbijena mađarska vojska prsla je na sve strane. Najveći deo vraćao se u begstvu preko Srbije. Srpske vlasti beguncima nisu pravile smetnja, pored svih šteta koje su im Mađari naneli prilikom svog ranijeg prolaska. Za te štete despot je činio odgovornim njihova vođa, samoga Hunjadija, pa ga je stoga dao na prolasku uhvatiti i zatvoriti. Ne može se danas jasno utvrditi da li je staroga despota navela na taj nimalo politički postupak žeđ za osvetom ili težnja da se i na taj način opravda pred Turcima. Ali, u svakom slučaju postupak nije bio dobar i doneo je njemu samom više neprijatnosti nego što bi mogla biti korist od njega. Na despota je bilo već i ranije dosta povike, kad je god. 1444. napustio saveznike. Poraz na Varni, kao i ovaj na Kosovu, pripisivani su dobrim delom njegovom držanju. U očima Mađara on je smatran kao izdajnik, i ovaj postupak prema Hunjadiju mogao je samo da pojača opšte ogorčenje protiv njega. Nije bilo teško predvideti da će Hunjadi, ako ostane živ, ili posle njega njegovi prijatelji u Ugarskoj naći načina da se svete despotu i Srbima za ovu meru. Turcima ovim postupkom despot nije, isto tako, ugodio do kraja, jer im nije izdao Janka; oni su i dalje imali izvesnog razloga za sumnju da Đurađ neće da kida sve veze sa Mađarima i da im, prema tome, nije potpuno pouzdan. I kod naših ljudi bilo je osude despotova postupka; u dalmatinskim bugaršticama nazivaju Đurđa pravom »nevjerom«. Ugarski staleži rešili su odmah, krajem novembra, da Hunjadija izbave iz Despotovine, nudeći Đurđu novčanu otštetu od 100.000 dukata i obećavajući mu pomoć protiv neprijatelja. Da se sve lepo izgladi bi čak rešeno da se despotova unuka Jelisaveta, kći Ulriha Celjskoga, uda za jednog Hunjadijeva sina i da taj sin ostane kao talac u Srbiji, dok se sva ova utanačenja ne izvrše. Sam Hunjadi, protiv koga se beše digla jaka opozicija u Mađarskoj, okrivljujući ga za poraze kod Varne i Kosova, nije spočetka ustajao protiv despota, jer mu je trebalo njegovo posredovanje za mir sa Turcima. Kada je mađarski sabor odbio predloge za mir, koje beše izneo despot, ovaj se odreče daljeg rada u tome pravcu i tim još više izazva srdžbu i optuživanje Mađara. Da se Janko Hunjadi i Mađari neće držati primljenih obaveza prema despotu i da će ih oglašavati za iznuđene bila je stvar koja se mogla očekivati od onoga časa kad im despotova saradnja ne bude više trebala ili kad on ne ushtedne da manje više izvršava njihovu volju. I doista, mađarski sabor i sam papa Nikola V svojom bulom od god. 1450. oslobodiše Hunjadija dane obaveze i zakletve, smatrajući despotov postupak kao ucenjivački. Odmah potom oduzeo je Hunjadi despotu dobra u Ugarskoj. Pisma starog despota iz te godine puna su prkosa i čak ponegde i pretnje, koja je, verovatno, iskreno mišljena, ali koja je bila bez mogućnosti da se ostvari. Ovim sukobom između despota i Mađara koristio se odmah i bosanski kralj Tomaš i početkom god. 1450. poseo je Srebrenicu.