Ivkova slava/1.4
Đurđevdan[uredi]
Glava prva
* * *
- E, ne mogu da slušam kad neko laže,- reče g . kaznačej ženi, kad se nađoše na ulici - e, pa ne mogu ! Jesi l' ga čula, bogati!? Pa bar da udesi da se može verovati. Nego tako ka da je sav svet lud, pa ne zna ništa ! Otišao u zimu, a vratio se u leto ; lovio zečeve, a posle deli srne i jarebice ! E, jesi l' ga čula samo, kako odvaljuje!? E, što to poneki ljudi vole da slažu, to je za čudo ! Pa bar da paze, da udese, nego ... presede mi i slava!
Posle ovoga bilo je još gostiju, dokle se nije unela lampa. Tada se digoše i poslednji. I gosti prestadoše dolaziti.
Ostade domaćin, domaćica, gca Marijola, Kalča, Smuk i Kurjak. A ostade i onaj Nepoznati, koji se nešto živo beše zagovorio s Kurjakom pa, rekao bih, nije ni primetio da su se sobe ispraznile.
- Pa ja ve i ve pita ', e li ste za rakiju? - pita domaćin.
- I za rakiju smo i za vino, - odgovori Kalča - ama ono nije za nas.
- Jel' ćete šljivku ele našu anasonliku? Kevo, mori, ela donesi rakije malko.
- Kako malo, crni Ivko, - veli mu Smuk - kad nas znaš, fala bogu, da smo mušterije .
Obrediše se nekoliko puta, razgovarajući se živo. Davno je već vince udarilo u lice, a sad i rakija stade besediti. Nestade zvaničnog izgleda i zvanične poziture domaćinove i nastade živ intimniji razgovor.
Domaćica donese jela i svi posedaše za sofru. Došla i Marijolina majka po devojku.
Večeraju.
- Siko, mori, - okrete se Kalča devojačkoj majci - •e li jošte možeš onako ubavo da poješ kako u natpe vreme što poješe onuj pesmu: " Sla vuj pile, ne poj rano ".
- Ta što pa da ne umem? - veli Sika.
- Pa ela da mi malko zapoješ! – veli Kalča.
- 'Ajde pa ti, nije te ni sram! - veli Sika. - Žena udovica, pri golemu kerku, biva li da poje! Nije adet!
- Mori, kakav adet! "Adet", vika! Srbija slobodija, a stari adet beše!
- Beše si naše, Kalčo, a adet si pa onaj ostade! - veli mu Sika.
- 'Ajd si poj - veli joj Kalča - onuj starovremsku: "U bašču sam ruža, dokle nemam muža!" Je l' si gy čuja nekad kad poje, a, Kurjak?
- More, krši si vrat, kelešu nijedan, što me pa zadevaš vazdan-dan! - grdi ga Sika. – Nesrećo! Nije te ni sram od ovoj dete! Kako da pojem pri mužije - tuđi čoveci - ja, žena udovica!? Pamet si beri, more!
- Ama prošlo si je onoj starovremsko, ne l' ti vikam. Gledaj gy samo/ Kako selska Dena, sramuje se!
- Ti da si ćutiš! - oseče se Sika.
- Siko, mori! - reče Kalča, pa nakrivi kapu i gleda Siku čežnjivim pogledom. - Haaa, Sike dušmanke moja, znaješ li ono naše staro?! Jošte se ja ne izmeni', Sike! Jošte sam si ja pa onaj stari merak! Za ništo me, ete, Sike na ovaj svet neje tol ' ko žal kako što me je ete ' žal za t eb'! Sike, tamničarke! E-e-e! Tol' ko g ledanje, bre! Tol'ko se gledamo, pa se ne uzedomo! (Koj te je gledaja, nesrećo lovdžijska! veli mu Sika). Ama sam ti, ete, bolan, Sike; kako ranen srndak u Pasjaču sam bolan! Pogodi me, ete, jošte onda sas tvoje oči, kako sas srma-zrno, pa i sag sam jošte ni za živenje, ni pa za mrenje. Reče pa stade tresti glavom i lupati se u grudi silno kao gorila. Ela de zapoj mi onuj starovremsku: "U bašaču ,sam ruža, dokle nemam muža!"
- `Ajd` će si dom idemo, Marijolo! – reče Sika ljutito i diže se s ćerkom, a domaćica ih isprati do vrata a domaćin do same kuće.
- Takva si, alis takva, beše i kako devojka. A da gy beše drugi tabijat, ća da mi ona bude žena, zašto si ja beja' pomomak od onoga Tana, bućmedžiju , njojnoga čoveka. Ćaše ona žena da mi bude, tol`ko gu beja` begenisaja, kada bi momak i merak na nju, pa ako što me majka gu mrzeše! A što me pa mrzeše majka gy, mani se! Teke po neki put kad bude u onoj vreme, ja se vrnem iz lov, a onija se pa vrću iz Banju, ta se nađemo na put. A ova Sika si sedi, pa u šamiju do oči, pa gy potfatija jedan rumen od banjanje, ta stanuta rumena kako tetovska jabuka, pa tri dana da gy gledaš! A ja. si, dor gi vidim, nakrivim si fesče pa si zapojem sas ovoj moje pusto grlo:
Izbanjalo se, nađizdilo s'e
pa si frljim jedan tufek za kef. A majka na ovuja istu Siku dor me vidi, ta stane u obraz kako krpa (kol'ko me mrzeše!), pa vika iz kola: "Ja ga što je džampir! Neje te ni sram, vika mi men, trgovački sin!" - A ja se pa činim kako da ič ne razbiram, pa gu ja pa zborim: "A vi pa zašto, vikam, slušate, što si ne idete mirno po put, kako putnici čoveci? Zašto slušate? Što je to na teb' ti krivo, Karo? (Kara gu se zoveše majka). Zar, demek, salte vaše Siče što iskača iz Banju, ta da na njuma taja pesma prilega i razbira se?! A po carski put ja si mogu za moj kef da pojem što si milujem!" vikam ja. - "Nesrećo, vika gu majka, lovdžijska!" Pa potera kola pobrgo. A ja pa si zapjejem, pa si puštim glas ama skeledžijski:
Ne goni konja, lipcal pod tebe!
Kako i ja, maloj Sike, ete, za tebe!
(Ovi poslednji rečovi nema gi u pesmu; ja sam gi sam iz moj pamet duzdisaja). Pa si frljim jošte jedan tufek za kef. "Devojče da mi nesi t`knuja, kara me njojna majka, zašto će na golemo da iskoči, nesrećo lovdžijska!" - "Ho, Majke, što je pa tebe ti to krivo?!“ zborim si pa ja. Koj gu zadeva?! Pojem si, ete, za moj kef! Što, zar teb` li će da pojem, Karo? Ja si idem po moj put, u carsko zdravlje; a ti pa idi si po tvoj put, ama čoveški salte, karanje nema. Zar ste, vikam, oname ta da ne smeje čovek kristijanin da si pogledne u vas! Koj a ste vera, bre!" - E, dušu gu ize do , ete, na majku gu! Zašto si ja veće ubavo vido` što neće ništo da bidne od onaj pazar i onuja rabotu, pa, vikam, berem da se ubavo naplatim sas majku gu. A Sika si sal sedi i ćuti, krotka kako đurđovsko jagnjence...
Tako im priča Kalča, kad ode Sika s Marijalom, a kardaši ga slušaju: Kurjak suče brkove i gleda se niz nos.
- I jošte ostade ubava! produžuje Kalča. Kad gu gledaš sas kerku da ne znavaš, pa da ne rekneš da gy je majka, veće da rekneš da gy je stareja sestra. Ama kad beše devojče - kako sag njojna Marijola, u tej godine - lele, tugoo! Mani se! reče Kalča, pa zažmiri od sevdaha i puče prstima. Mani se! I bogami vi kazujem, jošte polepa beše tag i od ovuja kerku. Vi gu ne znavate, a ja si i pobratim Ivko, mi gy ubavo znavamo i poznavamo jošte od vreme, hej-hej! Jošte od sadrazamsko vreme što se kaže. On da sedne ta da vi priča kakvo beše devojčence! A i cag si je lepa. Ta što imaše tag grlo! Ono veće ništo polepo i poslatko ne tejaše da bidne na ovaj svet, veće kad će ona da zapoje. Ta kada zapoje u lojze sas ono njojno pusto grlo:
Rakito, tenka selvijo,
Turi mi vino da pijem,
Da pijem da se jopijem.
Na skuti da ti prespijem,
Na grlo da ti letuvam,
Kad zapoje, od Goricu, hej-hej, tam' dor do Vinik se čuješe! Toj beše grlo, a ne kako sag u ovija frajlici ! Ama kakvo pojenje!! Pa ne poješe kako sag, sas pućet i iz notu, veće iz pamet, kako petal što poje! Kako cag, ete, teb' tuj što gledam, tako gu pamtim jošte od onoj vreme u onuja njojnu beaz-anteriju što gy imaše tag. A kad se vrne iz lojze, ta si promine prokaj nas, a mi gy zadevamo: "Što reče, Sike, u pesmu: Na skuti da ti prespij em, na grlo da ti letuvam". "Lele, pa malko li je?" vika neki od nas; i, a gu jedan pušti, a drugi gy pa prifati. "Ama", zbori gu cag pa drugi, "ama za men' i teb' li ono zboreše u pesmu, Sike?" A ona se sankim ljuti, bajađim krivo gu, pa si obrne šiju na drugu stranu a nas na'ranjuje lošo.
- Pa što dirate devojku kad mirno prolazi veli Kurjak.
- Bre, bre. Da neće da se i ti posvetiš!
- Trebalo je još gore, veli Kurjak.
- Ama sag, ete vide li, neće da poje; namćor be i napred, u onoj vreme, pa namćor i ostade. A ja si salte gledam gu kerku, veli Kalča, pa nakrivi kapu ono j olče malecno, pa mi dolazi i cag u moj pamet milo za majku gy. Ama alis, ete, takva beše i Sika u ovej godine. A poješe kako slavej-pile; ama cag neće, namćor je. Vide li kako si otide, što je namćor!
- E nije nego da ti peva tu! oseče se Kurjak na nj.
- Bre, bre, pogle ga što si zbori pa ovaj; a zašto pa da ne poje?! pita Kalča iznenađen.
- A zašto da peva?
- Da poje, ete, za kef; nam' za kef, a teb' ti pa za inat. Zaradi drustvo da poje, neje zaradi neko rđavstvo. Što je danas, da li je slava na našoga Ivka, ili je panaija na domaćina, ta da smo žalni, pa da ne smeje da poje?! Da poje, i ova, pa jošte i kerka gy!
- Jest, 'oće da ti pevaju! Valjda su ti one Lazarice sa sela, pa da stanu pred kuću i da pevaju: "Ovde nama kažu mlado neženjeno, mlado neženjeno, Kalču, čelebiju !" Budalo matora! reče Kurjak ljutito i pomalo pakosno. Tebi da pevaju!
- Pa i prilega pobolje sa men'; čelebija sam, ete, a ne kako teb'! Što, bre, zar nesam čelebija! reče Kalča, pa nakrivi kapu i stade sukati svoje tanke a duge brkove. Čelebij a sam i sag, a jošte od vreme taj sam si! U turcko vreme gazešem u zimsko doba Moravu studenu do pupak, da donesiva' iz Srbiju srpski bukvari i knjige za čkolju sas Taska onoga Blagojinog i bata-Kolu Rašinog i Božidarca onoga. E, što će prajiš, kud si pa ti bija tag, nesrećo kurjačka nikakva?