Ivkova slava/1.2
Đurđevdan[uredi]
Glava prva
* * *
Posle podne nastade tek naloga. Gosti jednako ulaze i izlaze. Sobe se svaki čas pune i prazne; intimniji sedaju u hodnik i na doksat. Slike se menjaju, sve novize i novije, sve lepše i lepše, kažem vam kao u kakvom kaleidoskopu. Sad su sobe dupkom pune, malo posle se isprazne. Za trenutak skoro nikog u njima, i domaćin taman načini cigaru, a tek čuje žagor na ulazu i on baca cigaru i polazi pred goste. Nekih pet-šest tako načinjenih a nezapaljenih cigara stoje kojegde po sobi. I sobe se opet napune dupkom tako da bar jedan, ako ne i dva tri, stoje i stojeći prave cigare iz svojih tabakera; a domaćin ih poslužuje svojim duvanom, donosi im žižice i taslice za pepeo; trči iz sobe u sobu, odgovara na pitanja i oslovljava ćutalice. A zatim stane nasred sobe i raspituje domaćicu i Marijolu jesu li svi posluženi, a ponekad hoće, bogme, i goste da zapita je li dobio ovaj ili onaj žita, ili vino, ili već što ovome kao gostu sleduje na jednoj takvoj slavi. A to radi i domaćica Keva. I ona digla, onako malo rasejano i zabrinuto, obrve i pazi da ko ne ostane neposlužen.
Kažem vam, slike šarene, a sve jedna za drugom dolaze kao u kaleidoskopu. Sad baš je tu između gostiju i g. Pera, veterinar, s gospođom, i g. Trifun, liferant, sa svojom ženom i decom, sa dvoje malih i jednim većim, jednim glavatim i bucmasmastim bucovom sa šeširom koji mu je ravno do ušiju nabijen na glavu, a koji je ili zaboravio ili ne može da ga skine - jer su mu zauzeti ne samo džepovi nego i ruke kolačima sa raznih dosad posećenih slava. Tu je g. Jova, sreski pisar, sa ženom u libadetu sa isečenim rukavima i dijamantskim. prstenom i granom na šamiji ispod koje se pružaju bestraga dugačke šiške, koje se spominju u jednoj pakosnoj pesmici zajedno sa imenom g. načelnika okružnog, a sve povodom one grane koju joj je kupio g. načelnik, jer su pre toga lomili jadac. Gđa pisarka je za sve vreme ćutala i sedela kao kip, samo se jednom (zavaravši domaćici oči) maknula i prevukla prstom preko politiranog stola, ali se na svoju žalost uverila da nema prašine. Došao je g. Milosav, apotekarski pomoćnik, dalje i g. starateljski sudija s gospođom, do njega dalje još neki, a u ćošku još neko, iako tome niko imena nije znao, niko, pa ni domaćin. Ali to ga nije ništa ženiralo, jer ako njemu domaćin nije znao imena, nije vala, ni on domaćinu znao, pa su tako bili kvit. A domaćinu taj nepoznati nije mogao da dozna ime zato jer one s kojima je ušao nije poznavao, a nije bio opet rad da se sramoti pred njima pa da ih pita.
Razgovor se vodio onako s prekidima, malo dijaloga, pa malo pauze; nekad jedno a nekad drugo duže. A bio je razgovor onaj običan, već stereotipan na slavama. Govorilo se o stanovima, o vremenu, o skupoći na pijaci, o bezobraznim mlađima, o Falbovim proricanjima, o broju slava toga dana i o Svetom Nikoli, za koga se svi složiše da ga ipak najviše sveta slavi. I taman se domaćin upoznao sa svima i ušao malo u razgovor, kad morade da prekine svoju staru priču o tome kako je njegov ded ostavio staru slavu i uzeo ovu današnju (koju su priču mnogi stari prijatelji i posetioci ovoga dana već napamet znali, jer ju je ovaj svake godine toga dana pričao bar jedared), morade da je prekine, velim, jer ču spolja žagor.
Stižu novi gosti. Svi ućutaše i okrenuše se vratima.
Ulazi g. Kuzman, kaznačej, a dao ga bog pa temeljan i on i njegova gospođa, sušta slika Verthajmove dvokrilne kase; za njim ulazi g. Fizikus Milan Ružić (pređe Moric Rozencvajg) tako da nije morao da kvari monograme na salvetima, šnuftiklama i tako dalje sa svojom ženom Natalijom i maloletnim sinom Miloljubom, jednim buljookim lepo obučenim detetom sa tankim nogama i golim kolenima; a za ovima g. Mirko, penzionar, sa ženom Stefkom i ćerkom Bisenijom koja je već pre jedanaest godina posluživala na slavama; i naposletku uđe i ona prva posetiteljka od pre podne, majka gđice Marijole, devojčeta što poslužuje baš u ovaj par stare goste kafama. Ona je tek samo tako, samo časkom došla.
"Ja ću si tuj, reče više za sebe i sede na jedan ćilimom pokriven sanduk. Došla je samo da vidi kako joj ćerka poslužuje i da joj namesti haljinu i kosu, ako što, to jest, bude malo u neredu.
- 'Ajd, diž'te se rekoše stari gosti, kad uđoše novi.
- Što, more, zar će' iskočite! - pita ih domaćin, ne znajući ni sam da li da ih gostoljubno zadrži ili učtivo isprati, pa je zato i stao pred njih i raširio onako ruke kao da hvata pile po avliji.
- Pa testo ne jedoste, gurabije ne uzoste, a veće iskačete! Jolče, ela donesi gurabije! – reče Keva, agitujući već kao i svaka domaćica za slatkiše.
- A hvala, hvala! - klanja se g. Pera, veterinar.
- Pa pričekajte berem jedno kafe. Jolo kerko, ajde poskoro po jedno kafe! - veli im domaćica.
- Blagodarimo, posluženi smo sasvim, onako... A moramo da se štedimo; moramo još nekima. Deco, napred komanduje Trifun, liferant. Ko što radi, ženo, ovo naše dete, vala, samo jede, i pokaza štapom na derana koji je baš tada svršavao s jednim kolačem i gledao koji će od ona dva koja držaše u rukama pre da počne jesti - umetlo se baš na tvoju familiju. – Gospoja Kevo molim vas, nemojte mu više davati slatkiša. Halav je i ždere pa ne zna šta je dosta pa će da bude tutnjave noćas.
- Ama, dete je ... pa vikam ... miluje što je slatko i blago ...
- Ama ostav'te, znam je njegovu naraf . . . E, pa_ zbogom, domaćine, zbogom domaćice! Prošćavajte! - veli Trifun, prolazeći kraj stelaža na kome se trese sav porculan.
- Prošće kako i kolje! - smeje se domaćica, ispraćajući ih. - Će da dođe i vaša slava, pa ću da ve pitam: el' će vi milo bidne kad se rasturuje drustvo?
- E, to mu je! - reče liferant, pa nabi šešir koji je za tri numere bio manji od glave i iziđe.
- Pa nemojte da nas smetnete s uma: Kuzman i Damjan, Neumitni Vračevi! - veli g. Pera veterinar.
- Što! Ama zar cag pa i ti, gospodin-dokture?! - zaustavlja ga Ivko. - Eto takoj si je toj! Dor se jedan digne i iska da si otidne, vide i onija pa drugi ta se dizaju pa se kvari drustvo - veli domaćin i jedne zaustavlja, a druge posađuje kao ono majstori na vašaru što ujedared opšte sa svima mušterijama.
- Ne zaustavljajte nas ... moramo. Moramo, - reče gđa veterinarka imamo još na jedanaest mesta da svratimo. I oni nama, već što kažu, i bogzna kako, svake nam godine dolaze i posećuju nas; a, što kažu, više puta i preko godine, a mi, kakvi smo, tek svake druge.
- More, pa i treće . . . - reče domaćin.
- Pa, što rekoste, i treće. Ja se, verujte, moram priznati da je do mene krivica, - veli gđa veterinarka zabadajući špenadlu - ja se, verujte, i ne bih setila, al' moj Pera na to strašno pazi. On to zna. Ima sve slave u notesu zapisane, pa uvek zna kad ko slavi. On to zna i vodi računa, a već po meni, kakva sam ja, bogzna kad bih im i da li bih im otišla! Dok ja u njihovu kuću jedanput, dotle oni kod mene deset puta. Baš onomad sretnem se s gospojom načelnikovicom, pa lepo vidim, baš ljuta žena na mene ...prebacuje mi ... kaže mi: ,,Ne, ne, nemojte ništa da mi govorite, znam da umete slatko da govorite ... neću da vas čujem, da vas čujem neću!" Kaže ona, a vidim baš žao ženi. Čisto mi žao, sramota me, :misliće još žena da se valjda gordim! A nije, bogami, nego mi taka naraf. A tek mislim u sebi: Bože, Cajo, dokle ćeš ti biti takva! Još da nema one naše Ženske podružine, ti se ne bi ni videla i sastala nikad sa svetom! A ja sam tamo delovotkinja i konceše pravim, a gospoja načelnikovica je predsednica.
- 'Ajde već, Cajo! reče muž.
- Izvol'te kafu! Što, zar ću pa da vrnem kafu? - ču se tanki glasić gđice Marijole.
- Fala, fala, Jolo! - reče gđa veterinarka, pa uštinu devojče za obraz i poljubi je. – Neću moći spavati ako još jednu popijem.
- Koj' neje pija kafu?! - stade pitati devojče i okretati se po sobi.
- Hajde baš da vas oslobodim tereta! - reče jedan gost i uze pa popi oba fildžana kafe.
- Pa ela-te, izvolevajte jutre berem na patericu; paterica se vika ženski svetak! veli domaćica.
- Dakle, nadajte mi se sutra zasigurno! - veli gđa veterinarka.
- Hoćemo li već jednom? - reče nestrpljivo g. Pera.
- Ama molim vas, molim, - umeša se g. Mirko, penzionar - pa ostan'te malo. Nemojte da pomislimo da je to zbog nas.
- Ah, taman posla! - izvinjavaju se gosti, spremni za odlazak.
- To je ono - veli g. Mirko - što kazali: "Došli diviji pa isterali pitome."
- I vas će, i vas, ne bojte se - veli starateljski sudija. - Danas meni, sutra tebi! Znate kako kažu. - A jesmo l' bogati, ženo bili kod našeg Jelesija, kod poštara?
- Nismo, znam dobro - veli žena. Sećam se baš dobro da smo samo prošli i zavirili, a ti reko: "Hajd da ostavimo za posle, kad udarimo natrag."
- Dobro, kad ti veliš. Ama, znaš, samo da se kako ne obrukamo; ako smo već bili pa mu odemo još jedared.
- Ama berem kafu! - navaljuje domaćin.
- Fala, domaćine. A što me teraš, kad eto ja sam idem, veli starateljski sudija. – Naučio sikter-čorbu, ha, ha, ha! Kažem mu, gospodin-Mirko: a što me tera, kad eto ja sam idem.
Smeju se obojica.
- Pa još jedna kafa baš može!
- Blagodarim, - veli starateljski sudija - to bi mi bila devetnaesta od jutros.
- Ne mari vam taj za kućevne kafe – opada ga gđa sudinica, - uvek se zbog toga svađam s njim. "Ne umeš ti ni.kako da mi ispečeš kafu kao u kafani", sekira me on, kao da se kafa peče, a ne kuva!! Ja kad skuvam sebi u lončić, onda bar znam da pijem kafu! Ja hoću u lončić, a on u džezvu.
- E pa zbogom! - veli g. Pera.
- Zar baš odoste? - graknuše nekolicina od sedećih.
- Dakle: Sveti je Stolpnik! - klalja se g. Pera i izlazi s gospođom.
- Pavlovdan! - klanja se g. starateljski sudija i izlazi s gospođom.
- Sveta Petka Paraskeva! - veli sreski pisar i pokloni se i ode i on s gospođom.
- Izvinite što vam kvarim ovako lepo društvo, ali, verujte, moram - reče jedan dotle i neopažen iz budžaka, i pokloni se i ode.
- Ko je ovaj čovek? - pita kaznačej domaćina.
- Ovaj čovek? - veli domaćin pa ućuta za malo. - A koj će da ga znaje! Trebe da je neki prijatelj ama ga eto ne znavam sag. A trebe da je dobar čovek i prilega na toj! - završi Ivko panegerik nepoznatome, iako je ovaj maločas u zabuni seo na tuđ šešir i sedeo na njemu sve vreme dok je na slavi bio.
I svi se složiše da je to bio neki mora biti dobar čovek, iako ga niko nije poznavao.
Pauza.
Da bi prekinuo pauzu, g. penzionar se okrete domaćinu :
- E, mora ti se, majstor-Ivko, priznati da imaš vala, krasan dan za slavu! - reče g. penzionar. Lep dan! - Nije fajde!
- Ja! Doista! Osobit! - ču se iz raznih budžaka.
- A, pa Ćurđevdan je uvek lep, obično je uvek lep dan! - reče g. kaznačej.
- Jeste, uvek je lep! - rekoše još četvoro u jedan glas.
- Jolo! - šapnu domaćica i dade očima znak Marijoli da posluži goste vinom.
Služi se. Pauza.
- More, pa i nije uvek. Kakvih sam ti ja sve Ćurđevdanova zapamtio, bože moj, pa jedna nesreća, jedan kijamet prosto; da bog sačuva! - veli g. Mirko.
I gosti nekako osetiše odjedared kao da je neko sa snegom po kaputu, šeširu i čizmama ušao u sobu i uneo zimu unutra.
- Pamtim ja lepo kao da je juče bilo, beše to, čeka j , molim te, pre ... pre ... pre ... dvadeset i dve, ili, bogami, biće i pune dvadeset i tri godine (počeo sam već pomalo da zaboravljam ...ostarelo se) , ali znam dobro da sam već bio pomoćnik kaznačejstva (ne znam da li se ti, Stefka,sećaš), - reče penzionar ženi do sebe pamtim lepo kakva je nesreća napolju bila, da smo morali opet uneti furunu u sobu i ložiti baš na ovaj isti današnji dan. Te su godine, sećam se dobro, mnogi ćurići crkavali.
Svi izjavljuju svoje čuđenje, a gđa Natalija fizikusovica još kao i neko sažaljenje prema rano uginulim ćurićima, pa namestila usta onako prijatno, i onako sačustvujući klima glavom i reče: Na, mogu misliti!
- Ta nemojte dalje, kad eto, što fala bogu svi pamtimo, preklane znate kako je bilo na današnji dan. Prosto da čovek lepo ne iziđe iz svoje rođene kuće. Te ne znam kiša, te vetar, te kao na formu snega; blato, pa čoveku formalno došla, što kažu, duša mokra reče drugi onaj Nepoznati, koji je takođe poodavno došao pa nikako da se makne iz ove kuće, a koji se tek sad malo otkravio i malo veći monolog izgovorio.
- Pa i to, što rekoste, preklane, eto kako je preklane bilo! - veli penzionar. - Nije fajde, pobožan čovek naš Ivko, pa mu i svetac pomaže. Aha, ha, ha! - smeje se i tapše domaćina po ramenu.
- Toj će mu bidne! - smeje se domaćin.
- A jutros još kao da je izgledalo da neće biti tako lepo. Ja sam, verujte, živ premro bio- veli onaj. - Ne znam samo da li ste i vi primetili! - veli Nepoznati.
- A vi je li ste, prijatelju, dobili kafu?- zapita ga domaćin, čudeći se da je još tu.
- A, jesam, jesam, hvala! - zahvaljuje onaj.
- A ništa sal si pitujem, zašto znaš može da se' i zab'ravi! Pa si otide čovek bez kafu - reče Ivko, pa mu se malo posle okrenu. - Znaš, gospodine, slava je, mnozina su čoveci.
- Jeste! - veli domaćica i men' mi beše nekoj vreme stra'! Kad bi pred leganje, a Ivko si izišeja beše na dvor u šes' po turcki, pa kad se vrnuja, a on reče: "Kevo, mori, 'oće, reče, da ni se batiše slava će vrne, reče, ćiša; natuštilo se, lele, reče, otutke odi Prokupačko." A men' mi pa bil žal, pa vikam: Da ne da Gospod, berem za sutra, a posle, vikam, ako će, što mi veće treba lepo vreme!
- Ah to je divno! - prihvati Nepoznati. - I tako vi ste se bojali a niste imali zašto! Ha, ha! E, tako je to. Ne zna čovek nikad unapred; vreme je, pa se začas promeni.
- Jeste, alis takoj - reče Ivko, pa ga pogleda, onako malo kradom ga zagleda od glave do pete.
- A eto moj komšija, kad je lane slavio Mitrov-dan, pa do pet ujutru ne može biti lepše. Majski dan formalno, faktički letnji dan, a oko šest, kad, tek se ujedared smrče, pa zaokupi najpre vetar, a posle jedna kiša i jedan sneg i prosto jedna nesreća! To beše grozan a ujedno i divan trenutak!
- Jolo! Ela na gospodin jedno kafe! – reče Ivko devojčetu i pokaza na govornika.
- Ah kakav buran dan! Sećam se lepo kad dunu, pa mi diže šešir s glave, a ja da u'vatim šešir a on mi izvrnu kišobran. Ode sav bestraga. Ah, to je bilo tragično, upravo tragikomično; da, da, sasvim tragikomično. Zar ne, gospođice? -reče obraćajući se Marijoli, koja mu okrenu ljutito leđa i naprći usnice. - Morao sam nov da kupim, a i onaj je bio nov-novcit, svilen, za dvadeset i šest frnaka mi dao jedan moj dobar poznanik, Jedan koji me prosto obožava, i to samo kao meni, po koštanju. Kako vam se to dopada?! - završi onaj srčući kafu i gledajući po gostima, a počešće na Marijolu.
- Pravo kažete, ne zna čovek nikad kako će da bude, pa zato baš i kažem maločas mom prijatelju Ivku da je srećan s danom ... A kol'ko ono imaš ti soba?
- Pa, slava bogu, kako za nas jedni prostaci ljudi, dosta. Ete ova ovde i ona što gy vidiš i ona treća i jedno sopče, mutvak i kiler.
- A to je tvoja kuća, je li, domaćine?
- Naša, gospodine! Od tatka mi ostade; tatko mi gy još imaše, a ja si salte kupi od komšiju jedno parčence od avliju, tam' kude je sag šupa, kako gy vija vikate, za drva i kenef, da prošćavate.
- Blago vama - veli gđa penzionarka - kad eto tako lepo imate svoju kuću, pa se ne morate svaki čas seliti. To će me seljakanje i sa'raniti pre vremena, a mi se svaki čas selimo.
- E, pa sad se ne seliš veli g. Mirko.
- Pre sam se selila iz mesta u mesto, a sad iz male u malu. Je l' ono samo seoba, ne valja ono! A da si me poslušo kad sam ti govorila, mogli smo imati svoju kuću.
- Jest, a otkud da kupim, i gde da kupim, kad sam neprestano menjao mesta. Treba novaca.
- Tek ja znam da to ništa ne valja – veli gđa penzionarka. Kad pogledam samo na stvari, a meni se tek stegne oko srca. Sve vam to polupano i iskr'ano i odrano ko da su Čerkezi lupali.
- Dve seobe, jedna paljevina! Eto to ti je! - veli Kuzman, kaznačej, koji je, naravno, kao svaki kaznačej, imao ne jednu kuću, jer puž bez ljuske i kaznačej bez kuće ne da se ni zamisliti.
Opet pauza.
- Pa jeste l' imali, gospoja, gostiju? - zapita gđa kaznačejka, oslobodivši se kraj muža.
- Pa, spolaj na Gospoda, beše gi dosta, sijasvet! I u ovuj i u onuj sobu beše gi puno, kako semke u lubenicu veli domaćica.
- A šta znate! – veli gđa kaznačejka.
- Živi ljudi pa se obilaze. Još da nema ovih slava, ne bi se, bogami, kažem ja, znalo ni da smo komšije! - veli penzionar.
- Pa izvol'te i kod nas - umeša se g. fizikus, Mor ... ovaj, Milan, koji je dosad samo ćutao i samo se učtivo i simpatično smešio.
- Istina! A koju slavu slavite? - pita gđa penzionarka.
- Pa uzela je i moja gospođa, jeste, da slavime treći dan Duhova, jeste! - veli g. fizikus. - Dakle, mi sme tako slobodni, mi se nadame.
- Pa naravno, doći ćemo - veli gđa penzionarka. A izvol'te i vi kod nas, naša je slava pre vaše, još nekoliko dana. Mi slavimo Svetog Nikolu, ovog letnjeg.
- Istina! A što, gospoja, letnjeg? Bože, letnjeg da slave! - čudi se gđa kaznačejka ravnodušnim glasom.
- Pa, znate, ono svejedno je, jedan Nikola je ko i drugi, letnji ko i zimnji. Samo Cigani, što kažu, prave razliku. Oni vole Ćurđevdap što im donosi leto, a mrze Đurđica sa njegovim lapavicama, vetrom i snegom ... A nama svejedno! Zimnjeg slave mnogi ; već ko ti ga i ne slavi! Pa tako niko nikom skoro i ne može da ide u posjetu. A letnji je već drugo, pa ja i Stefka dogovorili se još pre dvadeset i više godina i javimo preko novina: nek izvole prijatelji na letnjeg na čestitanje.
- Nije drukše! - reče neko u drutptvu.
- Ta šta mi to kazaste! - čudi se gđa kaznačejka ravnodušno.
Opet jedna pauza, koju prekide domaćin iz učtivosti prema gostima (a naročito prema g. Mirku, čijim se poznanstvom ponosio), pa stade hvaliti sv. Nikolu. Hvalio ga je kao najvećeg sveca kojega najviše Srbi slave. Ivko je rado čitao Žitija svetih, znao ih naizust, i nijedan mu se svetac, veli, nije tako dopao kao isti sv. Nikola. Toliko ga svet slavi, a veli, i zaslužio je to.
- Još malecno detence doklen beše, sv. Nikola - veli Ivko - ne tejaše da sisa u sredu i petak; sisku da ne vidi i gura gu sas ruke ! Ne tejaše, demek, da blaži, eli, što si vija zborite, da se premrsi sredu i petak. Jošte onda, more, pa vidoše ubavo tatko i majka mu, Teofan i Nona, što će gi detence napraji veliki čes' i će stane najgolem: svetak u sav kristijanlak!
- Doista, - priznaju mnogi - najveći svetac, ima najviše slava ; pola Srbije i srpstva slavi ga veli neko iz budžaka.
Gđica Marijola, koja je po nekom instinktu znala kad treba da posluži, uđe i sad i stade posluživati vinom i slatkišem. Mlađi uzimaju i vino i slatkiše, a stariji samo vino, a za slatkiše izvinjavaju se slabim zubima.
- Izvol'te puslici - nudi gđica Marijola g. Mirka.
- Fala, dete! He, he, da si me pre četrdeset godina posužila, - veli g. Mirko - pa da i uzmem puslicu, al' u šezdeset sedmoj nisu mi, dete, više zubi za to. - Za Marijolom ide domaćin i sa najljubaznijim licem nosi tanjir sa duvanom i cigar-papirom po njemu ozgo, pa i on služi i nudi goste.
- Izvol'te. Koj' pije tutun, nek se posluži.
Svi prave cigare.
Opet pauza.
- A ti, gospodin-Mirko, ne čuriš li?
- Kako reče? - pita g. penzionar Ivka.
- Vikam: ti zar ne pušiš, gospodin-Mirko?
- A, fala, fala, ne pušim. Ili, to jest, pušio sam nekad, a sad da ga ne vidim; da ga ne vidim, isti duvan!
- Bože, gospodi! - čudi se domaćin. - Pa cag ič li ne piješ tutun, gospodine?
- Bože sačuvaj! - veli g. Mirko. – Ama nikako!
- A sad biste baš - umeša se kaznačej - kao penzionar mogli i trebali da pušite, da, ovaj ...
- Da pravite onako, što kažu, znate, malo dviženija . . . - prihvati gđa kaznačejka.
- Ta i to - reče kaznačej - al' i onako, zbog dugog vremena.
- Pušio sam ti ja, ko što maločas rekoh, moj gazda-Ivko, te još kako sam pušiol - veli g. Mirko, obraćajući se Ivku, koji se zamajao posluživanjem cigara pa i ne sluša, dokle ga ne gurnu domaćica i on ostavi duvan i dođe sa ljubaznim licem da sluša g. Mirka. - Pušio sam, pa kao svaki Turčin. I mučio da je bilo u vreme moje čoveka koji bi takav tirijaćija bio ko ja nekad. Samo u duvanu da ne oskudevam, za to sam se starao. A sad, vala, mogu po meni baš slobodno da ga i ne sade. A pušio sam četrdeset i pet godina ravno, od petnaeste svoje godine pa do pre sedam, a sad mi je šeset i sedam na Ognjenu Mariju uzeću šeset osmu, a moja baka šeset i prvu, a Biseniji će na Malu Gospojinu ...
- Ta šta si opet okupio, mari ko za tvoje godine! - prekida ga gđa Stefka.
- A pravo veliš, naučio sam sve s ciframa, pa i ne pitam je l' kom to po volji. He, he, veliš moje godine. A kam' sreće da su moje, nego nisu moje. Moje su samo ove što su mi još ostale, a one, što kažeš da su moje, da su moje, bile bi kod mene, al' su otišle, prošle. Ko što vam rekoh, šeset osma ...
- Ta šta govorite!? Šeset osma? A ja vam ne bih dala ni ...
- Jok, jok, ne gledajte vi, gospoja, na mene! Ako sam ja ovaki i ovako izgledam, ipak sam ja šeset i sedam mesnica doživeo. Ama u moje vreme nije se znalo za bele kafe i krofne, niti se znalo za te miliprote, ni za te supe i sosove! Nego kačamak i proju, pa kupus u užičkom loncu zemljanom, pa kako se koji dan više podgreva a ono sve bolji, jakako! Pa, gospoja, brate, ppoje, "Proja baje, kupusa nestaje!" Jakako, ali ja vam još ne znam šta je to zubobolja, niti mi je i jedan zub moj blamiran!
- Ha, ha! - smeje se kaznačej - ono mi se dopada, kako ono rekoste: "Proja baje, kupusa nestaje!" Ej, gospodin-Mirko, bog te vido.
Svi se smeju, a g. kaznačej briše suze od smeha i počinje već da štuca.
- Pa sag, ama baš ič li ne čuriš, gospodin-Mirko?! - čudi se domaćin. - Bože gospodi, svašta na ovaj svet!
- Sad nikako, a pre sedam godina, oka zrela bajinovca, ravna oka, - pa ne sastavi ni dve nedelje! Eto živa moja Stefka, - nek mi ona ne da lagati eto ona zna kako sam i koliko mesečno pušio.
A gđa Stefka i ne gleda, nego gleda preda se, pa mahnu glavom i rukom kao da je htela reći: Ma'ni! Pomenulo se, a ne povrnulo se!
- "More, ti svake godine poputttiš po jedan par haljina!" veli mi ona ljutito. "I džube, ženo, reci i čitava džube", diram je ja. "I ja sam vidim, ama ne mogu, nema kud, naučio sam!"
- Pravo kažete! - umeša se onaj Nepoznati. Isti sam vam takav i ja (Ivko se opet okrene, pa ga gleda neko vreme). Ja čim se probudim, to mi je prvo da se mašim za tabakeru.
Ivko dade Marijoli očima znak da posluži Nepoznatog kafom.
- Blagodarim, - reče ovaj kad mu doneše kafu neka se malo ohladi, - ja pijem radije hladnu. . . Još se nisam ni digao iz kreveta, . ni umio, a ja već odmah pravim cigaru i pušim još onako neobučen, ležeći u krevetu. I to mi je, nećete mi verovati, baš najslađa cigara. Najslađa cigara. Verujte. Božanstveno nešto; bar za mene!
- Ima ... ima! Ima takvija čoveci što su, što se kaže, tirijaćije na tutun! - veli mu domaćin, a na licu mu čitaš lepo kako se muči da se seti gde se to on morao i mogao poznati s tim čovekom!
- E isti sam vam takav i ja bio ko što vi ' ono maločas za sebe rekoste - veli penzionar. - Pa, ko što rekoste, još u krevetu dok sam, čim se probudim i još onako neumiven, a ja odmah jala za tabakeru ispod jastuka, - a tako sam naučio putujući po srezu dok sam još bio sreski pisar, - pa u krevetu pušim. Ljuti se Stefka moja, ova do mene, la veli: "Ta čekaj. bar da uzmeš slatko." A ja kažem: "Džaba ti tvoje slatko, ovo je moje slatko; od ovoga ništa slađe na svetu! Pušim u krevetu. A ponekad i noću, usred noći se probudim, napravim cigaru pa pušim, U mraku!
- Ta šta to govorite! Tako pasionirtl - čudi se gđa Natalija.
- Ah, dozvolite mi - reče onaj Nepoznati da vam primetim učtivo, .ali vi nemate gospođo, ni pojma kako je to kad se čovek navikne! Gospođice Marijola, lepo bih vas molio za jednu žižicu. O, velika hvala! - reče i zapali cigaru i puštaše zadovoljno dimove.
A Ivko skoro zaboravio sve društvo, pa jednako lupa glavu: ko može taj biti što nikako ne odlazi, a već je četiri puta poslužen kafom! (I što je najstrašnije, kaže da može sijaset kafa da popije!) Aja! Nikako da se seti.
- Evo ja mislim nastavi ovaj - da bih tri dana mogao biti mrtav gladan bez mrve hleba a ni pola dana, ni pola sahata ili časa bez cigape! - i pogleda blaženo i nekako milo na cigaru i dim koji se dizaše od nje. - Slavno je to!
- Razume se! - reče neko iz društva, kome je to po svoj prilici bila i prva a i poslednja reč u ovom društvu.
- I da mi neko, na primer, tako gladnom metne preda me i ostavi da biram, na jednu stranu biftek, ili kakvo drugo najlepše jelo, a na drugu stranu cigaru, pa da mi kaže: Biraj sad koje ćeš od ovoga dvoga, jedno ili drugo, ja bih ...
- Ti bi uzo i jedno i drugo! - upade mu malo, kao rekao bih pakosno i bagatelišući g. Mirko, koji je već počeo bivati nervozan.
- O, varate se, jako se varate stari gospodine! Ja bih, verujte, bez ikakva predomišljanja uzeo onu cigaru, a ne bih ni pogledao na taj ručak. Pristao bih da gladujem još tri dana. Možete misliti šta hoćete, ali ja sam bar takav. Čini mi se da bih umro bez duvana. Vazduh i duvan, to je moj elemenat!
- A, ima to takih ljudi - reče neko.
- Čini vam se to. To je samo uobraženje jedno i ništa više, kažem ja. To vam se samo čini, - reče g. Mirko obraćajući se gostima - a kad čujete i kad saslušate ovo što ću vam sada ispričati, što je sa mnom istim bilo, - onda ćete i vi svi drukčije misliti.
- Moguće, sasvim moguće. Pardon, gospodine! - veli onaj. Nisam tako razumeo i mislio.
- Da mi je pre sedam ...
- Molim, molim. Pričajte samo, ja sam puno ljubopitan! - prekide ga onaj.
- Da mi je, vi' te, ko reko pre sedam godina - poče g. Mirko višim i jačim glasom da ću ja moći bez toga duvana i po sahata, ja bih, verujte, držao da je lud čovek, koji ne zna šta govori. Jer ja sam pušio dušmanski. Jednu, a drugu već pravim ; čim jednu izbacim, a ja odmah drugu zadenem u muštiklu (imao sam nekih sedam sve ispušenih muštikala, a sve od prave pene i ćilibara). Pa radnim danom, kad sam u poslu, i bože pomozi, ali nedeljom, kad nemam posla, a ja lepo da se šugam onako zaludan. A i inače slabo pišem, a i ne čitam nešto zbog očiju, a nešto i zato što, brate, sadanje knjige nisu ka pređašnje; sve neke ljubezne stvari, a nema da se, na primjer, opisuju Napolona Bunaparte ratovi, bojevi i lavovi na elefante i tigrove, pa da se, brate, budi junačestvo u narodu. Ništa od svega toga, pa nedeljom jedna nevolja!
- No, mogu misliti ! Naučili ste da ste u poslu. Molim vas, ne prekidaj te, samo dalje! - veli onaj.
- Jeste, uvek sam mrzeo badavadžije! – veli penzionar , pogledav Nepoznatoga onako ispod očiju, pa nastavlja pričanje. A ja, ko što vam rekoh, uzmem ispod kreveta nedeljom onu veliku paklu duvana, rastresem jedne zvanične novine - reče i zasuka rukave pa rastresem bajinovac po njima, tako za pola oke ili nešto manje, pa sednem pa pravim cigare. Napravim da mi je dosta sve do druge nedelje. Tako sam vam ja radio.
- Užasno! - reče onaj.
- E, pa tako vam je trajalo to sve do ovog sadanjeg monopola, - nastavi g. Mirko - a kad dođe monopol, te poskupi duvan, a i gori je, a ja već počo ...
- Sto monopola neka se uvede, ali ja moram pušiti! Pardon, izvolite samo dalje.
- Uđem ja jednom da kupim duvana. Dam šeset para za paklo. Kad uzo paklo, nemaš ga, brate, šta videti! Kad stegnem, a ono se skupi ko sunđer. Daj drugu, daj treću, četvrtu, sve take iste. Ej, Mirko, šta si dočekao! Ta ovo je skupo ko šafran. Ništa, uzmem ja! Dva-tri dana posle toga uđem opet i kupim - Opet tako, uzo ja da biram, jedva nađem jednu nabivenu, uzmem nju, kad otvorim, sitno, brate, ko burmut, samo trunje i prašina. Pa ovo je đubre, sitno! rekoh ja. - "Moguće", kaže mi šegrče. - Ta kakvo moguće" , kad je tako! - "Pa vi hoćete punu paklu!", kaže mi on. Pa ko će ovo da naknadi? - pitam ja. - "Pa kad nije pred svedocima otvorena, ne vredi vam ništa, morate drugu kupiti" veli mi onaj matori koji se diže ispod tezge. Ne kupujem ja, vala, više! Bacim im paklo i iziđem onako ljut iz dućana! Ostavim i pare i duvan. Da ti ja sad tu dovodim dva svedoka za jednu paklu, - to, vala, nećeš doživeti! rekoh i odoh bez zbogom.
- A, to nije samo vama pasiralo ...
- E, nećeš više, Mirko, da pušiš! rekoh ja. A moj prijatelj Marko, kaznačej (umro je, bog da mu dušu prosti, a poznavali smo se i živeli ka braća nekih trideset i sedam godina; umro je onomlani kao kaznačej druge klase) ...
- Ta nije moguće! - veli onaj.
- Šta nije moguće? - pita g. Mirko.
- Ta da je g. Marko umro; ta lane sam ga video!
- Koga, brate?
- Pa Marka, kaznačeja! I posle, on nije bio tako star, kao što se bar iz vašeg pričanja vidi.
- Ama šta vi! Zar je jedan Marko, kaznačej! I posle ko zna kog vi kaznačeja mislite! Umro je, brate, kako da nije umro; ostavio udovicu, gospoja-Nastasiju, eno još i danas žena nosi crno ... i troje dece.
- Ah, imate pravo. Pardon! onaj je bio pomoćnik kaznačejstva i nema dece, taj što ga ja mislim.
- Ne mislite vi, brate, ništa! - Ama gde sam stao? A, ja! A pokojni Marko čuo to što sam kazao pa kaže: "Ko, zar ti da ostaviš duvan? 'Ajde batali! Kome ti to! Ko, zar ti?" - Ko, zar ja da ne mogu da ostavim duvan?! "E, pa videćemo!" veli on. - E baš i videćemo, vala! velim ja. Ja moj gpoš ne dadoh više, vala, za taj duvan.
- No, ovo je sve to interesantnije! uzvikuje onaj. Znam već sve. Opkladili ste se,jelte?
G. Mirko ga samo pogleda pa izvadi plavu džepnu maramu.
- Pa onda? - pita onaj.
"Pa onda", kada znate bolje nego ja sam, koji sam sve to i doživeo, onda 'ajde pričajte vi! Izvol'te samo, pričajte! - reče prgavi starac i stade previjati na kolenu svoju veliku plavu maramu. - Ta da.
- Molim ...
- Molim i ja vas. Izvol'te samo, pričajte šta. je dalje bilo; a ja vas neću prekidati ko vi mene jednako što prekidate - reče i stade ppgavo brisati maramom brkove - jakako!
- Ta, Mirko... umiruje ga gđa Stefka.
- A, ta meni je dosta samo malo ... (pa se zakašlja)... kad oe naljutim, džaba ti onda i razgovora i pripovedanja!
- A, ovi su starci takvi. Badava, ostarina i omladina nikad se ne složi! veli onaj polako nekom do sebe.
- Pa što beše tag, gospodin-Mirko? pita ga domaćin.
Nakašlja se g. Mirko, pa nastavi višim i jačim glasom, a sve kradom pogleda kad će ga opet onaj prekinuti!
- "U šta da se kladimo da ga nećeš ostaviti?" veli mi Marko, taj moj prijatelj, za koga vam maločas rekoh da je umro. - Neću da se kladim nego ti evo kažem da neću da pušim, a to je, vala, mislim, valjda dosta. - "Ama da se opkladimo, veli on, nikako drukčije!" Moradoh naposletku. Opkladimo se u jedno nazime.
- Ha, ha! Zar nisam pogodio?
- I ja poklonim momku odmah tu u kafani i tabakeru od pakfona, a bilo je u njoj, čini mi se, i nešto malo duvana, i muštiklu od pene, a dobio sam je na dar od nekog Ibrahima, teftedara, kad smo uređivali granicu pa se upoznali i posle pozdravljali često po prilikama. I kako sam se tada zarekao, tako ni dan-danji nisam vam ja uzeo tu cigaru u usta, ama nikako! Džaba mu, ko je voli, ali ja nikako, ama nikako.
- Veličanstveno! Divota! I dobili ste opkladu?! - uzviknu onaj.
- Dobio, brate slatki, jakako! - veli g. Mirko malaksalim i skoro plačevnim glasom. - Kako da ne dobijem kad sam se nasigurno kladio! Dabome da sam je dobio, kad vam kažem da nisam posle uzeo ni cigaru ni dima jednog pustio!
- Divota ! - opet onaj.
- Divota - nedivota, to mu je sad, al' ja ne pušim više.
- A jelte da vam je s početka bilo teško; jelte, priznajte! - reče opet onaj . - Ne pušite, istina, čovek ste od reči, naravno. Ali tek-tek, i sad kad neko puši, j elte da vam je teško? Znam ja!
- Ama kako teško! - oseče se g. Mirko pa se zakašlje. "Znam ja! " Zna on bolje nego ja!
- Nauka! - reče domaćin.
- Ono jest, istina, s početka mi je bilo dosta neobično. Nije šala, četr'es i pet godina, al' opet ... posle je išlo sve lakše. Kupim badema, pa zedem, gospoja, da zavaram usta.
- Daklem badem je sredstvo ... da ... reče kaznačejka.
- Ili kupim šećerleme i ratloka kod onoga Janaćka Čikiridesa, lekerdžije na ćošku što je, pa tako, kao što sam maločas reko, zavaram usta.
- Naravno, navikli ste se! - reče neko.
- I sad ne pušite - čudi se gđa fizikusovica.
- Nikako, gospoja.
- I furt jedete bonbone i kartacetle? - pita gđa fizikusovica.
- A, ne, to sam samo neko vreme radio, samo prvih dana. A sad uzmem ev' ove moje brojanice (a dono mi ih je Nastas, leceder, sa hadžiluka iz Jerusalima), pa ih prebrajam. Zabavljam se tako, gospođo, da zavaram prste, pa kao da pravim cigare.
- Gospodi bože! - čudi se domaćin. Svašto na ovaj svet! Da gledaš, a ti da ne čuriš!
- More, ne samo što ne pušim nego još svakog sovjetujem da ga batali. A nije da se ne može. Kad mi to neko kaže, e, ja bih onda puco od muke! Može, brate slatki, čovek sve, samo kad 'oće ... samo kad 'oće.
- Ja, bogami, ne mogu; ne mogu, pa eto bolje da priznam! - veli onaj .
- I verujte da se od toga doba sasvim drukčije osećam. Znam, bože, pre: te ne mogu ovo, te ne mogu ono; te jede mi se ovo, te spremi mi, Stefka, ono. A sad, otkako ne pušim, samo trpam u tanjir pa pitam: ima l', Stefka, još; donesi još!
Smej i čuđenje opšte. Svi se čude i diskutuju o ispričanom, samo je gca Marijola ravnodušna, a bog zna da l' je i čula ko je to ostavio duvan pa sad ima dobar apetit. Ona je digla malo zabrinuto svoje obrvice pa gleda čas po gostima, čas u domaćicu da primi nalog, a čas na vrata da vidi neće l' se pojaviti novi gosti, jer joj se često činilo da čuje žagor i korake spolja.