Zla sreća devojačka
| Zla sreća devojačka (1862) Pisac: Draga Dimitrijević Dejanović |
Baci oko na koju hoćeš stranu, svuda ćeš naći devojaka i žena, koje se tuže na hudu sreću svoju. A šta im je sreća kriva? One su se pitale nadeždama, kojih ispunjenje nije od njih zavisilo, nego od sreće; one nisu bile odgojene, da što ozbiljno rade; one nisu bile naučene na to, da same što privrede, nego da se oslone na zgodne okolnosti, a gde ovih ne beše, tamo očajavaše!
Kako se obično pokušava popravljanje devojačka stanja u tako zvanom „srednjem staležu”?
Siromašniji roditelji ne znaju druga načina, kako će kćeri život osigurati, nego da je udadu. Ali evo bede! Baš što su siromašne, dolaze devojke ove tim ređe do stanja, na koje ih je sama priroda odredila. A da je kćerka kojom srećom bila tako odgojena, da mužu može pomagati u privređivanju, mnogi te mnogi „manji” čovek rado bi svoga ognjišta osnivao; ovako pak mora se toga ostaviti, jer mu se inače nikako ne može.
A zašto da se ženska tako „ne vospita”, kako bi mogla i sama svojim radom što privrediti? Zar ona ne može doći u tako stanje, da sama sebe mora hraniti? Zar ona ne treba da sa svojim drugom kuću kući? Pak ako kad god ostane udova, zar ne treba da bude deci i otac i majka? Zašto da ne priprave žensku i na to? Jer je na putu predrasuda i — komoditet!
Jedan roditelj veli, da je na sinove već toliko potrošio, da za kćeri svoje ne može ništa više dati; neka traže, veli, same sebi muža. I tako majka vodi ih — na balove! Ali godine prolaze, devojke se site naigraše, a prosioca nikako. Otac umre; nevolja i sirotinja i nesretna starost tu su! — Take ženske sudbine naći ćete stotinama!
Drugi, ponosit, stidi se naučiti svoje kćeri na posao, ali ne stidi se, nesretnik, izložiti ih sramoti, da kasnije moljakaju i prose za podpore i milostinje. —
Ali ne može se odreći, da su takim okolnostima mnogo i sami muškarci krivi sa svojim predrasudama. Oni neće, da im žene budu pomoćnice; vele, da bi onda u ženskih nestalo onoga, što ih u poeziju oblači, što ih upravo ženskima čini. Tako što može se samo golom frazom nazvati, kad se pogleda na hudu sreću u tolikih devojaka. Neće poezija u ženskoj prirodi propasti od posla, nego usled brige za opstanak i od upotrebljavanja onakih sredstva, koja su nedostojna ženske. Svaki posao lep je, jer je s poslom blagoslov. Uz posao ide uvek zadovoljstvo i uvažavanje samoga sebe. Zašto dakle da se ta sreća krati ženskima?
Ne mogu svi roditelji dati uz svoje kćeri bogate miraze, ali ih mogu bar tako odgojiti, da ne padnu žrtvom svakoj nevolji, čim njih ne bude na svetu. A kako da se to učini? Odgovor će biti izlišan. Sredstva i načini naći će se, samo ko ih ozbiljno hoće i ozbiljno traži. Budućnost devojačka biće obezbeđena, čim se roditelji po dužnosti i u ljubavi svojoj i za žensku decu postaraju kao i za sinove, čim im sudbinu ne ostave golom slučaju, nego je sami uzmu u svoje staranje.
Hej, koliko bi nevolje sa sveta minulo, koliko li bi se nesreće predupredilo, kad roditelji ne bi svoje kćeri odgajali za balove, nego za ozbiljni život!
Izvor
[uredi]Danica, 20. januara 1862. Broj 2. Godina III, str. 28–29.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Draga Dimitrijević Dejanović, umro 1871, pre 155 godina.
|