Zemljoradnički krediti

Zemljoradnički krediti  (1928)  Pisac: Pavle Čubrović

    Naš narod nalazi se danas u eposi ekonomskog i političkog previranja. Stari način domaće ručne proizvodnje, domaćim običnim ručnim sredstvima za rad, kojima su se proizvodila i prerađivala sredstva za život, skoro je potpuno iščezao; stari način zadrugarskog rada i života, zasnovanog na krvnome srodstvu takođe skoro više ne postoji. Pa mesto drvene ralice zaveo se i zavodi sve više plug za obradu zemlju; na mesto drugih prostijih sprava u poljoprivredi sve više prodiru savršenije sprave. Trgovina i saobraćaj dobili su i dobijaju i kod nas sve više internacionalni karakter; krupno industriska proizvodnja, bilo da je proizvedena na našem nacionalnom terenu, bilo da je uvezena sa strane, prodire sve više i više u naš narodni život i potiskuje sitnu proizvodnju, staroga patrijarhalnog tipa. Ova krupna proizvodnja, bilo fabričke industrije, bilo velikih zemljišnih poseda, moderno obrađenih, ne samo što potiskuje sitnu proizvodnju i tuče je svojom konkurencijom, gde god se pojavi, već ona, osvajajući pijace, osvaja postepeno i oblik života ljudskog i društvenog. Promene u ekonomskim društvenim odnosima, koje otuda nastupaju, donose i promene u mislima, osećanjima i potrebama društvenim. Čim je zemljoradni uvideo da je platno fabričke industrije mnogo lakše i jeftinije kupiti, nego li proizvoditi domaće platno od lana i konoplje, on je prestao da seje i obrađuje lan i konoplje; takav je isti slučaj sa nabavkom i ostalih potreba za njegov život, počev od opanaka, pa do kape; i dok je sve to ranije sam svojim rukama i svojim domaćim alatima, i iz svojih domaćih sredstava, izrađivao, kupuje on danas sve to, više manje, na pijaci i upotrebljava za svoj život. Tako su, uticajem takvih sredstava za život, njegove potrebe postale mnogobrojnije, jače i finije. On se stara da te potrebe zadovolji, i bori se na sve načine da dođe do potrebnih sredstava za to. Ali naš zemljoradnik uviđa, da on te svoje potrebe ne može zadovoljiti, ako bude težio vraćanju starom, primitivnom načinu domaće proizvodnje; on uviđa jasno da je za svagda i sva vremena prošlo vreme domaćih preslica, razboja, presnih opanaka, osvetlenja od loja, ili zejtina i t. d. i da je ludorija na povratak, i održavanje takvog načina proizvodnje i života i misliti!On jasno uviđa, da se modernoj krupnoj proizvodnji, njenoj navali i konkurenciji može odupreti jedino savršenijim sredstvima za proizvodnju: boljim kvalitetom zemlje, i gajenju stoke i stvaranjem modernog zadrugarskog rada na svima poljima svoje delatnosti i svoga života. Ne bude li zemljoradnik poboljšao kvalitet zemlje za rad; ne bude li on došao do savršenijih oruđa za rad i proizvodnju, onda je njegova propast neizbežna; njega će krupna proizvodnja potpuno pregaziti; njegova će imanja preći u ruke krupnih kapitalista, i velikih posednika zemalja, a on će morati da ide u svet i radi pod nadnicu, da bi se mogao održati u borbi za opstanak.
    I zaista, tendencija krupne proizvodnje neminovno vodi propasti male zemljoradničke sopstvenosti; jer je neosporan fakat, potvrđen savremenom statistikom sviju savremenih naroda, da mala svojina, u konkurenciji sa velikom, krupnom svojinom, mora propadati i prelaziti u ruke krupnih sopstvenika, kapitalista. Taj proces propadanja ubrzavaju još i veliki državni nameti na narod. Zemljoradnik, gonjen potrebama za život, hteo bi da se izvuče iz te klopke. Hteo bi, da svoj ekonomski položaj ojača, i sebe osposobi u toj neravnoj borbi sa krupnom proizvodnjom. On teži da nabavi savremenija sredstva za rad, umnoži i poboljša produktivnost svoje zemlje i stoke, i u tom cilju traži novaca, da se pomogne. Novac mu treba, pored toga da može učiniti potreban obrt, potreban promet, i olakšati državne dažbine, pa da postane ekonomski sposobniji i jači. Ali on novaca nigde, u takvoj nuždi, naći ne može, bez velikoga interesa, koji premaša svaku dobit od tako uzajmljenog novca. U toj nuždi, obmanut prividnim spasenjem, baca se on u naručje zelenaša, i bankara, koji mu pozajmljuju novac sa velikim interesom, i taj dug, odnosno taj zajam, učinjen pod takvim uslovima, bava u ekonomsko i političko ropstvo zajmo-primaoca, i kao takav postane igračka i sredstvo kapitalista bankara u njihovim raznovrsnim ekonomskim i političkim preduzećima. Koliko je taj takav bankarski posao rentabilan, i koliko su naši zemljoradnici primorani da se zadužuju raznim bankama to se najbolje vidi po tome, što nema u našoj državi malo razvijenije varočice, a već o velikim ekonomskim centrima i da ne govorim, u kojoj nema najmanje po dve, ili tri banke, a često ima takvih banaka u takvim varošicama i po sedam, osam i više.
    Otuda se jasno vidi, da zemljoradnik pod ovakvim ekonomskim uslovima mora izgubiti i to malo svojine, što ima, i ići u nadničare, ako mu se što pre ne priteče u pomoć. Takvo propadanje sitne svojine i takvo nagomilavanje krupnih bogataša na jednoj, i nadničkih radnika na drugoj, strani, nije korisno ni za jednu klasu društvenu našega naroda; na protiv, to može imati samo vrlo velikih i nedoglednih štetnih posledica za ceo naš narodni i društveni život, kao što nam to svedoči prošlost, i sadašnost mnogih kulturnih naroda, koji su proživljavali, ili sada preživljuju ovakvu fazu u svome ekonomskom razvitku. I baš zbog toga, što se mi možemo koristiti doživljajima drugih naroda, u ovom pogledu, mi treba da nađemo puta i načina, i svesnom akcijom našega naroda i naše države da otklonimo te uzroke, koji bi mogli uticati na život našega naroda, da se u svome razvitku kreće u tom pravcu, koji s jedne strane vodi krajnjoj sirotinji, a s druge krajnjem i velikom bogatstvu, i time izloži naš narod permanentnim trzavicama, i potresima. Biti svestan takvih uzroka, koji vode takvim posledicama znači u isto doba naći i otkloniti takve uzroke. Mora se priznati jedna žalosna činjenica, da su bankari i krupni bogataši kod nas toliko slepi, da ne mogu uvideti kako sa propadanjem sitne svojine ni njihova krupna svojina nije sigurna od propasti! To njihovo slepilo, rezultirano iz strašnog egoizma, još ih više podstiče, da svoje klasne interese ističu nad interesima celoga naroda i države, i da teže, da sve snage društvenoga života u našem narodu podčine tim svojim interesima.
    Međutim, mi moramo učiniti sve, da našeg zemljoradnika spasemo od propasti; jer je naša zemlja stvarno zemljoradnička, i propašću njegovom dovodi se u pitanje opstanak celoga našega naroda, i naše države. Ali pri tom ne treba misliti, da će našeg zemljoradnika iz ove ekonomske krize, u kojoj se danas nalazi, spasti nečije milosrđe! Sam zemljoradnik mora biti, na prvo mesto, svestan svoga ekonomskog položaja, i starati se, da taj svoj položaj popravi. Taj položaj njegov može se u nekoliko popraviti jedino na taj način, ako se, bilo na podlozi kakvog većeg zajma, ili unošenjem redovnih pozicija u državni budžet, osnuju kreditni zavodi, koji će davati zemljoradnicima zajmove sa malim interesom. Ovakvi kreditni zavodi oslobodili bi zemljoradnike od zelenaša, i bankara i podigli ne samo njegovu ekonomsku, već i moralnu i političku snagu. Zemljoradnik bi tada mogao, da kupi bolja sredstva za rad, da poboljša kvalitet zemlje i stoke, i da na taj način pojača proizvodnju, i poboljša kvalitet tih proizvoda. Time bi on postao sposobniji, jači i otporniji u ekonomskoj borbi, a politički bi takođe postao samostalan i postojan.
    Osnivanju ovakvih kreditnih zavoda neosporno bi bili protivni svi zelenaši i bankari u našoj zemlji; jer bi osnivanjem takvih kreditnih zavoda od strane države bili umanjeni, a delom i potpuno uništeni njihovi stalni dohoci, koji im danas padaju u kase u obliku velikog interesa na pozajmljeni novac. Tako bi mnoge banke prestale da funkcionišu, čim bi se osnovao takav kreditni zavod. Ali ta činjenica, što bi takvom kreditnom zavodu bili protivni zelenaši i bankari, ne treba da bude razlog, da se ne radi u pravcu osnivanja takvih kreditnih zavoda. Osnivanje takvih kreditnih zavoda odgovara opštem interesu našega naroda, i sami bankari, kada bi mogli da shvate duboki smisao i socijalni značaj takvih zavoda, uvideli bi, da u tom opštem interesu leži i njihov interes. Da je to zaista tako vidi se otuda, što ni bankari ni zelenaši, ni krupni kapitalisti ma koje vrste bilo, ne mogu imati ni mira ni spokojstva, a još manje sigurnosti u ono, što imaju i što zarade, ako žive u jednom društvu, u kom su ekonomski odnosi tako zategnuti da vode narodni život raznim potrzima i nesigurnoj budućnosti.

Izvor

1928. Život i Rad. Godina 1, knj. 1, sveska 1, str. 6–9.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pavle Čubrović, umro 1942, pre 84 godine.