Zbog ljubavi
| Zbog ljubavi (1901) Pisac: Radoje Domanović |
Velika je razlika između rada u njivi siromaha i bogata čoveka. Gledate malu njivicu i u njoj se, na sunčanoj pripeci, povilo dvoje — muž i žena. Lica mršava, mračna, preplanula, izrazom napominju mnogu patnju života. Biju motikama tvrdu ledinu. Ćute, ništa ne govore. Prođe po sat-dva da se i ne pogledaju. Odelo prljavo, pocepano, košulje ulepljene znojem i prašinom, bosi, noge crne, ispucale, prljave. O kakvoj krušci, ukraj njivice, visi ljuljka. U njoj plače dete. Muškarčić, prljava tela, gologlav, samo u dronjavoj košuljici, drži komad crna leba jednom rukom, a drugom ljulja ljuljku. Sednu za užinu. Umaču luk u so, što je u drvenom slaniku, jedu onaj crn leb i ćute, čak se i ne gledaju. Bogzna da li će progovoriti koju ili ne. Tako je o kopanju, tako prolaze siromahu i ostali poljski radovi.
U njivi bogatoga radovi idu drugojačije. Tu se mučan rad pretvara u zabavu. Ako je žetva, tu su mobe. Trešti pesma iz zdravih grudi zapurenih devojaka, podskočice, zadirkivanje, smeh, šala. Rad se ne oseća, a po svršenom radu telo ne klone, ne traži odmora, već dvoje i dvoje zagrljeno — devojke napred sa zabačenim krajevima od marame na glavi i srpovima na ramenu, momci za njima sa prebačenim gunjićima preko ramena i srpovima zakačenim o pojasu — pevaju naizmence i odu domaćinovoj kući na večeru, a tamo već čekaju i Cigani sa bubnjem i ćemanima. Pa i siromah, kad radi tako, zaboravi svoj rad, pa i on zapeva i udari u šalu.
To je nadmetanje izmeđ momaka i devojaka ko će pre dožnjeti do kraja. Momak često žanje i devojci da bi zajedno izmakli napred. Tako su se na jednoj mobi zavoleli Zorka Petrova i Vlajko Milin. Zorka jedinica u oca, a lepše je ne beše u okolini.
Ali nije samo Vlajku zapelo oko za Zorku. Nju je voleo i Stevan Nikolin, zdrav i snažan mladić, a jedinac u oca. Bez njega nije nigde mogla proći kavga i bitka po saborima. Poznavala ga je cela okolina kao ubojicu i kavgadžiju. Mnoge su devojke baš zbog toga ludovale za Stevanom, ali on je, ukoliko Zorka nije više marila za njega, sve više i više za njom žudeo, a Vlajka sve više i više mrzeo. Mržnja prema Vlajku i ljubav prema Zorki rasla je uporedo u duši njegovoj, i jedno drugo je podsticalo da se jače i jače razvije. Zorki je pratio svaki pokret, a nije bilo prilike gde bi se s Vlajkom susreo da ne izazove kavgu, i čak bitku.
Zorki je otac umro pre blizu godinu dana i samo se čekalo da se izda, po redu i običaju godina, skine crna marama, pa da se isprosi za Vlajka. Zorka je živela s majkom kod strica, koji je bio odeljen imanjem, a ona je bila jedina naslednica cele očevine.
Ovaj put je i Zorka došla na komišanje s bratom od strica Mikom (dečak od četrnaest godina), a pri sedanju gledala je da zauzme mesto do zaručnika Vlajka.
Marko Bogdanović je najbogatiji u našoj okolini, te se mobe i komišanja njegova očekuju kao kakvi veliki godeti i sabori, ako ne radije.
Ovaj put je komišanje kod Marka. Još i ranije su svi znali da će klati june i svinju i ne znam šta još, da je zvao gajdaša, da će Miljko, Marinko i još neki od momaka svirati u svirale. Iako je svako od onih što dolaze na komišanje vas dan radio, ipak rado ide da i noć provede u radu. Radije se ide gotovo nego na svadbu.
Jesenja, divna, mesečna noć. Krckaju putem natovarena kola, biju medenice, plaču dvojnice, a prati ih pesma:
Srce moje još punije jada,
Jad jadujem, nikom ne kazujem.
sve tiše i tiše, i izgubi se u daljini.
Pod velikim ’rastom, pred trgom Markovim velika gomila kukuruza u vidu duge, protegnute elipse. S jedne strane posedali radnici, preko glava bacaju šaš, a s one druge strane, preko gomile bacaju okomišano korenje. U vrhu sede po stareštvu stariji ljudi, pa do njih momčadija, pa onda devojke i pokoja mlađa žena. Stariji u vrhu vode razgovore domaćinske, odmereno, tiho, a momci se zadirkuju s devojkama, gađaju komuškama i ćeretaju. Veliki bardak kruži od ruke do ruke. Devojke ćućore, uvriskuju se, gađaju krišom i one momke.
Jezik se sve više dreši. Ukrste se dosetke i zadirkivanja. Isprva se počne gađanje zrnevljem, manjim odlomcima, pa sve više i više, dok ne pređe na najveće komuške.
Devojke zapevaše:
Sjajni…
— A jaoj! — prekide se pesma. Steva gađao Vlajka Milinog, pa prelete koren te udari Milicu Lukinu.
— Ako ja potegnem štapom, neće ga majci jesti više leba koga udarim.
Nastade tajac. Umuče i pesma i šala i smeh.
— Samo ako koga opazim da se potegne, odmah ću ga odjuriti. Ovde kod mene to neću da trpim! — zapreti domaćin.
— Znam ja ko je, al’ će mu presesti. Meni je namenjen taj udarac — viknu Vlajko — al’ sad neću zbog ’ča-Marka da zamećem svađu.
Poče opet rad. S početka se žagori tiho, pa sve jače, jače, dok se opet ne povrati veselje.
Taman u najvećem jeku pesma, dok tek Vlajka tresnu koren po glavi. Ne jauknu, već izvadi nož i đipi na noge.
— Ko gađa? — viknu strahovito.
Nasta tajac.
— Ko gađa? — ponovi silnije.
Niko ne odgovara.
— Dede nek se javi, ako je muško? — ponovi
Opet svi ćute.
Vlajko metnu nož u korice, ma’nu glavom i sede.
Taman se razgovor poče povraćati dok tresnu koren Zorku u grudi.
— Ko me udari? — jauknu ona.
Steva skoči besno, pa jeknu koliko ga snaga donosi:
— Nek se javi ko gađa, il’ će ga naći proštac po glavi!
Nastade strašna tišina. Svi su znali Stevu kao ubojicu, a znali su da voli Zorku.
Vlajka je do srca zabolelo što Steva da ustane i brani Zorku. Njegovu zaručnicu da brani njegov krvni neprijatelj! Ne mogaše se uzdržati. Ustade. Svi ga pogledaše.
— Ja gađam! — reče i udari se rukom po gru- dima.
Niko da se makne s mesta.
— Koga si gađao?
— Zorku! Šta ’oćeš?
— Nećeš nikog više! — I Steva jurnu štapom na Vlajka.
Dreknuše poplašene devojke, zakuka i zaplaka Zorka, skočiše ljudi da ga zadrže, ali utom već i štap tresnu Vlajka po glavi, i u istom trenutku mu Vlajko vratio udarac nožem.
Steva se previ od bola i klonu na gomilu kukuruza.
Nisu se tužili. Preboleli su udarce i jedan i drugi.
— ’Oćeš ga tužiti? — pitaju Vlajka.
— Nek tuži on mene — odgovara.
A na tako pitanje Steva veli:
— Tužiće majka za njim!
Te iste jeseni nađu se obojica na kazanu kod nekog Alekse. Tu se zavade, i opet noževima jurnu jedan na drugog, ali ih razvade. Steva ode kući, a Vlajka zadrže.
Prođe više od dva sata, pa i Vlajko pođe. Na raskršću, kad htede saviti pored zabrana, putem svojoj kući, iskoči preko vrljika Steva.
— Stoj!
Vlajko stade.
— Kuda ćeš sad?
— Natrag od mene!
Steva kidisa nožem. Vlajko odskoči natrag i izvadi revolver:
— Natrag!
Steva jurnu da uhvati za cev. Puče revolver, i Steva se bez jauka stropošta.
Vlajko se obazre oko sebe, učini mu se kao da iije na javi. Priđe Stevi. Oči otvorene, strašno gledaju, glava krvava. Puši se vrela krv na ’ladnoj noći. Huji vetar po golom granju. Čavke i gavrani šušte krilima kroz vlažan vazduh i grakću strašno, zlokobno.
Vlajko se strese od straha. Stoji nem, nepomičan, kao kamen. Oseća dim i miris baruta, pa ga to guši, davi. Zuje mu uši, u glavi haos. Oseća kako ga noge izdaju. Lice mu došlo bleđe nego mrtvacu pred njim.
Dugo je tako stajao, dok se odjednom okrete, obazre oko sebe, obuze ga neiskazani strah, oseti da mu treba bežati daleko, daleko nekud, kud bilo, samo što dalje, na kraj sveta, gde nema ljudi, nikog, nikog.
O Uskrsu, u porti kod naše crkve, video sam Zorku. Stariji ljudi sedeli su za sovrama. Jedu, piju, pevaju. Mladež vesela igra u kolu. Svire svirale, treskaju noge, podvriskuju momci. Devojke ćućore u buljucima. Rumeni obrazi, bujne, nabrekle grudi, čisto odelo, široki rukavi od tanka platna, kroz koje se vide jedre ruke. Smeju se, kikoću, dogovaraju se gde će se uhvatiti u kolo.
Veliki praznik, pa sve veselo, sve sija radošću, pa i priroda tome pomaže. I sunce veselo, i gora mlada puna života. Ne primećuje se jad ljudski. Sve to čisto, ošišano, podbrijano, bele se košulje, odsjajuje srma na jelecima.
Zorka je s majkom bila u jednom uglu porte crkvene. Ne može je čovek poznati. Grudi upale, obrazi bledi, uplakane, crvene oči; ubrađena crnom maramom, a u crnoj rekli.
— Šta radiš, Zorka?
— Eto, ništa.
— Vlajka osudiše?
Mesto odgovora ona proguta pljuvačku, a oči joj zasuziše.
— Sudbina njena i moja! — prihvati majka njena. — Kao da smo se na boga kamenjem bacale… E, eh!
Zorku zagušiše suze.
Mene obuze silna tuga, te ne mogoh dalje pitati. Odem od njih bez zbogom.
Svak se tuge kloni. Ostaše usamljene, tužne sred opšteg veselja.