Ženik slobode/POJAVA VII/II

Ženik slobode
Pisac: Dragutin Ilić
SLIKA II - POJAVA VII

POJAVA VII

Dva viteza (bude se iz mrtvih, ali još kao nerasvešteni izgledaju).

I VITEZ (koji se u pola digo, zabezeknuto gleda):
Gde mi je mač?
II VITEZ (takođe):
Zastava gde je? (Kad je ugleda on ustane i posrćući je dohvati i podigne).
Za miom vitezi!
Za veru i slobodu izginućemo svi!
I VITEZ (u čijoj je ruci prekrhan mač te všie liči na krst, nego li na oružje, već je na usklik priskočio pod zastavu):
Viteže, naši gde su?
II VITEZ (koji je razgledao po mrtvacima):
Vaj, svi su izginuli!
I VITEZ (klone glavom i ispusti mač iz ruke):
Kukavna otadžbino!
II VITEZ:
Iz mrtvih ko nas diže?
GENIJE:
Ja!
Genije Srpstva tužnog; s kosovskog pepelišta
Raspirih dva žeratka. Kroz dugu, kobnu noć,
Tinjajte međ srcima nesrećnih mučenika
Narodu potlačenu zgrevajte staru moć!
I VITEZ:
O, sjajni duše, hvala!
II VITEZ:
Viteže, uzmi mač!
GENIJE:
Ne, tome vreme nije! Mači su salomljeni
Viteštvo ponosito, kosovski skriva grob.
I VITEZ:
Bez mača i topuza, zar kao hudi rob?
GENIJE (uzme sa zemlje prebijeni mač i drži rukom za dulju stranu):
Ovim ćeš pobediti!
I VITEZ i II VITEZ (začuđeno):
Krst?!
GENIJE:
Da, krstom sine! Na Kosovu tom
Viteštvo skonča; prođe slavan vek,
Od sad pod rizom ti ćeš pobožnom
Tešiti roba!
II VITEZ:
I ja oče moj?
GENIJE:
Za senkom svetog krsta u stopu ti ćeš ići
Kroz roblje očajano s kosovskim zavetom!
Tebe ću oslepiti!
II VITEZ (užasnuto):
Šta?!
GENIJE (se dotakne rukom njegovih očiju).
II VITEZ (trgne se kao poražen i ispusti zastavu):
Oh!
GENIJE (uzme od Ravijojle gusle):
Kosovski zavet primi, ti prorok robu budi,
Sa svetih struna nek ti odjekne moćan glas!
Pronosi slavu staru, na ropske kucaj grudi
Slobode sejač budi.
A kada grane čas
I prevri suza gorka; s gusala tvojih zvon
Dići će srca hrabra, a tad će doći on.
I ti ćeš progledati!
II VITEZ:
Ko će mi vođa biti?
GENIJE:
Evo ti Ravijojle! — Proroče časa tog,
Kad takneš strune svete, s tobom će biti Bog!
II VITEZ:
Bogom posestrimo!
RAVIJOJLA:
Bogom pobratime! (zagrle se)
KARAĐORĐE (kroza san):
Slobodo, ti ukrepi viteške sluhe svoje! (klone u san).
SRBIJA (u snu podiže glavu):
Oh, i ja vidim; evo viteške nade moje!
II VITEZ:
Ko zbori to?
RAVIJOJLA:
Majka Srbija.
OBA VITEZA (padnu po njoj):
Oh, majko okovana!
GENIJE:
S Kosova hajte sada međ jadne mučenike! (Oba
se dižu, kaluđer drži ruku s krstom na prsima i polazi; za njim Ravijojla vodi slepca obgrlivši ga oko pasa).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.