Ženik slobode/POJAVA I/III

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ženik slobode
Pisac: Dragutin Ilić
SLIKA III - POJAVA I


SLIKA III

Pred manastirom u Šumidiji. Vrata su od crkve otvorena, te se u njoj vidi puno naroda. Kad se digne zavesa čuje se završetak pojanja. Sa strane dolazi jedno devojče, Ružica; ona vodi slepoga brata, koji se jednom rukom drži njenoga ramena, a u drugoj mu je tojaga, kojom se poštapa. O vratu mu je kajiš sa jandžikom pod miškama, od kuda strše gusle. Oni oboje stanu pred crkvu, Ružica se pobožno prekrsti i celuje dovratak crkveni ; slepac snimi fes, pa se i on pobožno krsti.

POJAVA I

Slepi i Ružica..

RUŽICA:
JOŠ malo, brate, svršavaju već.
SLEPI:
Pazi, kad prođe da nas ugleda.
RUŽICA:
Ne brini! Ugod na udarcu smo!
No ti si smoren; hodi evo kam (vodi ga pod jedno drvo na jedan binjektaš i posadi ga.)
SLEPI:
Samo kad stigoh amo. O o—oh!
Kao da su mi vazdan tojagom
Lomili kosti.
RUŽICA:
Idosmo svu noć
A već toliko dana ne znamo
Za dan ni za noć! (seda na zemlju kod nogu slepčevih).
SLEPI (Milujući je po glavi):
Jadna sestrpce!
RUŽICA:
Ne mari, brato! Ne tužim se ja...
Tek 'nako ... pst! Svršavaju (iz crkve se čuje pojanje).
GLAS KALUĐERA:
Blagoslovenije gospodnje na vas,
Vsegda ninje i prisio i vo vjeki vjekov!
HOR:
Amin!
Klepalo giho kuca. Slepi i Ružica ustali i krste se. Za to vreme izlazi narod iz crkve i krsti se. Za njima kaluđer s brojanicama u ruci. Svi se tiasaju oko njega te ga celuju, ko u skut, ko u ruku, a ko u grudi. Ružica se za to vreme progurala, pa ga celuje u ruku.
KALUĐER (trgne se kad je ugleda):
Ti ovde ? A Vide! —
RUŽICA:
Tamo pod brestom. (svet se razišao).
KALUĐER:
Dobro došao, Vide!
SLEPAC:
Dobra kob!
I blagoslovi duhovniče! (pogne glavu).
KALUĐER:
Bog te blagoslovio! A od kuda put?
SLEPAC (celuje ga u ruku i oba sedaju pod drvo):
Od Beograda.
KALUĐER:
Pa?
SLEPAC:
Jesmo l’ sami?
KALUĐER:
Sami.
SLEPAC:
Ružice!
Pripazi tamo da ne dođe ko! (Ružica ode kapiji).
Oh!
KALUĐER:
Razumem te! Tim
Srbin se rađa, time živi on
I umire tim!
SLEPI:
Duhovniče, zlo!
KALUĐER:
I od zla više! Pakao je to!
Na kolac ljude, žene nam u sram
A crkvu i dom u oganj i plam.
Tako bi juče, danas tako je
Pa to i sutra! Stoleća su to
Što nam se svete za predački greh
Moj jadni brate! — Vide l’ ta.mo što?
SLEPI:
Smrt!
KALUĐER:
Nju vidim svud
Gde god je Turčin!...
SLEPI:
Nigde ovakvu!
Beograd crii od jauka vri.
Pod bedemima mučenika sto,
Na kolenima zove kumi smrt,
Vapije za njom. Oh, al i ta smrt
Tako je spora gde žude za njom!
Patnika jauk razleže se svud
I lavež pasa uzdivljalih, što
Gložeć se, glođu kosti živima (stresa se)
Uh, kakav užas, kad ti sluša sluh
Jauk i lavež kako smešani
Prodiru nebu!
KALUĐER (gorko):
I na nebu mir? —
SLEPI:
Mir!
KALUĐER:
I sunce greje?!
SLEPI:
Greje ko i pre!
KALUĐER:
Gospode, avaj!
SLEPI:
I to nije sve. (više za se)
I njega eto pogubiše već.
KALUĐER:
Koga?
SLEPI:
Starca nam.
KALUĐER (zaprepašćeno):
Hadži-Ruvima?
SLEPI:
Njega, da!
I još kako ga namučio zver!
Kleštama vrelim ispod pazuha
Kidahu meso živom jadniku,
A kad mučenik iznemože, tad
Posekoše ga, proliše mu krv.
Glavu na bedem isturiše, a
Telo psima, da ga raznesu.
KALUĐER (očajno):
Gospode! Bože!
SLEPI:
I to ne bi sve...
KALUĐER:
Ne zbori, oh!... Il’ zar i strašnije
Kazati možeš ? Krv i sama krv,
Po jadnoj zemlji razliva se to,
I nebo krvlju plače, prokapa
I suze roda nisu one već
Iz očiju mu krv se roni to.
To iz jauka lopi sama krv,
Nevina, vrela, mučenička krv!
SLEPI:
I dokle tako?
KALUĐER:
Dokle? — dokle? — Oh! (zamisli se).
Slušah te jednom, kada ono bi
U Aleksija kneza Tamnavskog
Uz gusle gudeć’ ti si kliknuo:
„Kosovske suze kad uzavri kap
Iz nje će vitez poniknuti tad!
U tome času meni ogranu“.
Prvi put čuh to, ali ovaj glas
U setnoj duši čudno odjeknu:
Sve mi se kaže ovu čudnu reč,
Ko da sam davno negde slušao!
Gde beše? Ne znam! Od kad sebe znam
Van ovih mesta nisam hodio;
Pa ipak mi se kaže ko kroz san,
Beskrajno polje ... reka nekakva,
I puno mrtvih oko mene svud.
I kao meću onim mrtvima
Da i sam ležim mačem pogođen.
I eto... kad čuh ovu tvoju reč,
U sećanju mi tako ogranu,
K’o na tom polju da sam čuo to!
SLEPI:
Slave mi, čudno! Maštanija ta
Tad se i meni javi; što li to?!
KALUĐER (zamtišljeno):
„A kad prevri suza sa Kosova,
Iz suze će vitez poniknuti! —
A krv vri, vrije, i nju loču psi,
I ne mogu je polokati svu;
Loču, a suza ne previre još!
SLEPI:
Ti si klonuo.
KALUĐER :
Klonuo? Oh, ne!
Dušu mi goni tuga, jad i bol
Da nad mukama srpskim uzdahne;
Očajanje mi lomi svaku kost,
Ah, ja se nadam, čekam viteza.
SLEPI:
I on će doći?
KALUĐER:
Kao Mojsije
Da nas izvede, spase ropstva tog
„Videćeš njega!“ — šapuće mi glas;
A kad pripadoh jutros raspeću
Ugledah čudo, nasmeši se lik,
Pa kao šapnu tiho: „on je tu!“
SLEPAC (snimi fes i prekrsti se):
Usliši Bože!
KALUĐER:
O, ja verujem
I ta me vera krepi dan i noć!
SLEPAC:
I mene! Nikad još dahijski bes
Tolikog nije počinio zla.
Knezove mal’ nam ne pobiše sve;
Birčanin pade, s njim Aleksa knez,
Stanoja kneza satrše oni;
Na kolju gine raja, sveštenik.
Zar ne previre? — No, šta zborim sad,
A drug pos’o dovede me tu;
Od Čarapića donosim ti glas.
KALUĐER:
Od harambaše?
SLEPI:
Pozdravlja te on,
Što pre, još noćas da zaturiš trag,
Jer su dahije, naredile već
Tebe da smaknu, a crkvu u zgar.
KALUĐER (gleda u slepoga neko vreme):
Da se sklopim? Gde?
Slepi:
U goru.
KALUĐER:
A manastir?
SLEPI:
Ma ti ostao, il’ ma gde u zbeg,
Sve jedno, crkvu progutaće plam.
KALUĐER:
Obitelj svetu kad proguta bes,
Na plačnoj zemlji šta će sluga njen?
Ne, s’ ovog mesta ne ću nikuda!
SLEPI:
A kad nestane sluge božijeg,
Gospodu ko će onda služiti?
KALUĐER:
Ne mogu brate! Ove noći bar
Ne mogu još... ne smem...
SLEPI:
Zašto?
KALUĐER:
To ti ne smem kazati!
SLEPI:
Ja isporučih, a ti kako znaš,
No ako... (s polja žagor) Šta bi...
KALUĐER:
(skoči s mesta) Ne znam!...


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 93 godine.