Ženidba Ljubovića Alije

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Ženidba Ljubovića Alije

(Kate Šišević)

Prosi drago Ljuboviću Ale
u Grahovu, gradu bijelomu,
sestru dragu Ograšić Alije;
d’o je Ali perle i prstene,
a đevojku nije ni vidio: 5
dobro znade, dobra je đevojka.
Dan po danak, devet godin’ dana,
đevojka ga ni viđela nije.
Alija se ženit’ namislio,
pa je družbu svoju sakupio, 10
š njom se spravlja Senju na Krajinu,
zdravo ide ramno uz Grahovo
dok na kulu Ograšić Alije.
Tu mu družba teško ožednjela,
ali družba svoja govorila: 15
»O Alijo, naša harambašo!
Pitaj malo studene vodice.«
Kad to čuje Ljubovića Ale,
tad zakuca na vratima alkom,
mlada mu se ozivlje đevojka: 20
»Ko mi mo’ijem na vratima kuca?
Nek’ mi kuli ne razbija vrata,
da bi mu se o glevu razbila!
Ako kogod moju braću traži,
braće moje doma nema mi ih; 25
ako kogod hladne vode ište,
nek’ me čeka dvorom pred b’jelijem,
don’jeću mu studene vodice
jer u dvoru robinjice nemam
koja bi mi vodu iznosila.« 30
S tez’jem mlada dvore pred bijele
i donese studene vodice.
Vodu primi Ljubovića Ale,
ma ne pije vodicu studenu,
neg’ je družbi oko sebe dava. 35
Al’ govori Ljubovića Ale:
»L’jepa ti si! Jesi li vjerena?«
Al’ mu mlada govori đevojka:
»L’jepa jesam, jesam i vjerena
Ljubovića braće za nekoga: 40
ma hi devet ima u matere,
pa đevojka ne znam za kojega,
za mlađega, al’ za starijega.
Ovo ima devet godin’ dana,
po bratu mi l’jepe posla dare, 45
a mene se veće dodijalo.
Jošter ću ga čekat’ po godine
pa ja ću se udomit’ đevojka.« 
Mudro Ture pak joj odgovara:
»O đevojko, draga dušo moja; 50
i ja l’jep sam, dosta imam blaga,
ja sam jedan matere u moje.«
Al’ mu mlada govori đevojka:
»Jes’ istina da si junak dobar,
ja ti mlada ne nahodim mane 55
nego jednu — da se vele fališ.
Ma ja ne bi njega ostavila
za u glavi crne oči moje
od danaska do po godinice.«
Kad to čuo Ljubovića Ale, 60
tad j’ ovako njome govorio:
»Ja sam, Fajko, draga dušo moja,
ja sam Ale, milo tvoje drago,
ma te kušam bi li se udala.«
Al’ mu mlada govori đevojka: 65
»Kad s’ toliku silu sakupio,
dokle si se š njome zamučio?« 
»Evo idem Senju na Krajine,
zarobiću dosta đevojaka,
ja po Senju sela i varoše 70
sve do kule tanke Ivanove;
zarobiću sestre Ivanove,
sve ću mlade prodavat’ Senjkinje
i dobiću blago nebrojeno;
a s Anđušom, sestrom Ivanovom, 75
š njomen ovu zimovati zimu,
tad je prodat’ crnu Arap moru,
za nju primit’ hiljadu dukata —
tad se hoću oženiti za te.«
Kad to čuje lijepa đevojka, 80
tad ovako njemu govorila:
»Veće tvoja vjerenica n’jesam,
na ti tvoje zlaćene prstene
pa hi podaj komu ti je drago!«
Pa otole u dvor pobjegnula, 85
a za sobom tvrdo zatvorila.
Kad to vidi Ljubovića Ale,
neveselo ispred dvora ide
dokle dođe vodu na studenu.
Kad je vodu na studenu saš’o, 90
tad je družbi svojoj govorio:
»O junaška družinice moja!
Svaki ho’te đe je komu drago,
a ja ostah vodi na studenoj
dok mi moja vjerenica dođe, 95
pa ću ljubit’ lišce đevojčino.«
Kad Aliju čula družinica,
neki ide ramne u Udbine,
neki stoji gori u zelenoj
dok obljubi Ale vjerenicu. 100
Glas po glasu, junak po junaku,
to đevojci braća obaznala;
braća sestri kite knjige male:
»Fajko sestro, da od Boga nađeš!
Zašto si se s Alom zavadila? 105
Sad te vodi čeka na studenoj,
mi u dvoru vode ne imamo,
a đevojku robinju nemamo
koja bi nam vode donosila.
Ma znat’ nama i umr’jet’ od žeđe, 110
Fajko sestro, na vodu ne hodi.«
A kad Fajci mala knjiga pade,
grohotom se nasm’jeje đevojka:
»Bože mili, lude braće moje!« 
Pa uzimlje srebrna kond’jera, 115
ončas sama na vodu otišla.
Kad je vodu na studenu došla,
tu mi Ale vodi na studenoj,
đevojka mu turski selam viče:
»Saleć maleć, Ljubovića Ale! 120
Koga čekaš vodi na studenoj?
Ali čekaš na roku đevojku,
al’ za vodu pitaš dugovanja?
I prije smo na vodu hodile,
dugovanja ma n’jesmo plaćale.« 125
Ale njome l’jepo odgovara:
»Ja ne pitam vodi dugovanja,
nit’ ja čekam nikakve đevojke,
nego moje, tebe, vjerenice.
N’jes’ mi dala b’jeli u Senj poći, 130
ni zarobit’ dosta đevojaka,
sad ću ljubit’ b’jelo lišce tvoje.« 
Đevojka mu mlada odgovara:
»Fatimo se ruke pod junaške!
Ko mi koga na dolinu baci, 135
neka čini što je njemu drago.« 
Kad Alija čuo vjerenice,
svlači ’sebe divan kabanice,
pa je baci trave na zelene,
s đevojkom se pod ruke fatio. 140
Aliju je izmor izmorio,
tanku Fajku podrum uzgojio:
krene Fajka i desnom i l’jevom
pa Aliju bacila u travu,
koljenim’ mu na prsi skočila. 145
Dok đevojka malo počinula,
tad mu otpaše tursku saručinu
pa mu veže ruke naopako,
pa ga vodi dvoru bijelome,
pa ga veže svoje u džardine, 150
u džardinu[1] za naranče žute.
Pa se Fajka u kulu vratila,
pa tu stane kitit’ knjige male
a na ruke bratu rođenomu:
»O moj brate Ograšić Alija! 155
U z’o čas mi knjigu nakitio!
Od knjige se teško poplašila
i u strahu na vodu otišla
pa sokola uhitila siva,
dovela ga dvoru bijelome, 160
vezala ga naše u džardine;
dođi, brate, dvoru bijelomu
da ga vidiš perja kakva su mu.
Ak’ ne dođeš do tri b’jela dana,
puštiću ti sivoga sokola 165
neka leti ku’ god mu je drago.« 
Kad je tanku knjigu nakitila,
po nju hitra knjigonošu nađe.
Nosi knjigu mladi knjigonoša,
knjigu tanku u goru zelenu. 170
To mi nađe Ograšić Aliju,
pa mu dava knjigu šarovitu.
Kad Alija malu knjigu primi,
svemu se je tomu domislio,
sam je Ale sobom govorio: 175
»Šuro moja, crn ti obraz bio
da te moja vezala sestrica!« 
Knjigu družbi oko sebe dava,
a on ide dvoru bijelomu.
Kad on dođe dvoru bijelomu, 180
vodila ga svoje u džardine,
sestra bratu svome govorila:
»Šetaj, brate, našem’ po džardinu
dokle dođeš žute do naranče,
pa ćeš viđet’ sivoga sokola; 185
a ja idem dvore u bijele
i spraviti gospodske objede.«
S tez’jem Ale po džardinu šeta.
Kad je doš’o žutu pod naranču,
tu nahodi Ljubovića Alu; 190
ovako je njemu govorio:
»Šuro Ale, crn ti obraz bio!
Da sam Ale na vodicu doš’o,
a naš’o ti Fajku, sestru tvoju,
kunem ti se i vjeru ti davam, 195
bio bi joj lišce obljubio,
a za nje se ne bih oženio.«
Ale muči, ne govori ništa.
Pa mu b’jele oprostio ruke,
pa j’ ovako njemu govorio: 200
»Hodi, šuro, na objed u mene!«
Ali mu je šuro govorio:
»Fala tebi na objedu tvomu!
Kad bi doš’o na objed u tebe,
a vidio kuške sestre tvoje, 205
nožem bih je u srce udrio.«
Tad Alija njemu govorio:
»Čekaj tvoje dare plemenite!«
»Ja joj dara neću ni jednog![2]
Nek’ ih baci u vodu studenu.« 210
Pa otole dvoru bijelomu.
Iza toga do malo bremena,
nit’ se ženi Ljubovića Ale,
ni udava lijepa đevojka.
Mlađa mu se bra'a poženila, 215
a starije sestre poudale.
Njega kori stara svoja majka
da se ženi s prvom vjerenicom;
tad on stane kiti knjigu malu
a na ruke Ograšić Aliji: 220
»Šuro moja Ogrešića Ale!
Ako n’jesi obeć’o sestrice,
ženiću se s dragom sestrom tvojom.«
Kad Aliji mala knjiga pala,
to je njemu puno milo bilo, 225
pa je sestri svojoj govorio:
»Ti se udaj, Fajko, sestro moja,
ima Ale blago nebrojeno!«
Ali mu je sestra govorila:
»Strah je mene, brate, dobro moje, 230
da mi ono ne bi osvetio.«
»Neće, sestro, života mi moga!« 
Tad on stane kiti knjige male:
»Šuro, hodi i vodi svatove!«
Kad Aliji taka knjiga pala, 235
ončas stane i kupi svatove,
ide mlade svoje po đevojke.
Tamo su ih l’jepo pričekali
i svakoga l’jepo darovali,
a Aliji Fajku vjerenicu. 240
Zdravo dođu ramne u Udbine.
Kad su došli ramne u Udbine,
uzme Ale oštre nože svoje,
pa đevojci govorio mladoj:
»Da si znala da ćeš biti moja, 245
bi l’ onako bila učinila?
Ako meni ne rečeš pravedno,
osjeću ti glavu sa ramena!«
Al’ mu mlada govori đevojka:
»Da onako n’jesam učinila, 250
sad se ne bi tvoja ljubi zvala;
a ti čini što je tebi drago.«

Murat Sipan vinjeta.jpg



Reference[uredi]

  1. Verovatno treba "džardine"
  2. Treba čitati "jednoga"

Izvor[uredi]

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 397-403