Dogmatička i impresionistička kritika/IV

Jovan Skerlić

Dogmatička i impresionistička kritika (1902)

◄   III

IV

►

    Književna kritika osciluje između dva krajnja mišljenja. Po jednome, ona je tačna nauka kao i sve druge nauke, po drugome, ona je samo jedna prefinjena i diletantska umetnost. No da li istina neće biti između potpunoga odricanja i apsolutnoga tvrđenja, između anarhije i tiranije zakona? Bi li se moglo, ako ne utvrditi, a ono bar nagovestiti i ocrtati drugo nešto?
    Izgleda da može. U umetnosti, u opšte, ima dve stvari: stvar talenta i ukusa, stvar fakta i zanata. Talenat, genije ne da se naučiti: ni najdogmatičnija retorika niti je dala recept, niti je u stanju da ga dâ, kako čovek može postati Šekspir, Gete ili Viktor Igo. Ali zanat je, tako reći, opipljiv, i on se daje naučiti. Induktivan, eksperimentalan metod primenjen je i na estetiku, i niko manji no Spenser i Ben dokazali su da se „jezik bogova” daje sasvim razložiti i ispitati, da se književni utisci mogu uhvatiti, porediti, posmatrati, i da se iz njih mogu izvoditi čak i zakoni. Hemholc, dovodeći u vezu fiziologiju sluha i muziku, optiku i slikarstvo, jasno je pokazao nužno i prirodno prožimanje nauke sa umetnošću i obratno. „Brižljivo posmatranje dela velikih majstora, veli on u svojoj Optici i Slikarstvu, biće isto toliko korisno fiziološkoj optici, kao što je istraživanje zakona osećaja i opažaja korisno teoriji umetnosti.^[1] U poslednje doba javljaju se u tome pravcu radovi od vrednosti, naučno-estetička izučavanja pojedinih pitanja koja se tiču psihologije i dela i pisca, prirode njegovih umetničkih emocija. Ta nova — ako nije neskromno reći — eksperimentalna estetika oslanja se i na psihologiju, i na fiziologiju, pa čak i na sociologiju. Zahvaljujući tome naučnom pravcu koji preovlađuje, mi mnogo više znamo od gologa nabrajanja književnih rodova, od beskrajnog nizanje tropa i figura, od praznih razlaganja o „tragičnoj krivici” i „peripetiji”. Danas se zna pod kojim se psihološkim zakonima javljaju pojedine književne emocije, lagano se hvataju zakoni ukusa i stila. Ne samo to, no danas se sa prilično sigurnosti daje govoriti o opštim pitanjima iz filozofije umetnosti, danas se u glavnome zna za odnose morala i estetike, za uslove pod kojima se rađa jedno krupno književno delo, zna se u kojim epohama cvetaju dela izvesne vrste, koji predmeti priliče izvesnim temperamentima.
    S dana na dan književna kritika postaje sve manje isključiva, sve se više kloni smelih i opasnih uopštavanja. Ali ipak današnja kritika je mnogo šira no što je nekada bila. Ona izučava i psiho-fizičku sredinu, to jest piščev temperamenat, njegove nasledne predispozicije, njegovu osobenu vrstu talenta, — zemaljsku i kosmičnu sredinu, to jest klimu, izgled zemljišta, okolnu prirodu, — socijalnu sredinu, ekonomske, političke, religiozne uslove, osobene uslove u kojima se jedan temperamenat razvijao. Ali kako nije jednostrana i sputana predubeđenjima, ona se ne zaustavlja samo na tim spoljnim uslovima, ona ne zaboravlja i samo delo, onu količinu života koju ono sadrži, gledište, osetljivost piščevu, stil i kompoziciju.
    Ni jedna od mnogih teorija nije za odbacivanje, jer svaka od njih sadrži jedan deo istine, jer posmatraju jednu istu stvar sa raznih strana. One samo svedoče o složenosti, raznolikosti i značaju književne kritike. Nigde jednostranost i doktrinarstvo nije opasno kao u tako relativnoj i rastegljivoj nauci kao što je književna kritika.
    Da se jedno delo dobro oceni treba dobro da se razume, da se shvati osnovna ideja, da se, tako reći, prodre u suštinu njegovu. Kritičar treba da ima intelektualnu nesebičnost, sposobnost da se udvoji, da pored svoga rođenoga života živi i životom dela. Za to je potrebna ne samo jaka osetljivost, umetničko osećanje lepoga, no i široka, gipka inteligencija, vazda otvorena najrazličnijim shvatanjima, sposobnost Proteja da se neprestano može menjati. Traži se slobodan duh, bez predrasuda i bez predubeđenja, rešenost da se sve kritikuje i sve da se kaže, uverenje da je na ovom svetu samo jedna stvar suverena, a to je slobodna misao ljudska. Kritičar ne treba da vodi računa hoće li imati protiv ili za sebe ove ili one krugove, ili javno mnjenje, prosečno mnjenje svojih suvremenika; po rečima Sant-Bevovim, njegov časovnik treba da ide za deset minuta napred od ostalih. Ali, to ne znači da on ima aristokratski da prezire i u napred osuđuje ono što se jednom ružnom rečju zove gomila. Mnogo i mnogo puta gomila je tačnije sudila no kritičari od zanata. Ona ima manje individualnosti, duhovne gordosti, preterane delikatnosti i potrebe za izdvajanjem što odlikuje jake kritičke duhove. Ali ona je svežija i toplija, ona se lakše daje osvojiti i zagrejati, i veliki pisci nalazili su u njoj vazda i simpatija i gotovosti za iskreno divljenje.
    Kritika kojoj valja težiti ima da što jače oseti i pojmi što veći broj emocija i ideja, da ih što vernije i izrazitije ulije drugima. To ne ide bez ljubavi, koja, kao sunce u kosmosu, daje život i toplotu našim dušama. „Pogledajte, veli Gijo^[2], u oči kakvoga čoveka koji prolazi pored vas. Njegove oči, i ako bistre i prozračne, svakako malo vam što kažu, a može biti i ništa. Na protiv, u jednom prostom pogledu ljubljene ličnosti vi ćete videti do dna njena srca, sa beskrajnom raznovrsnošću osećanja koja se tamo kreću. Isto je tako sa kritikom. Onaj koji postupa sa knjigom kao sa kakvim prolaznikom, sa rasejanom i nemarkom ravnodušnošću prvoga pogleda oka, odista je neće ni malo razumeti; jer ko hoće da razume misao ljudsku treba da je voli. Otvorite, na primer knjigu koja vam je draga, sa kojom ste navikli da razgovarate kao sa kakvim živim stvorom, vi ćete u njoj otkriti skladne misli koje se dopunjuju jedna s drugim, smisao svakoga redića proširiće se za vas. Jer ljubav obasjava; knjiga sa kojom ste se sprijateljili jeste kao otvoreno oko koje ni sama smrt ne zatvara, i u kome se vazda vidi u jednom zraku svetlosti najdublja misao jednoga ljudskog bića.”
    I takva kritika, inteligentna, ne nepristrasna, jer je to nemoguće, no širokogruda, „prostrana kao svet, široka kao priroda”, simpatična za sve pojave raznolikog duha ljudskog, rešena sve da traži i sve da kaže, kritika koja se oslanja ne na proizvoljna i suva pravila ili na lično, prolazno i ćudljivo raspoloženje, no na široko, overeno iskustvo, na savesno ispitivanje suverenih fakata i na naukom utvrđene zakone ljudskog duha, jedna takva kritika je na sigurnom putu stvaranja.

Napomene

1. Principes scientifiques des beaux-arts par E. Brücke, suivis de lʼOptique et la Peinture par H. Helmholtz. Paris 1878 r. 171.
2. M. Guyau: Lʼart au point de vue sociologique. Paris. 1889. p. 51.

Izvor

Srpski književni glasnik, 16. februar 1902. Knjiga V, Broj 4. Str. 294-298.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Skerlić, umro 1914, pre 112 godina.