Dva seljaka na krsnom imenu

Pošla nekakva dva seljaka u jedan grad s konjima da kupuju žita, a to prvi put u njihovu vijeku, pa hodajući kroz grad vide kod nekakva handžije ponamještana svakojega mesa i drugoga jestiva, i obojica promisle da oni handžija slavi oni dan krsno ime; pa uljegu u han te onome čovjeku počnu čestitati krsno ime, da mu na radost i veselje dolazi, pa posijedaju okolo jednog jagnjeta pečena i počnu ručati. Mehandžija ne zna šta oni misle, iznese im i vina izobilno, i pošto popiju dvije oke, on im iznese i treću. Onda se oni dvojica počnu dogovarati koji bolje od njih dva zna napiti. Jedan od njih uzme bokaru s vinom pa napije: zdrav, brate domaćine! ti krsno ime služio a ono ti i pomagalo, te u tvoju poštenu kuću dolazio voljni i nevoljni i vazda ovako puno nahodio, a berićetno ostavljao! Zdrav! i hvala ti na časti i na ljubavi! Ko čast činio i dočekao ako Bog da! No kad im mehandžija kaže, koliko je harča, i zapita za novce, reku između sebe; bogme je ovi domaćin gluh, nego da mu ti Jovane napij i bolje vikni no ja. — Ne, ne, reče in mehancija, nijesam ja gluh, nego ste vi ludi; nije mene danas krsno ime, nego plaćajte. Nađu se sad na čudu, pa upita jedan drugoga: a što ćemo sad? — Zlo i naopako! nego kad nemamo para ano mu ostavimo konje u zaklad, doklen mu pare donesemo i zli ručak platimo.