Govor o albanskom pitanju
| GOVOR O ALBANSKOM PITANjU Pisac: Dragiša Lapčević |
| Govor poslanika Dragiše Lapčevića o albanskom pitanju, održan u Narodnoj Skupštini 6. februara 1914. godine. |
Politikom naše vlade stvorene su takve pogodbe i takvi uslovi, da će se, možda, za dugi niz godina (i desetina godina!) obnavljati sukobi i nesreće između dva nesrećna naroda. Smatram da je politika srpske vlade sa prvim pohodom na Arbanase bila pogrešna, štetna i nesrećna, kako za slobodu arbanaškoga naroda, tako i za mir i spokojstvo srpskog naroda. Sa jednim treba biti načisto i sa jednim se treba izmiriti: na zapadu Balkanskog Poluostrva postoji jedan narod koji oće da živi svojim slobodnim životom.
Srpska vlada nije trebala da pokorava Arbaniju i da potčinjava arbanski narod.
Arbanasi su čitav niz vekova imali sa srpskim narodom izvesne zajednice. U ratnoj proklamaciji taj se odnos naročito pominje i ističe. Imamo u novijoj istoriji primera da su Arbanasi uvek hteli živeti u sporazumu sa Srbijom, u zajednici sa njima zadobiti od Turaka slobodu i srpskog i arbanaškog naroda. Godine 1806 na bedemima Beograda čuo se uzvik juriša i na arbanaškom jeziku. U istoriji Šumadije, u njezinoj revoluciji, mi nalazimo ljude koju su tako reći genijalni revolucionari, a poreklom su Arbanasi. Ne treba izgubiti iz vida: 1829 Arbanasi su želeli i tražili veze sa Srbijom, da su to ponovili 1847 i da je Srbija ostala gluva i prema tom pozivu, onako isto kao i 1829 godine, da posle godinu dana šalje svoje čete i svoje bataljone radi ugušivanja jedne revolucije na Severu. Znamo da su Arbanasi 1875 i 1876 godine hteli zajednlcu sa Srbijom, a da je Srbija 1878 godine isterala i proterala Arbanase iz četiri okruga koje je tada zauzela. U proleće 1904 oni su poslali izaslanstvo u Beograd i tražili ništa drugo, nego samo prijateljsko odnošenje Srbije prema njihovom pokretu za autonomiju. I naposletku, 1912 godine arbanaške plemenske poglavice dolaze, čine sastanke s vladom srpskom, čine sastanke s g. Pašićem i stavljaju se na raspoloženje: da omoguće prodiranje srpske vojske pod uslovom da Srbija njima omogući da se oni oslobode od Turske i da dobiju svoju autonomiju.
Nade su i zahtevi arbanaški iznevereni.
Umesto da Srbija, koja se negda toliko vremena borila za svoje oslobođenje, učini sa svoje strane sve da i Albanci do svoje slobode dođu - Srbija je uputila svoju vojsku da prekrha preko Arbanije, da izađe na Jadransko more sa željom da pokori Arbanski narod i da ga stavi u svoje ropstvo.
Srbija je mogla učiniti da Arbanija dođe do svoje autonomije i nacionalne države. Da je tako urađeno, to bi omogućilo prijateljstvo i intimnost, dalo uslove za čvršće veze i stvaranja jedne privredne zajednice između Srbije i Arbanije, to bi bila polazna tačka i za političke sporazume.
Umesto toga otišlo se tamo s puškom i topom, pa je ne samo vršeno ono što je suprotno časti jedne zemlje, koja je negda imala tradicije revolucije i oslobođenja, nego su stvorene pogodbe za trajno trenje između Arbanije i Srbije.
Mi ćemo neprekidno imati kubure i nesreće, ako se Srbija ne reši da izmeni svoju politiku u pravcu punog dodira sa arbanaškim narodom i stvaranjem pune veze s njim.
Izvor: Srbija i Albanci, Pregled politike Srbije prema Albancima od 1878. do 1914. godine
|