Govor ministra V. Jonića u Nišu

Govor ministra V. Jonića u Nišu  (1944)  Pisac: Velibor Jonić

Braćo i sestre Nišlije,
Mi danas, sa ostalim narodima Evrope, preživljujemo teške i kritične trenutke. Vi pratite događaje iz štampe i vi sami donosite sud o njima. I šta vidite? Vidite Anglo-Amerikance kako su čitavu Evropu zakrvili i onda je prepustili njenoj sudbini. Vi se dobro sećate kako su Anglo-Amerikanci gurnuli bili poljski narod u jedan rat koji mu nije bio potreban. Obećavali su mu zlatna brda, obećavali su mu pomoć sa svih strana; međutim, ta pomoć nije došla ni sa koje strane. To se ponovilo sa ostalim narodima Evrope, pa i sa našim narodom. Anglo-Amerikanci hoće da upropaste Evropu i da je poruši. Nije im dosta što ovaj rat ne vode svojom krvlju već krvlju drugih naroda, već hoće čitavu Evropu da poruši i da njene gradove i sela pretvore u prah i pepeo. A znate li zašto?
Zato, jer je g. Ruzvelt imao u svojoj zemlji nekih 15 miliona nezaposlenih radnika i, da bi rešio pitanje njihove nezaposlenosti, on je njih prvo mobilisao kao vojnike, a sada ruši jedan grad za drugim u Evropi, da bi posle rata oni imali zaposlenja u porušenoj Evropi. Zašto ti plutokratsko-jevrejski gazdaši nisu rešili pitanje nezaposlenosti na neki drugi čovečniji način? Zašto ne sprovedu društvenu pravdu, pa bi bilo posla za tih 15 miliona nezaposlenih u njihovim zemljama. Ali, oni hoće da to pitanje reši na račun drugih naroda, a ne na račun svojih kapitalista.
Dalje braćo, mi vidimo danas Englesku, koja je celog veka popovala o hrišćanstvu, kako čitavu Evropu prepušta boljševizmu, onome boljševizmu koji danas, da bi napravio lepo lice, bira nekog svoga patrijarha, pošto je prethodno taj isti boljševizam poubijao celokupno sveštenstvo u Rusiji, i čitav Balkan prepuštaju tome bezbožničkom i rušilačkom boljševizmu, koji nema za cilj ništa drugo, nego da porobi sve narode i da ih stavi u službu jedne ideologije koja negira i Boga i sve svetinje i svodi čoveka na životinju, objašnjavajući da je čovek isto što i svaka životinja i da on nema nikakvih drugih ideala i stremljenja, nego što su životinjski instinkti.
I vi danas vidite kakvu sudbinu spremaju srpskom narodu. Na čelu balkanskog komunističko-partizanskog pokreta nalazi se Hrvat Josip Broz, zatim Hrvat Ivan Ribar dok Srbe treba da predstavlja, posle Miloša Obilića i Karađorđa, Moša Pijade beogradski Jevrejin. Iz ustava koji su oni spremili za taj budući Balkan vidite da srpske zemlje dele na nekih pet-šest pokrajina, a to je učinjeno zato, da bi se na taj način ostvario i sproveo u delo onaj pakleni plan i ona paklena zavera koja je sklopljena protivu srpskog naroda, a koji idu za potpunim uništenjem njegovim.
Da je ovo tačno, pogledajte šta rade partizani kada uđu u neko srpsko selo. Oni ubijaju prve ljude u selu, ubijaju učitelje, sveštenike. To znači da oni rade ono isto što su dahije nameravale da se učine sa srpskim narodom. I sva ta nedela čine pod vidom nekog tobožnjeg oslobođenja srpskog naroda. Hoće da poubijaju sve viđene srpske domaćine, ne bi li ostala samo luda deca od 7 godina, jer bi onda mogli da rade šta hoće.
Dakle, sa jedne strane rascepkati srpske zemlje u komade, da srpski narod ne bude jedinstven, a sa druge strane poubijati sve ono što je u njemu vodeći čovek, kako bi se paklena namera uništenja srpskog naroda mogla da sprovede u delo.
Vi ste čitali u novinama da je taj Tito, koji je sada postao nekakav maršal, slao delegacije u Kairo da bi kobajagi pregovarao sa emigrantskom vladom. Tom prilikom oni dovodi u pitanje i Kraljev presto. Ali oni pri tom zaboravljaju jedno, zaboravljaju da ovde, na ovome tlu, još ima Srba, još živi srpski narod. Oni zaboravljaju da je proviđenje poslalo srpskom narodu jednog junaka i ratnika, generala Milana Nedića, koji zove sve Srbi da se okupe oko njega da bi osujetili paklenu nameru koja je skovana protivu srpskoga naroda.
I zato, braćo i sestre, neka se niko ne vara! Došao je trenutak, kada u Srbiji i u srpskom narodu mogu postojati svega dva fronta. U jednom frontu su međunarodni partizani sa nesrbima na čelu, a drugi front, to je front nacionalnih Srba, pod vođstvom generala Milana Nedića.
Sve što je rodoljubivo i čestito u ovoj zemlji, mora se svrstati kao jedan čovek čvrsto u taj nacionalni front. Sve stare razmirice i zađevica zaboravite i bacite sada u stranu, jer danas nema vremena da se Srbi glože i raspravljaju. Svi moramo imati na umu samo ono naše geslo „Samo sloga Srbina spasava”. Jer, braćo, nisu još sva iskušanja prošla. Ko zna šta još čeka srpski narod. Da bi smo svim tim iskušenjima odoleli, da bismo ostali živi, da bi srpski narod ostao živ, sve ono što je zdravo i nacionalno u njemu mora biti svrstano u čvrste redove.
Boljševizmu i partizanima moramo oglasiti rat do istrage. Ili mi njih moramo utamaniti, ili oni nas — treće je nemoguće!
Vidite, nemački narod pre nekoliko stotina godina bio je u sličnom položaju u kome se danas nalazi srpski narod. Oni koji su učili školu, znaju da je u XVII veku u Nemačkoj besneo tridesetogodišnji rat. Tridest godina su na zemljištu Nemačke vojske raznih naroda krstarile. Trideset godina su te vojske harale i pljačkale nemački narod i možete misliti u kakvim se prilikama nalazio nemački narod za to vreme, kada je pre tridesetogodišnjeg rata nemački narod brojao 15 miliona stanovnika, a kada je posle toga rata ostalo bilo svega pet miliona Nemaca. Od tih pet miliona postala je danas Velika nemačka nacija. Taj nemački knez bio je Fridrih Vilhelm koji je rekao: „Ja moram da još dok rat traje izvršim konsolidaciju svoje države”. On je organizovao vojsku, zaveo red i mir u gradovima i obezbedio na taj način budućnost nemačkom narodu. Mi Srbi moramo danas to isto da uradimo.
Braćo moja, svi mi danas moramo biti junaci. Ali junaštvo današnjeg vremena ne sastoji se u tome da se odlazi u šumu i odatle traži oslobođenje, nego je danas junaštvo ostati na svome domu, u svome selu i u svom gradu i održavati mir i red. To je danas najveće junaštvo. Jer svi mi, koji smo danas u redovima generala Nedića, ne damo nikome da bude veći nacionalista ili veći junak od nas.
Braćo, svi mi koji smo u vladi generala Milana Nedića, verujemo u životnu snagu srpskog naroda i uvereni smo da će on iz ovoga rata izaći živ i velik.
Živeo srpski narod! Živeo general Nedić!

Izvor

Srpski narod, 1. januar 1944.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Velibor Jonić, umro 1946, pre 80 godina.