Gavran (Šapčanin)
| Gavran (The Raven) (1882) Pisac: Edgar Alan Po, prevodilac: Milorad Popović Šapčanin |
| Vidi takođe: Gavran |
Bilo tako jednom noću,
Zario se u samoću.
Oči mutna suza poli
A samo me srce boli.
Biju misli kao lava
Iz davnašnjih zaborava.
Već sam bio pola u snu
Kad na vratma nešto šušnu.
„Mora da je putnik kaki
„Zalutao, mišljah ja;
„Bludio je, trpio je,
„I sad traži malo sna”.
U dekembra crnom dobu
Dosadno je kaʼ u grobu.
I sama vas vatra žaca —
Neku čudnu svetlost baca
Oh, kada će svanutʼ, Bože?
Ta da sʼ barem čitatʼ može!
Gledam knjigu, alʼ za nago,
Sve na svoje mislim drago.
„Leonoro, Leonoro!
„Ja te ljubim još i sad:
„Ti na nebu međ anđeli,
„Mene stegʼo crni jad.”
Dok zašušti, zažubori,
Mislim kuća pada, gori;
A zavesa kad se vesne
Kʼo da nešto strašno tresne.
I do sad sam za strah znao,
Alʼ ga nisam osećao.
S meka srca sebe korim,
Pa ga hrabrim, pa mu zborim:
„Ko bi sada kucnʼo”? rekoh,
„Pomerio puta neko —
„Bog mu jedan jade zna!
„Trpio je, bludio je,
„Pa sad traži malo sna.”
Tu od straha malo danem,
Pa na noge hrabro stanem:
„Gospodine, ili damo,
„Izvolite ući samo!
„Ne pitam vas: ko ste, šta ste?
„Kʼo u svojoj kući da ste. . . .
„Umoran sam malko bio
„Pa me sanak prevario;
„Kucali ste vrlo tiʼo,
„Pa sam jedva osetio.”
Tu otvorih vrata širom —
Nesiguran drzak krak,
Alʼ na polju nigde nikog,
Samo ćuti crni mrak.
Oh ponoći, tužna sliko!
Čekam, gledam — nigde niko!
Je lʼ to bila sablast živa
Što je tako očekiva?
Ili sanjah, — duša živa
Što pre mene još ne sniva?
Zaman čekah pitah: ko je?
To jʼ lupalo srce moje.
Sâm sam viknʼo: „Leonoro!”
Oh, alʼ odziv varatʼ zna!
U sobu se opet vrnʼo
Sav razdražen, sav pretrnʼo;
Al, gle! opet neko stupa —
Neki đavo opet lupa!
Bez ničega ovo nije,
Biće da u prozor bije.
Zagonetno da ne bʼ bilo.
Otvorimo jedno krilo.
„Alʼ počekni srce moje;
„Poslušajmo hladan um!
„To na polju vetri uje,
„Ništa, ništa, samo šum!”
Gurnuh prozor u mrak gusti,
Iz mraka se gavran spusti,
Ponosni se krili vije —
Pogle samo koliki je!
Pa kako se važan pravi,
Nitʼ me gleda, niti zdravi.
Pa pokislim krilʼma eno
Ponosito, gospodstveno,
Na poprsje minervino
Iznad vrata stade sâm.
Mene gleda ravnodušno
Kao da sam sinji kam.
Teško mu je bilo ući
A sad može da se pući.
Gleda gordo, mrko, nemo —
Kako da mu sʼ ne smejemo!
„Ma da ne znam ko si, čij si, —
„Od rođenja lukav nisi;
„Za čim težiš, za čim udiš?
„Kad po noći tako bludiš?
„Kaži meni o moj vranu,
„(Ako ti se ime zna)
„Kako su te tamo zvali?
A vran gaknu: „Nikada!”
Gledećʼ pticu mUkom mukoh,
Od tuge bih zajaukʼo!
A i ona, gorʼ sa zida,
S mene oka svog ne skida,
U te oči gledah žive
Sa jastuka od kadife.
Čudne oči, čudno gleda!
Otrćʼ ti se lasno ne dâ!
A grudi mi bol razdire —
Da lʼ ih, Bože, ona zna?
Na jastučić od kadife
Ne će sesti — nikada!
Sa ognjišta svetlost sjaje,
Jedva dišem, zapara je,
Kʼo da kade sveti dusi
Putujući po vazdusi.
„Nebesa su za te marna,
„Leonoro svetozarna!
„U sebe se, srce, savi!
„Preboli je, zaboravi!
„Ljubilo si, ljubila te, —
„Besmo sebi sreća sva
„Sad odahni, odmori se!”. . . .
Gavran gaknu: „Nikada!”
„Nek, gospostvo tvoje kaže,
„Crna ptico, ili vraže:
„Iz kakvih te crnih zjala
„Burna sila dovitlala?
„Jesi lʼ glasnik žića, mrenja,
„Ilʼ gonjenja, iskušenja?
„Da lʼ da sʼ nadam raju, adu?
„Ima lʼ leka mome jadu?
„Oh navesti želju moju —
„Možda j' tamo kogod zna?
„Oh navesti želju strasnu!” . . .
Gavran gaknu: „Nikada!”
Zloglasnico, kažʼ mi pravo! —
„(Bila ptica ili đavo,)
„Preklinjem te Bogom eto —
„Svim na svetu što je sveto!
„Da li ću je krajem letâ,
„Na kapiji onog sveta,
„Sred anđelskog videtʼ kora —
„Ime joj je Leonora?
„Svetiteljku Leonoru
„Hoću lʼ ikadʼ videtʼ ja?
Gavran gaknu: „Nikada!”
Zar mi i tu smisla mnoga —
Jedna rečca od tri sloga?
Alʼ kad čuh je, — stid je kazʼti —,
Od čuda se zaprepastih.
Jer, istinu valja reći;
Ko bʼ i bio junak veći
Kad mu dođe tica ʼvaka
Iz ponoći, iz oblaka,
Pa nad vratʼma na poprsje
Stane crna, mokra sva,
Za ime je zaman pitaš,
Samo gače: „Nikada!”
„I ništʼ više, goste pusti?
„To li sve je što izusti?
„Ilʼ si srce, jada puno,
„U tu jednu rečcu unʼo? —
„Šta lʼ ti dušu tako stvrdnu? . . . .
Vran da jedno perce mrdnu,
S visine me mrko glednu,
Ali meni — baš ni jednu!
„Mnogi druzi izdadoše,
„Sutra i ti — koji zna?
„Kao i sve moje nade”. . . .
A on gaknu: „Nikada!”
Mudra rečca; strašno zvoni
Za sve koje sudba goni.
To jʼ izreka možda stara
Negdašnjega gospodara,
Kog su mnoga čuda bila
Pa je ptica utubila?
Nesrećan je, možda, bio, —
Sve što jʼ imʼo izgubio?
Zvezda nade utrnula,
Tvrdi usud ništʼ da dâ;
Sve njegove gorke pesme
Zakukale: „Nikada!”
Gavran ćuti; ja se grejem,
Kod svih jada još mu sʼ smejem,
Pʼ onda, najzad, šta mu znamo,
Da se bliže upoznamo!
Na stolicu neku sedoʼ,
Skrstiv ruke, pticu gledʼo,
A jato se krenu misli
Čudnu rečcu da raščisli.
Tajanstveno, čudnovato!
Otkud ptici rečca ta?
Kakva li se havet krije
Za to kobno: „Nikada!”
„Ptica lʼ, demon — ne znam ko si!
„Nekʼ te s mesta đavo nosi!
„Za tebe je ponoć gluha
„I taj vetar što tamʼ duha.
„Kupi svoja pera vraža,
„Varalico, paralaža!
Čekaju te vrata širom!
„Dole da si! Pa hajdʼ s mirom —
„Trzaj kljuna iz mog srca
„I bez tebe za jad zna!”
Gavran gaknu: „Nikada!”
Čuči gavran, muklo gleda —
Oterat sa šale ne dâ.
A divlje mu oči gore
Kaʼ u zmaja, u utvore.
Sen od krila, kʼo crn veo,
Pokrila je ćilim ceo.
Moje srce vata strava,
Mrak me svega opkružava,
Da lʼ ću ikad prenutʼ ja?
Gavran gaknu:
„Nikada!”
25. avg. 82.
Vidi još
[uredi]- Crni Gavran (1878), preveo Nika Grujičić Ognjan
- Gavran (1903), preveo Svetislav Stefanović
Izvor
[uredi]1882. Otadžbina, 309—314.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 131 godina.
|