Vučković Tadija i devet Kumalića
Procvilila tica kukavica,
U Karlovcu na banovoj kuli.
To ne bila tica kukavnca,
Već Marica banova đevojka,
Mila šćerca bana od Karlovca. 5
Kako kuka n nevolja joj je,
Mlađe joj se sestre poudale,
Ona sama kod babe ostala.
Kukajući lice proklinjala:
„Lice moje sam to Bog ubio! 10
Lice moje ljudska prijevaro!
Čudno l’ si mi sreću ukinulo.
Evo ima devet godin’ dana,
Kako mi se sreća udesila,
Pa mi jadnoj mušterije nema,
Sve odbjegle mušterije moje,
Zbog Turčina Kumalić Mujage.
Devet mi je sreća pogubio,
Devetere svate rašćerao,
Ja sam svagda domu utjecala,
Na babinu konju golemome,
Jer sam Bogu svome se zatekla,
Da me Turčin obljubnti neće.“
Ona misli niko je ne čuje,
Al’ to čuo od Karlovca bane,
Pa se njemu ražalilo jako,
Te ovako poče besjediti:
„Ala menn teška srećo moja!
Ala meni do Boga miloga!
Što govori l'jepa ćerca moja!“
Pa on sjede kuli pod pendžere,
Te žalosno knjigu napisao,
Od obraza suzu otisnuo
I u knjizi 'vako progovara:
„Nije l' mati rodila junaka,
Da se primi knjige i megdana
I Turčnna Kumalnć Mujage,
Ja bi njega dobro darovao,
Jer je meni dotužio jako.“
Pa povika slugu Marka svoga,
„Slugo Marko, moje milovanje!
Na ti snne ovu knjigu moju,
Pa ti ajde niz oba Karlovca,
Privati se Senju kamenome,
Ne nađeš li mlađana junaka,
Da se primi knjige i megdana,
Privati se kamenu Kotaru,
Ne bi l’ naš’o kojega serdara,
Da se primi knjige i megdana,
I đevojke ćeri moje Mare.
Svuda ajde od grada do grada,
Dok ne nađeš takova junaka;
Đe god nađeš krčmu i birtiju,
Svađe sine moju knjigu daji.“
Sluga Marko knjigu uzimao
Pa je spušta u svoje džepove,
Te on kuli niz mostove sađe,
Na banova konja uzjahao,
II otište niz oba Karlovca,
Zdravo pođe i obadva prođe.
Đe god nađe krčmu n birtiju,
Da junacn ladno piju vino,
U piću se o junaštvo fale,
Da je svaki vrjedan na megdanu,
Odmah sluga b’jelu knjigu dava;
Dok junaci knjigu razgledaju,
Svaki vidi što u njojzi piše:
Da je knjiga bana od Karlovca,
Od đevojke banove Marice,
Od Turčina Kumalić Mujage,
Svakom drkće čaša u rukama,
Svakom zveče toke na prsima,
I od sebe knjigu otnekuje;
Neće niko knjige ni megdana
Ni đevojke banove Marice.
Kad to viđe sluga od Karlovca
A on spravi knjigu u džepove,
Pa otište niz Primorje ravno,
Privati se Senju kamenome.
Kada dođe đe piju junaci,
Te se fale o dobru meganu,
Da je svaki vr!jedan na megdanu,
Kada čuo sluga od Karlovca,
Da tu ima dobrijeh junaka,
On se fati knjige šarovite,
Pa je baca na sto pred junake;
Ona redom naokolo oda,
Kad junaci knjigu razgledaše,
Kad vidiše šta u njojzi piše:
Da je knjnga uprav sa Karlovca,
Od onoga bana od Karlovca,
Da je u njoj banova Marica,
I zla guja Kumalić Mujaga,
Neće niko knjige ni megdana:
Svakom drkće čaša u rukama,
Svakom zveče toke na prsima
I od sebe knjigu otiskuje.
Kad to viđe sluga od Karlovca,
Da tu nema ni jednog junaka,
Sluga spravlja knjigu u džepove,
Privati se konja golemoga,
Uprav goni kamenu Kotaru.
Kada bio na donje Kotare
Ne bijaše ni jednog junaka,
On oturi na gornje Kotare,
Do birtije krčmarice Janje.
Kada sluga u birtiju uđe,
Kad birtija puna je serdara,
Taman sjela tridest i četiri,
Sve je sio jedan do drugoga:
U vrh sofre Jankovnć Stojane,
Pa do njega Smiljanić Ilija,
S drugu stranu Gavran kapetane,
A do njega ostali junaci,
Dvije čaše jedan dolibaša,
Svi se fale o dobru junaštvu:
Kako j’ koji vr'jedan na megdanu.
U dnu sofre Vučković Tadija,
Sam on muči ništa ne besjedi,
Nit’ on fali sebe ni konjica.
Kad ih viđe sluga od Karlovca,
On se vati knjige našarane,
Pa je pruža Janković Stojanu,
Kada Stojan knjigu razgledao,
I vidio što u njojzi piše,
On od sebe knjigu otiskuje,
Jer joj Stojan mušterija nije.
Prođe knjiga redom naokolo,
Kako j’ koji knjigu proučio,
I vidio što u njojzi piše:
Da j’ u knjnzi Kumalić Mujaga
Ni jedan joj mušterija nije.
Dođe knjiga Vučković Tadiji,
Kad Tadija knjigu razgledao,
Grohotom se na nju nasmijao,
Pa Tadija vako govorio:
„O junaci, mila braćo moja,
Viđeste li knjige šarovite,
Kako piše od Karlovca bane,
Kako j’ banu doteščalo jako!
Nas je pola ovđe neženjeni,
Polovici potrebna đevojka,
Falite se da ste megdandžije,
Kamo fala, žalosna vam majka?
Evo braćo gotove đevojke,
Evo braćo gotova megdana,
Da ni jednom ona ne trebuje,
Treba svoje kazati junaštvo,
Treba banu obraz osv’jetlati,
Svi ste starij’ danaske od mene,
I bolji ste junaci od mene,
Al’ nemate srca junačkoga;
Kad ni jedan primit’ se ne smije,
Ja se primam knjige i megdana,
I đevojke banove Marice
I Turčina Kumalić Mujage,
Da ih dvadest ima i četiri,
Ja ću svima na megdan izići,
Te ako mi Bog i sreća dade,
Žennću se banovom đevojkom.
Ajde slugo u Karlovce banu,
Pozdravi mi bana od Karlovca,
Da ću k njemu u Karlovac doći,
Na viđenje njegovoj đevojci,
Jer sam jako curi mušterija,
Ne bojim se devet Kumalića
Nit’ se bojim Kumalić Mujage!“
Uze knjigu sluga od Karlovca,
Pa veselo konja uzjahao,
Te on ode na muštuluk banu.
A Tadija iz sveg’ grla viče:
„O junaci mila braćo moja!
Ja se primih knjige i megdana,
I Turčina Kumalić Mujage,
I đevojke banove Marice,
Spremajte se meni u svatove,
Ako Bog da i sreća junačka,
Ženiću se banovom đevojkom.“
Svi junaci nikom ponikoše,
Ne poniče Janković serdaru,
Već ovako stade besjediti:
„O Tadija, vesela ti majka!
Ti si d’jete, nejak za megdana!
Znaš Tadija, mati te rodila,
Da ti znadeš Kumalić Mujagu,
Njega grđeg na Krajini nema,
Koliko je u godini dana,
Toliko je odnio megdana,
Da mu vidiš lica junačkoga,
Da mu vidiš konja i od’jelo,
Kako j’ grdan Tručin na megdanu,
Pod tobom bi noge obamrle,
I u tebi krvca se sledila,
Pod tobom bi konja uhvatio,
Pa bi nami obraz ocrnio,
Al' je tvoja puna glava vina,
Sjutra ćeš se meni preklinjati,
Da o tome ni mislio nisi
A kamo li da si govorio.“
Mučno bješe Vučković Tadiji,
Pa ustade na noge lagane,
I posjede na dobra dorata,
Oćera ga dvoru bijelome,
Pa on sjede kuli pod pendžere,
Te doziva i oca i majku,
Pa on njima poče govoriti:
„Čujete li mili roditelji!
Došlo mi je tako u egleni,
Te se primih knjige i megdana,
Zla Turčina Kumalić Mujage.
I đevojke banove Marice,
Ako Bog da ženiću se njome!“
K ad mu babo razumio r’ječi,
Grohotom se na njeg’ nasmijao
I ovako njemu govorio:
„Sine mili, hairom ti bilo,
Sine mili, u sto dobri časa!
Ja sad znadem, da sina imadem!“
Onda Tade na noge ustade,
Roditelje u ruku užljubi,
I veselo majci govorio:
„Stara majko, daj mi odijelo,
I oružje što mi potrebuje,
Da ja idem kamenu Karlovcu,
Na viđenje banovoj đevojci!“
Stara majka dodaje od’jelo
Oprema se Vučković Tadija,
Sve od’jelo ljepše od ljepšega
I oružje što mu potrebuje.
Sluge njemu konja opremiše,
Opremiše, pa ga izvedoše,
Kad Tadija konja uzjahao,
On otište kamenu Karlovcu,
Na viđenje banovoj đevojci,
Da je vidi, da je prstenuje.
Kad je bio poljem karlovačkim
Onda Tade konja ražljutio,
Od bijesa u visnnu klisa,
Po tri koplja u visinu skače,
Po četiri vata u duljinu.
Od konja se pjena odvaljuje.
Ugleda ga na pendžer đevojka,
Pa doziva svoju staru majku:
„O, banice, moja mila majko,
Oder vidi poljem konjanika,
Šta s’ od momka i od konja radi
Nije l’ meni jadnoj mušterija?“
Kad bannca pogleda na pendžer,
I ugleda momka i konjica,
Od mila se po kuli pošeta
Pa je ona onda govorila:
„Ćeri moja, moje milovanje!
Gledala sam svakakvih junaka,
Gledala sam svu carevu vojsku,
Sve od vika, pa do b’jelog kika,
Ja nakoga još viđela n’jesam,
Nego kad sam još kod majke bila,
Ćer sam bila bana zadarekoga,
Naki mi je doš’o mušterija,
Sa kotara Petar Vučkoviću,
Nakoga je konja dogonio,
Naka jaha u nakog konjica,
Naka nara u nakog’ junaka,
On je meni mušterija bio,
Prosio me, a ja šćela n’jesam.“
Istom ona u riječi bila,
U tom momak u avliju uđe.
Ispadoše banovi sehizi,
Pod Tadijom konja uhvatiše,
Primnše mu konja i oružje
I Tadiju za bijelu ruku,
Odvedoše banu u odaju.
Kad je bane ugled'o Tadiju,
I sam bane na noge ustade.
Tadija mu božju pomoć dava,
Kapu skide, banu pođe ruci,
Ruku ljubi, a za zdravlje pita.
Ban je dobro Tadu dočekao,
Kraj sebe mu mjesto načinio,
Gotovom ga čašom dočekao,
Pa je njemu vako govorio:
„Dobro doš'o neznana delio!
Ispi čašu, pa se pravo kaži,
Od kud jesi, od senta kojeg’ si?
Kojega si roda i plemena?
Kako li te po soju naznvlju?“
Tadija mu dobrodošlju prima,
Pa mu onda poče kazivati:
„Gospodine, od Karlovca bane!
Kad me pitaš pravo da ti kažem
Ja sam glavom sa gornjih Kotara,
Po imenu Vučkovnć Tadija,
Sin jedini Petra Vučkovića,
Pa sam čuo i ljudi mi kažu,
Da imade u tebe đevojka,
Da je ona mlada za udaju,
A ja momak još oženjen n’jesam,
Zvao bi je, kad bi ćela poći.“
Kad je bane easlušao r'ječi,
Onda bane poče govoriti:
„E, moj sine, Vučković Tadija!
Za istinu ja imam đevojku,
Ali sine nije ona za te,
Jer ti jesi jedinac u majke,
A u mene pod pizmom đevojka:
Od Turčina Kumalić Mujage,
Pa, moj sine, Vučković Tadija,
Da je samo Kumalić Mujaga,
Odviše bi mušterija bilo,
Nego ima devet Kumalića,
I deseti Kumalaga stari,
A svaki se dinu zarekao,
Dokle teče prvog do pošljednog,
Da đevojka za Srbina neće;
Ti si sine jedini u majke,
Samoranska jako suza teška,
Zgubiće te Turčin na megdanu,
Pa šta će ti samorana majka?
Ns dam tebi ćeri moje Mare.“
Kad to začu dijete Tadija.
Onda Tade na noge ustade
I ovako poče besjediti:
„Čuješ li me od Karlovca bane!
Tako meni živa moja glava,
Ja sam curi vr'jedan mušterija.
Što je tvoja pod pizmom đevojka,
To me ništa zaplašiti neće,
Jer da nije pod pizmom đevojka,
Ja joj ne bi mušterija bio.
Pa čuješ li od Karlovca bane!
Još ću tebi nešto kazivati,
Da sam svakad Bogu se molio,
Da ja nađem pod pizmom đevojku!“
Kad mu bane razabrao r’ječi,
Desnom ga je iomnlov'o rukom:
„Ejvala ti, drago d'jete moje!
E, moj sine, hairli ti bilo!
Na poklon ti od mene đevojka!“
Tad’ se Tade do zemlje ioklanja,
Te on bana u ruku poljubi,
A ban njega u čelo junačko.
Onda reče Vučković Tadija:
„Dragi oče, od Karlovca bane!
Dovedi mi na prsten đevojku,
Da je vidim, da je prstenujem!“
Istom oni u riječi bili,
Od odaje polećeše vrata,
A pa vrata banova Marica:
Ja kakva je, šinula je guja!
Kakva li je stasa i uzrasta!
Kakva li je lica gospodskoga!
Jeste ljepša od bijele vile:
Crven fesić malo naturila,
A solufe, niz obraz spustila,
Sama na njoj svilena košulja,
I oko nje svilena kanica,
Na nogama rudali čarape
I paiuče zlatom izvezene.
Kad đevojka u odaju uđe:
Babu svoga u ruku poljubi,
Sa momkom se za zdravlje upita,
Pa se malo natrag iskučila.
Tada bane poče besjediti:
„Sine mili, Vučković Tadija!
To je moja lijepa đevojka.“
Kad Tadija razgleda đevojku,
Lijepa se njemu učinila
Da je ljepša od bijele vile.
Pa Tadija na noge skočio,
I đevojku uzima za ruku,
Tri puta je u istok okrenu,
Prsten dade, na ugovor stade,
Malo Tade roka ostavio,
Samo roka mjessc i neđelju,
Dok otide kamenu Kotaru,
Iz Kotara pokupi svatove,
Pa on sjede s’ banom piti vino.
A kad noći u ponoći bilo,
Al’ na vrata tanana sluškinja,
V’jerna sluga govori Tadiji:
„Gospodaru, Vučković Tadija!
Zove tebe đevojačka majka,
Da ti k njojzi u odaju dođeš.“
Sam Tadija na noge ustade,
Pa se šeće preko bjele kule,
I on uđe đe đevojka spava.
Kad Tadija otvorio vrata,
A đevojka dočeka Tadiju,
Pa Tadiji vako govorila
„O Tadijo, po sv’jetu gledanje!
Svatova ti više ne trebuje,
Osim Boga i dorata tvoga.
Ja ću s tobom sada putovati,
Moreš mene u Kotar odveeti —
Dok raščuje Kumilić Mujaga,
Moreš mene ljubom učiniti,
Pa kad bi me ljubom učinio
Onda Turčin ni nagliti neće!“
Kad to čuo dijete Tadija,
Na to se je ražljutio jako,
Pa ovako stade besjediti:
„Čuj đevojko, ne čuli te ljudi,
Ja to danas ne bih učinio,
Da mi bane svoje banstvo dade,
Dok ne odem kamenu Kotaru,
Ne pokupim kotarske serdare,
Ne dokažem Kumalić Mujagi,
Ne iskupim gospodu svatove.“
Tako reče i na sluge viknu:
„Brže sluge dobra konja dajte!“
Mlađe sluge konja dobaviše,
Sam Tadija konja uzjahao,
Pa ga goni kamenu Kotaru,
Kad Tadija b’jeloj kuli dođe,
Poče kupit gospodu svatove:
Kuma kumi Janković Stojana,
Goepodara svatskog starješinu
Gospodara Gavran kapetana,
Za đevera Smiljanić Iliju,
Za prikumka Mandušića Vuka,
Barjaktara Vuka Bjelobrka,
Za svakijem po trista svatova.
Kad sve momak svate sakupio,
Govori mu Petar Vučkoviću:
„Sine mili, Vučković Tadija:
Daj obuci mljetačko od’jelo,
I uzjaši konja mljetačkoga,
I ponesi mljetačko oružje,
Što sam tebi dobavio sine,
Dok si jošte ti nejačak bio.“
Ali veli Vučković Tadija:
„Čuješ li me, mio roditelju;
Ja ne tražim boljeg’ odijela,
Nad od’jelo što ga danas imam,
Nit' oružja boljeg’ od mojega,
Boljeg konja od dorata svoga,
Jer danas mi, sladak roditelju,
Dolikuje srpeko odijelo!“
Istom oni u egleni bili:
Svirnu svirka udari borija,
Digoše eo gospoda svatovi,
I odoše do Karlovca grada.
Ban je dobro svate dočekao,
Poglavice u dom uvodio,
A na konak svate razrediše,
Kom dvojicu, a kom četvoricu,
Kako će se rahar odmoriti.
Kada sjutra bijel dan osvanu,
Dan osvanu i ogrija sunce,
Onda svatski ručak iznesoše,
Kad se svati vinom obrediše,
Đevojačko ruho ponesoše,
Natrpaše sedmere kočije.
Tad viknuše lagani čauši:
„Nek su hazur kita i svatovi,
Da idemo, da ne okasnimo,
Kratki danci, dugački konaci,
Zemlja tuđa kalauza nema.“
Onda svati na noge skočiše,
Dobrijeh se konja privatiše.
Ban izvede lijepu đevojku,
Pa govori svojoj ćeri Mari:
„Ćeri moja, moje milovanje,
Ja l’ ćeš ćeri, pomamna gavrana,
Što ga bržeg’ u svoj zemlji nema
Ili hoćeš lagans kočije?“
Onda reče lijepa đevojka:
„Roditelju od Karlovca, bane,
Ja sad neću laganih kočija, —
Ako bude prva sreća moja,
Mislim babo natrag utjecati;
Primakni mi konja debeloga.“
Odmah sluge konja primakoše
I đsvojku na konja digoše.
Kad đevojka konja uzjahala,
Roditelja u ruku poljubi:
— „Roditelju, sada s Bogom ostaj:
A ja idem u sto dobrih časa:
Ako buds prva sreća moja,
Da Bog da me zmija poljubila,
Pa se tebi natrag ne vratila!“
A ban svojoj ćeri odgovara:
„S Bogom pošla, moja ćeri mila:
Da bi zdravo kod svog’ dvora bila!“
Tad’ se svati na put otiskoše,
Jašu konje do polja Miševa,
Pjevajući i popijevajući..
Kad su bili na polje Miševo,
Tu se turski usidrio logor.
Sve je popet šator do šatora,
I crveni barjak do barjaka,
Bojna koplja kao gora cria,
Kad Tadija blizu čete dođe,
Podvikuje nz sveg grla svoga:
„Ustavte se, braćo i svatovi,
Odmorite dobre konje svoje,
Bojna koplja na zemlju spuštite.
Ustavite svirke i borije,
Dok vidimo čija je đevojka,
Il’ je moja ili mujagina?“
Svi svatovi konje ustavnše,
Sam Tadija konja osjednuo,
Pa priteže doratu kolane.
Gledala ga banova đevojka,
Pa govori Petru Vučkoviću;
„Oče mili, Petre Vučkoviću:
Daj za Tadu na megdan izađi,
Ti si s’ starac konja najahao,
A svoje se bake naljubio,
A skerleta čohe naderao
I brijetke napasao ćorde,
Tadija je mlađan za megdana!“
Onda Petar curi besjedio:
„Oj, Boga mi, lijepa đevojko,
Ja nijesam ranio Tadiju,
Da kuđelju sa ženama prede,
Već da ide kušati megdane,
Kao što je i njegov babajko,
Kada mu se đegod spotrebilo.
Pa još ču li, drago d’jete moje,
Kad ja vidim b’jelo lice tvoje,
Star bi vako na megdan izaš’o,
Kamo l’ ne bi dijete Tadija.“
Sam Tadija posjede dorata,
Pa u tursku četu ugazio,
Tade viče iz sveg grla svoga,
Tade viče, a dorat mu riče:
„Kamo ono devet Kumalića?
Ja odvedoh banovu đevojku!
Nek’ ne reku da sam prevario!“
Njemu Turci l’jepo dokazuju,
Đe je čador Kumalić Mujage.
Kad Tadija pred čadora dođe,
Kad al’ sjedi Kumalić Mujaga,
Pod šatorom ladno pije vino,
Dobar đogo nogom zakopava.
Tadija mu božju pomoć dava,
A Turčin mu dobro irivatio:
„Bog da, dobro, al’ te ne pomoglo!
De odsjedni, da se napijemo,
Ne vele ti više piti vina,
Nek ti bude prvo i pošljedno,
Taman mi se činiš u pojasu,
O što nemam krvaviti ćorde.“
Tadija mu ljepo odgovara:
„Javaš malo, udbinjska balijo!
N’jesam došo s tobom piti vino,
Već sam doš’o d’jeliti megdana,
Da vidimo čija je đevojka,
Da kušamo sreću na megdanu!“
Odmah Turčin na noge ustade,
Do debela dopade đogata,
Pa se konju baci na srijedu,
Bojno koplje diže na ramena,
Pa lodviknu iz grla bijela:
„O kopile Vučković Tadija!
Biraj megdan kakav tebi drago,
Il’ bježati ili ćeš ćerati?“
Onda veli Vučković Tadija
„Ljuta kurvo, grdna Poturice!
Zvanje tvoje, obiranje tvoje,
A ja hoću kako j’ tebi drago.“
Ode Tade u dnu polja ravna,
Osta Turčin čekat’ na megdanu,
Pa viknuše jedan na drugoga,
Sretoše se u po polja ravna,
Jedan drugom koplja otiskoše,
Oba biše vr’jedni na megdanu,
Bojna koplja na ruke ščekaše,
Odmah drvo rukama slomiše,
A komade u travu baciše;
Jedan drugom topuz otiskuje,
Topuzi se treviše u putu,
Pa obama pera polomiše;
Jedan drugom konje prićeraše,
Pa se konji prsim udariše,
A junaci čelikli nadžaci,
Stoji krha čelik po plećima,
Sve vrcaju toke u junaka,
Tad nadžakom nasad polomiše,
Pa za boga i za gole ćorde:
Miluju se kako koji znade,
Kuda šnba Vučković Tadija,
Prosijeca svilu i kadifu,
A kroz svilu crna krvca ljeva,
Kuda šiba Kumalić Mujaga:
Prosijeca svilu i kadifu,
I kroz svilu oganj vatra sipa.
Prevari ga Vučković Tadija,
Na dovatu, po njegovu vratu,
Poleće mu i čalma i glava!
A Tadija odsjede dorata,
Pa uzima Mujaginu glavu,
Objesi je konju o unjkašu,
Opremi je u svoje svatove.
Kad to viđe osam Kumalića,
Sve osam ih uma polećelo,
Svaki nosi u rukama ćordu,
Da pogube Vučkovpć Tadiju —
A Tadija iz sveg grla viče:
„Javaš, javaš osam Kumalića:
Sramota je i dva na jednoga,
A kamo li devet na jednoga,
Već po redu hajte na megdana,
Da vas dvades’t ima i četeri,
Ja ću svima na megdan izaći.
Kad to čuše osam Kumalića,
Po redom mu idu na megdana,
Tadpja nh redom dočekuje,
Sve na mjestu na doratu svome,
Sve po redom devet pogubio,
Devet konja, devet turski glava,
Što opremi sebi u svatove.
Tadija se silan učinio,
Kad sagubi devst Kumalića,
Onda Tade iz sveg grla viče:
„Ima l’ iko u turskoj ordiji,
Da okaje devet Kumalića,
Jer je bula devet poželjela,
Bratinaca od jedne matere.“
Tad svi Turci nikom ponikoše
I u zemlju glave oboriše —
Ne poniče Kumalaga stari,
Veće starac poče govoriti:
„Što sam sio, sam se skamenio!
Kad su moja đeca izginula,
Već su moja krila oblomljena,
Idem starac i sam ioginuti.“
Pa pojaha konja golemoga,
Uprav goni Vučković Tadiji,
Do Tadije divaneći dođe,
Pa govori Vučković Tadiji:
„O kopile, dijete Tadija!
Ti mi zgubi đece devetero,
Još pogubi mene, iktijara,
Onda vodi banovu đevojku.“
Tad mu reče dijete Tadija:
„Čuješ li me, stari Kumalaga,
Lako j’ tebe zgubit na megdanu!“
Pa za kajas privati dorata,
Te na starog’ konja naćerao.
Dočeka ga starac Kumalaga,
Dovati ga mačem poganijem,
Presječe mu u konja kajase,
Tad mu bježi dorat u svatove,
Za njim stari đogu nametnuo,
Pa sustiže Tadu i dorata,
Pa ne tuče sabljom oštrimice,
Veće stari bode bodimice,
Krozanj skrozi proturio ćordu,
Tri puta ga bodimice tuče.
Onda viče Petar Vučkoviću:
„O, moj sine, dijete Tadija!
Kamo tebi oba dževerdara?
Pa ti udri starog Kumalagu!“
A Tadija nadi dževerdare;
Jediog meće sebi na ramena,
A drugoga sebi pod pazuho,
Pa obama oganj vatru dava:
Kumalagu dobro pogodio,
Među brke u bijele zube,
Sve mu zube u hrpu sasuo,
I đogata dobro pogodio,
Baš u čelo, gdje mu peče stoje,
Čelo puče očn mu skočiše —
A Tadija konja povratio,
Kumalagi odsiječe glavu,
Pa je dava u svoje svatove,
Devet konja, deset turski glava,
Što Tadija u svatove spremi,
Sav Tadija u krv ogreznuo!
Al’ govori banova đevojka:
„Bogom brate, nevjenčani kume!
Obite mi sedefli sanduka,
Pa povad’te vezene marame,
Te zavite rane na Tadiji,
Tadiju su rane osvojile.
A Tadija grlom dovikuje:
„Bogom braćo kićeni svatovi!
Meni rane vrlo teške n’jesu,
Već jašite dobre konje svoje,
Podižite koplja i barjake,
Nsk se čuju svirke i popjevke,
Džilitajte bojna koplja svoja,
I pjevajte grlom junačkijem,
Nek’ gledaju svi naši dušmani,
Da smo danas megdan zadobili,
Meni braćo ništa biti neće.“
Svi svatovi konje razigraše,
Popjevaju grlom junačkijem,
Podigoše koplja i barjake,
Udariše svirke i borije,
Odvedoše banovu đevojku,
A ostaše svati Kumalića,
Da kopaju svoje poglavice.
Kad Tadija b’jelu dvoru dođe,
Stara ga je majka dočekala,
Stara majka govori Tadiji:
„Oj, Tadija, moj jedini sine!
Jeei l’ sine zdravo putovao,
I doveo meni snahu milu?“
Govori joj dijete Tadija;
„Ja sam, mati, dobro putovao,
Doveo sam lijepu đevojku,
Nego hajde u moju odaju,
Pa mi prostri usko a na kratko,
Nemoj, mati dugo ni široko,
Jer ja dugo bolovati neću!“
Stara majka prostrije postelju,
Kad Tadija leže po dušeku,
Onda staroj govorio majci:
„Oj, starice moja mila majko!
Zovni der mi kuma nevjenčanog!
Imam nešto govoriti s njime.“
Stara majka dovikuje kuma,
Kada kume u odaju uđe,
Tadija mu ioče besjediti:
„Bogom brate nevjenčani kume!
Ja ću brate danas umrijeti,
Jako su me rane osvojile,
Već kad umrem i ispustim dušu,
Ti dovedp banovu đevojku,
Ispravi me na noge lagane,
Po hadetu p po obnčaju,
Nek m’ isplete banova đevojka,
Perčin spušti niz pleći junačke,
Pa nek’ onda ide svojoj majci,
Nek’ s’ ne boji devet Kumalića.“
Tako reče grješnu pušti dušu.
Kum ga diže na noge lagane,
I doziva banovu đevojku,
Da rasplete dijete Tadiju.
Đevojka mu perčin raspletala,
Perčin spušti niz pleći junačke,
Od njega se malo odmaknula,
Pa Tadiju okom pogledala,
Kada ga je cura sagledala,
Vran mu perčin pleća prekrilio,
A duljinom do svilena pasa,
Na srcu se rastužila jako,
Pa se vati pozlaćena noža.
Te s’ udari s njime u srdašce,
S l’jeve strane, pod lijevu dojku,
Pa do srca doćerala ruku,
Kroz sve srce proturila nože,
Ona mrtva pade kod Tadije.
Mili bože na svem tebi fala!
Ja da ti je stati pogdedati,
II ušima žalost poslušati,
Što li čini majka i babajko,
Za jedincem i za snahom milom.
Svatovi ih opremiše l’jepo;
Po zakonu i po običaju.
Odiesoše, pa ih zakopaše;
Pokraj puta druma junačkoga,
Na poredu momka i đevojku,
Kroz zemlju im sastaviše ruke
A u ruke zelene jabuke.
Često ih je oblazila majka,
Iz koga će ljepša trava nići,
Iz momčeta zelen borić raste,
Iz djevojke vinova lozica,
Pa se loza oko bora vija,
Kano svila oko kite smilja.
od N. U. sa Mijostrava
zabilježio: K. Kovačević, sveštenik.
