Vizija Karla XI

Vizija Karla XI (Vision de Charles XI) Pisac: Prosper Merime, prevodilac: Pavle Popović

There are more things in heaven
and earth, Horatio,
Than are dreamt of in your
philosophy.^[1]
Shakespeare, Hamlet.

    Svet ne veruje u vizije i natprirodne pojave; poneke su, međutim, toliko osvedočene da čovek koji neće da im veruje, mora, ako hoće da bude dosledan, da odbaci i sva ostala istoriska svedočanstva.
    Da je ovo što hoću da vam ispričam sigurno i autentično, jamči jedan zapisnik sastavljen kao što treba i potpisan od četiri svedoka kojima se mora verovati. Dodajem još da je ono predskazanje koje se u zapisniku nalazi, bilo zapisano u njemu i citirano po njemu još mnogo pre nego što su ga događaji naših dana mogli potvrditi.
    Karlo HІ, otac čuvenoga Karla HI, bio je jedan od najdespotičnijih vladara, ali i jedan od najmudrijih koji su vladali Švedskom. On je ograničio preterano velike privilegije plemstva, ukinuo silu senata, i dao zakone po svojoj ličnoj volji; jednom rečju, on je promenio ustav u zemlji u kojoj je pre njega vladala oligarhija, i namorao staleže da njemu lično priznalu apsolutnu vlast. Inače je ovaj čovek bio prosvećen, hrabar, jako odan protestantskoj veri, nesalomljiva karaktera, hladan, pozitivan, potpuno lišen mašte i sanjarija.
    Tada mu je baš umrla žena Ulrika Eleonara. I ako je on prema ovoj kraljici bio jako surov, što je, kako kažu, i uskorilo njenu smrt, ipak je on nju cenio, i bio je njenom smrću više ganut nego što se to moglo očekivati od tako hladna čoveka kakav je on bio. Od toga događaja on postade još sumorniji i ćutljiviji nego pre, i odade se poslu tako vredno da se u toj vrednoći videla neodoljiva potreba njegova da odagna od sebe crne i žalosne misli.
    Jedne jesenje noći sedeo je on u svojoj domaćoj haljini i papučama pored kamina u kojem je gorela jaka vatra, u svom kabinetu u stokholmskom dvorcu. Pored njega sedeli su njegov šambelan, graf Brahe, kojega je udostojavao naročitih milosti, i lekar Baumgarten koji se, uzgred budi rečeno, uvek izdavao za čoveka slobodna od predrasuda, i koji se držao načela da treba sumnjati u sve sem medicine. Njega je kralj to veče pozvao da čuje njegovo mišljenje o ne znam kakvoj svojoj slabost.
    Noć je išla sve dublje, ali kralj im, preko svoga običaja, ne pokazivaše nikako da je vreme da se povuku. Oborene glave, očiju uprtih u vatru i ugarke, kralj je jednako ćutao, osećao dosadu u tom društvu, ali se bojao, ni sam ne znajući zašto, da ostane sam. Graf Brahe je već poodavno primetio da njegovo prisustvo nije vrlo prijatno, i već je nekoliko puta izlazio bojazan da ne smeta Njegovu Veličanstvu koje bi se možda želelo odmoriti: jedan pokret kraljeve ruke zadržao ga je da ne ode. Lekar opet uze govoriti koliko udi zdravlju sedeti dugo noću, ali mu Karlo kroz zube odgovori:
    — Ostanite, još mi se ne spava.
    Tada počeše razgovarati o raznim stvarima, ali svaki razgovor prestajaše posle prve dve tri fraze. Jasno se videlo da je Njegovo Veličanstvo sumorno i vrlo rđavo raspoloženo, a u takvoj prilici, jednome je raninu vrlo teško naći se. Graf Brahe, pomišljajući da kraljeva sumornost ne dolazi možda od žalosti za pokojnom kraljicom, upre neko vreme pogled na njen portret koji je visio u kabinetu, na uzdahnu duboko i uzviknu:
    — Kako liči ovaj portret! Isti njen izraz, i dostojanstven i blag u isto doba!…
    — Koješta! oseče se kralj, koji je uvek držao da se njemu nešto prebacuje čim se pomene pred njim kraljičino ime.
    — Taj je portret ulepšan, i suviše. Kraljica je bila ružna.
    Pa onda, sam na se ljut što je bio tako grub, diže se i pođe po sobi da sakrije uznemirenost koje se stideo, pa zastade kod prozora što je gledao u dvorište. Noć bejaše mračna, mesec u prvoj četvrti.
    Dvorac u kojem danas stanuju švedski kraljevi nije još bio dovršen, a Karlo HІ, koji ga je počeo zidati, stanovaše u starom dvorcu na vrhu Riterholma koji gleda na jezero Meler. To je velika jedna zgrada u obliku potkovice. Kraljev kabinet bio je na jednom kraju njenom, a od prilike prema njemu bila je velika dvorana gde se sastajala skupština kad je imala da prima kakva saopštenja od krune.
    Prozori ove dvorane izgledahu osvetljeni nekom jakom svetlošću. To se kralju učini čudno. On pomisli najpre da to nije neki sluga ušao tamo sa zapaljenom buktinjom. Ali šta će, opet, sluga u to doba u dvorani koja toliko godina nije bila ni otvorena? U ostalom, svetlost je bila toliko jaka koliko ne može biti od jedne jedine buktinje. Gotovo da čovek pomisli da je požar; ali nema dima, prozori su čitavi, i nikakvo se puckaranje ne čuje; sve liči pre na kakvu iluminaciju nego na što drugo.
    Karlo je gledao neko vreme u te prozore ćuteći. Graf Brahe pruži ruku ka konopcu od zvonceta i htede da zazvoni za paža kojega bi poslao da vidi otkuda ta čudnovata svetlost, ali ga kralj zadrža:
    — Idem ja sam da vidim šta je, reče on.
    Kad je dovršio te reči, poblede odjedanput i njegovo lice odavaše nekakav religiozni strah. Ali ipak iziđe čvrstim koracima, a šambelan i lekar za njim, sa zapaljenim svećama u ruci.
    Ključar je već bio legao. Baumgarten ga probudi i zapovedi mu u ime kralja da odmah otvori vrata od skupštinske dvorane. Ovaj se, siromah, zabezeknu kad ču tako neočekivanu zapovest; obuče se brzo, i pođe kralju s puno ključeva na alci. Najpre otvori vrata jedne galerije koja je služila kao predsoblje ili izlaz skupštinskoj lvorani. Kralj uđe, ali kako se začudi kad vide da su svi zidovi potpuno prevučeni crnom čohom!
    — Ko je kazao da se ovako prevuče ova dvorana? zapita on ljutito.
    — Niko, gospodaru, koliko ja znam, odgovori ključar sav preplašen; kad sam ja poslednji put čistio galeriju, zidovi su joj bili svi u hrastovini kao i uvek… A ova čoha i nije iz magacina za nameštaj Vašeg Veličanstva.
Kralj, idući brzim korakom, beše već prešao dve trećine galerije. Graf i ključar išli su odmah za njim; lekar, Baumgarten beše malo zaostao, plašeći se i da ostane sam, i da ide u susret ko zna kakvom događaju koji se tako čudno ukazivao.
    — Nemojte dalje, gospodaru, povika ključar. Tako mi grešne duše, tu nisu čista posla. U ovo doba… od kako je umrla kraljica, vaša uzvišena supruga… kažu da se ona šeta po ovoj galeriji… Bog nas od napasti uklonio!
    — Stanite, gospodaru, povika i graf. Zar ne čujete žagor u skupštinskoj dvorani? Ko zna šta ima tu, i kakva opasnost čeka Vaše Veličanstvo!
    — Gospodaru, reče Baumgarten kojem vetar ugasi sveću, dopustite mi bar da zovnem jedno dvadeset vaših pratilaca.
    — Ulazi, reče kralj odlučno, zastavši pred vratima velike dvorane, a ti, ključaru, otvaraj vrata brzo.
    On gurnu nogom o vrata, a lupa se odbi nekoliko puta o svodove, i odjeknu po galeriji kao top.
    Ključar je tako drhtao da je ključem jednako udarao u bravu a nije mogao nikako da je nađe.
    — Stari vojnik pa drhti! reče Karlo sležući ramenima. Ded vi, grafe, otvorite nam vrata.
    — Gospodaru, odgovori graf i ustuknu za jedan korak, neka mi Vaše Veličanstvo naredi da sad stanem pred danske ili nemačke topove, ja ću bez oklevanja stati, ali vi od mene tražite da i đavolu prkosim.
    Kralj zgrabi ključeve iz ruku ključarevih.
    — Vidim ja, reče on prezrivo, da moram sam otvarati; pa, pre no što ga njegova svita mogaše zadržati, on već beše otvorio debela hrastova vrata i ušao u veliku dvoranu rekavši ove reči: „Pomozi Bože!“ Ona tri njegova pratioca iz radoznalosti koja je bila jača nego strah, ili od sramote da ne ostave kralja, uđoše s njim.
    Velika dvorana beše osvetljena sa bezbroj buktinja. Mesto starih ćilimova s figurama, po zidovima bejaše crna čoha. Duž zidova, bejahu poređani, kao i obično, nemačke, danske i ruske zastave, trofeji vojske Gustava Adolfa. U sredi su bile švedske zastave pokrivene crninom.
    Po klupama je bila masa sveta, ogroman sabor jedan. Četiri staleža sedela su tu svaki po svom rangu. Svi su bili obučeni u crno. Cela ta množina ljudi, koji su spram crne pozadnine izgledali sretli, toliko je zasenjivala oči da ni jedan od naša četiri svedoka ovog čudnovatog prizora nije u njoj mogao ugledati koje poznato lice. Tako glumac kad stoji pred ogromnom publikom, vidi samo jednu neodređenu gomilu a ne može da razazna ni jednu jedinu ličnost.
    Na uzvišenom prestolu odakle je kralj obično držao besede skupštini, oni su videli jednu krvavu lešinu koja je nosila sve znake kraljevske. Pored njega s desne strane, jedno dete s krunom na glavi stojalo je i držalo skiptar u ruci; s leve strane, neki postariji čovek, upravo neki fantom, oslanjao se rukom o presto. On je imao na sebi onaj svečani ogrtač koji su nosili stari poglavari švedski, pre no što je Gustav Vaza načinio kraljevinu. Prema prestolu, nekoliko ljudi ozbiljna i važna držanja, obučeni u duge crne rize kao sudije, sedeli su za jednim stolom na kojem su bili veliki folianti i nekoliki pergamenti. Između prestola i klupa, bio je jedan panj uvijen u crno, i na njemu sekira.
    Niko u ovoj nadčovečanskoj skupštini kao da nije primetno da je ušao Karlo i tri njegova pratioca za njim. Kad su oni ušli, čuli su samo neki potmuli žagora nisu mogli uhvatiti ni jedne artikulisane reči; malo docnije, najstariji sudija u prnoj rizi, onaj što je izgledao da je predsednik, ustade i udari šakom tri puta po foliantu koji je pred njih stojao otvoren. Odmah nastade duboka tišina. Nekoliko mladih ljudi, otmena lika, bogato obučeni, sa rukama vezanim odostrag, uđoše u dvoranu na vrata suprotna onima na kojima je ušao Karlo. Oni iđahu uspravljene glave i junačkoga pogleda. Iza njih, nekakav snažan čovek u nekoj kao bluzi mrke kože, držaše krajeve konopaca koji im ruke vezivahu. Onaj što je prvi, i što je izgledao glavni među njima, zaustavi se na sred dvorane, pred panjem, i pogleda na nj prezrivo i ponosito. U psto doba, lešina kao da zadrhta grčevito, i krv sveža i rumena pođe iz njene rane. Mladi čovek kleče i pruži glavu; sekira senu u vazduhu i na mah tresnu o panj. Krv pokulja potokom na estradu, i pomeša se s krvlju lešine; a glava, odskačući nekoliko puta od crvena poda, dokotrlja se do Karlovih nogu i poprska ih krvlju.
    Do ovoga trenutka, Karlo bejaše zanemeo od čuda; ali, kad vide ovako krvav prizor, „jezik mu se odreši“; on učini nekoliko koraka ka estradi, i obraćajući se onome što je imao ogrtač starih poglavara, izgovori muški onu poznatu formulu:
    — Ako si Bog, govori; ako si Nečastivi, odstupi!
    Fantom mu odgovori polako i svečano:
    — Kralju Karlo! ova krv neće poteći za tvoje vlade… (ovde glas postade nejasniji) nego pet vlada docnije. Kuku, kuku, kuku krvi Gustava Vaze!
    Tada mnogobrojna lica ove čudnovate skupštine stadoše bivati nejasnija, i izgledahu samo kao obojene seni, na uskoro i iščezoše sasvim; fantastične buktinje pogasiše se, i pred Karlom i njegovom svitom ukazaše se samo stari ćilimi i zavese koje su se lako nihale od vetra. Još se neko vreme čuo nekakav melodičan šum za koji jedan od svedoka reče da je ličio na šuštanje lišća po vetru, a drugi, na onaj zvuk kad se struna na harfi prekine baš u momentu kad se instrumenat udešava za svirku. Svi se svedoci slažu o trajanju celog prizora, i cene da je on trajao deset minuta od prilike.
    Crna čoha, odsečena glava, krv koja je okaljala pod, sve je to nestalo kad i fantomi; samo se na Karlovoj papuči zadržala jedna crvena mrlja, i ona bi ga sama podsećala na prizore te noći, da je on ikada mogao na njih zaboraviti.
    Kad se vratio u svoj kabinet, kralj naredi da se napiše izveštaj o svemu što je video, reče svojim pratiocima da ga potpišu, pa ga i sam potpisa. Ma koliko da se pazilo da se sadržina ovoga akta sakrije od ostaloga sveta, svet ipak saznade za nju, i to još za života Karla HІ; taj akt postoji i sad, i do danas još se niko nije usudio da posumnja u njegovu autentičnost. Kraj mu je vredan pažnje:
    „I, ako ovo što sam napred rekao, veli kralj, nije sušta istina, ja se odričem svake nade na bolji život na onom svetu, koji sam može biti zaslužio nekim dobrim delima, a naročito zauzimanjem za sreću moga naroda, i za odbranu religije mojih predaka”.
    Sad, ko se seća smrti Gustava III i suđenje njegovom ubici Ankarstremu, naćiće dve tri sličnosti između toga događaja i prilika ovog neobičnog proroštva.
    Mladi čovek kojem su odsekli glavu pred celom skupštinom bio bi Ankarstrem.
    Krunisana lešina bila bi Gustav III.
    Ono dete, njegov sin i naslednik Gustav-Adolf IV.
    A onaj starac, naposletku, bio bi vojvoda od Sudermanije, ujak Gustava IV, koji je postao kraljevski namesnik a posle i kralj, nakon ostavke nećakove.

Fusnote

1. Ima mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima vaša mudrost i ne sanja, moj Horacio.

Izvor

Srpski književni glasnik, 16. avgust 1903. Knjiga IX, Broj 8. Str. 570—577.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pavle Popović, umro 1939, pre 87 godina.