Veran časti i dužnosti
| Veran časti i dužnosti (1944) Pisac: Dimitrije Ljotić |
Dragi moj Mišo, tebi govorim, govorim u svome srcu već više od dvadeset i četiri časa prizivajući te tu i razgovarajući tu sa tobom i želeći da ti kažem
pre nego što uđeš pod crnu zemlju sve ono što za života još nisam bio rekao.
Da, tebi govorim, jer i vera naša, i razum naš i iskustvo naše sve nas upućuje i veli nam: nisi ti umro, nisi ti umro, Miloše Masaloviću, i živećeš ti i to ne samo u srcima rodbine tvoje, ili u srcima prijatelja i drugova tvojih, živećeš ti kao duša besmrtna živoga Boga, živećeš ti i živećeš dugo vremena i zato i kažem: Tebi govorim, dragi moj Mišo.
Hteo bih da ti govorim bez ikakve tuge, onako kao što to priliči nama, koji se poznajemo već 30 godina skoro, a poznavali smo se i na padinama Kajmakčalana, u ono slavno vreme, kada bismo poštovani od celoga sveta. Hteo bih dakle da ti kažem bez ikakve tuge, ma da tvoje mrtvo telo leži nepomično pred nama. Iako ipak pored sve te moje vere u mome glasu prodire tuga, onda znaj nije ta tuga prodrla tu zbog toga što bi žalio tebe ili sebe, nego zbog toga što žalim Otadžbinu našu i narod naš, jer tako gledam na smrt tvoju, a ne drukčije.
Jer, šta si ti bio na drvetu roda svog? Ti si bio grana, ne suva, nego sočna. Ti si bio grana ne besplodna, nego plodna. I takvu granu odlomila je zločinačka ruka, takve grane lišila je rod naš. Iako bi u mome glasu bilo tuge, onda ona ne dolazi zbog tebe, jer na kraju krajeva vera naša je istinska i tvrda, kamena i mi znamo da si ti promenio život svoj kao dolinu plača za život u kome nema vozdihanija, i zbog toga što mi tebe žalimo. Ali žalimo one koji ostaju, a naročito Otadžbinu našu.
Pre skoro tri decenije mi smo se upoznali. Bili su to slavni dani kume moj. Nismo tada mislili ni ja ni ti da ćemo ovako gorke i teške dane dočekati. Ali ne pravimo mi samo sudbinu svoju. Mi želimo jedno, Bog daje drugo. Prema zaslugama, ili još bolje prema grehovima našim.
Ti si bio, Mišo, među drugovima cenjen i voljen. Ti si bio veran drugovima svojim i oni tebi. Svi koji su te upoznali u drugom bataljonu 5. pešadijskog puka svi su ti ostali prijatelji verni sve do svoje smrti i niko od njih ne može da te zaboravi.
Ti si bio heroj ne samo na bojnome polju. Ti si bio heroj celog svog života. Ti si bio veliki u pravom smislu reči. Ti si znao da biti vojnik znači odseći se od svoje sopstvene volje i potčiniti se volji svojih starešina. I ti si junački ispunjavao vojnički poziv celog svog života. Počeo si još 1912. godine, pa 1913. pa 1914. do 1918. godine. To je bila glavna škola kroz koju si ti prošao. Ja bih mogao da pomenem sva ona slavna mesta koja su zarezana na tvojoj duvanskoj kutiji, na kojima je tvoje drugo mitraljesko odeljenje 5. pešadijskog puka vršilo svoju dužnost prema kralju i Otadžbini. Ali zašto? Što da pominjem to kad ti to dobro znaš, a oni koji ovo čuju za njih to nema takav značaj kao što ima za tebe, Mišo moj, i za mene.
Ti si ostao celog života svog vojnik. Od kaplarske dužnosti, kada si postao ađutant bataljona u 14. puku drugog poziva, pa sve do poslednjih najviših vojnih dužnosti ti si ostao vojnik kakav je retkost u inače odličnoj vojsci našoj. Ti si bio tačan kao sat. Ti si zbog tačnosti svoje poginuo. Da si malo manje tačan bio, tvoje ubice ne bi znale tačno kada ćeš naići na određeno mesto. Ali tvoja tačnost bila je poslovična. Ljudi su mogli navijati satove prema tome kada te na određenom mestu vide. Ti si bio predan svojoj dužnosti tako, da se sa tobom niko ne može uporediti. Ti si znao i za prijateljstvo i za drugarstvo, ali iznad prijateljstva i iznad drugarstva i iznad porodičnih obaveza, ti si znao samo za svoju službu. Ti si bio veran Bogu, veran kralju, veran Otadžbini, veran predsedniku svom.
Tvoja vernost će ostati kao retko sjajan primer, koji prikazuje šta rasa naša može da da, kada se primerak te rase odneguje u takvom gnezdu kao što je bio dom pukovnika Miladina Masalovića. Ti si bio veran kralju svome. Ti si imao retku čast da provedeš pune četiri godine pored Kralja Aleksandra. Četiri godine ti si bio njegov ordonans oficir.
Ti si, moj kume, bio sav pod uticajem svetlosti, toplote onog velikog kralja koga je pre deset godina zločinačka ruka smakla samo zato da bi država naša i narod naš naposletku dočekali ovakve današnje dane.
Hteo bih, dragi moj Mišo, da ti doviknem poslednje zbogom. Kako je divna ta reč: Zbogom. Kako je naš narod našao pravu reč na rastanku. Jer, pazite šta ta reč kaže. Ti ne ideš sam, ti ideš s Bogom. Zbogom, dakle putuj, Mišo, kume moj. Slava neka ti je Miloše Masaloviću.
Izvor
[uredi]- Ljotić, Dimitrije V., Sabrana dela. Knjiga 10, 1941—1945., Zadruga, Novi Sad, 2001.