Velika nedelja (drama u tri čina)/6
VI
IVAN, PREĐAŠNjI
IVAN: Ja bio, nano, dole. Vid’o sam se...
JOKA: S kim?
IVAN: Sa njima, sa ranjenicima. Prolaze i ranjenici sa narodom.
JOKA: Progovori li?
IVAN: Znaš li iz kog su puka, nano?
JOKA: (Nasluti): Naši — Radojevi?
IVAN: Jes’, oni!
JOKA: (Uzbuđena) Gde su?
IVAN: Ovo što čuješ — oni se bore.
JOKA: Oni? I on? A je li živ, je li dobro? Da nisi još što čuo pa nećeš da mi kažeš?
IVAN: Ništa, boga mi, živ je i zdrav.
JOKA: Živ je, je li, dobro si čuo? Kazuj, dete, ne muči me.
IVAN: Dobio kažu i medalju!
JOKA: A je l’ daleko to gde se bore? Može li se poći tamo?
IVAN: Ne može, nano. Tamo je borba, a navalili, mnogo navalili. Naši ne mogu da odole. Drže se, koliko da pomognu narodu da se skloni. Vele mi da ne čekamo nego da se sklanjamo, vele, neće moći da održe položaje.
JOKA: Samo kad je živ, samo kad je zdrav. Nek on samo iznese glavu, a mi ... Nego ti, Ivane, moraš, ti treba da se skloniš.
IVAN: Gde, nano?
JOKA: Gde svi, tek moraš da se skloniš. Naredba je.
IVAN: Znam.
JOKA: Valja je poslušati.
IVAN: A tebe da ostavim?
JOKA: Zbog mene ti? Ostavi ti mene; moje je prošlo, a tvoje ide. Ja sam živela, a ti tek nastaješ.
IVAN: Ja neću bez tebe!
JOKA: Ne bi’ ni ja bez tebe, sinko, ali se mora. Eto do godine bio bi vojnik, pa kako bi’ onda ti bez mene i ja bez tebe.
IVAN: To je drugo, nano. Kad sam u vojsci, ja opet tebe branim; eto, vi’š kako Radoje sad brani svoje selo.
JOKA: Ne mudruj, dete, nego da pođeš, moraš poći.
IVAN: Gde da te ostavim samu, s tim detetom?
ROSA: Ja ću ostati kraj majke, neće biti sama. A paziću je, veruj mi, Ivane, paziću je.
IBAN: Verujem ti, Roso, i hvala ti. Samo... da vi ostanete a ja da begam; bila bi i sramota i grehota. Zar nije bolje svi da krenemo, svi... eto, krenuli i drugi.
JOKA: A ko će vam kuću sačuvati, sokole moj? Čuvala sam je celoga veka pa sad da je ostavim pustu?
IVAN: Kako drugi?
JOKA: Meni kuća ne treba, proživela sam u njoj — grobnica je sada moja kuća, a nju mi niko neće oteti. Ali vama. Oti’ćete i vratićete se, pa zar da ne zatečete ni krova, ni ognjišta?
IVAN: A zar ćeš je ti stara sačuvati... ako sila...
JOKA: Sačuvaću bar temelje... toliko, temelje... koliko trag da nađete.
IVAN: Onda, nano, ostaćemo zajedno, pa što tebi... to i meni. Ne mogu te ostaviti.
JOKA: Ako ostaneš, ostavićeš me, uzeće te neprijatelj.
IVAN: Neću biti sam, biće i drugih, pa ćemo se braniti.
JOKA: Ne, sinko, tako, pobogu. Čitava vojska pa ne može ni sebe brajniti ni nas odbraniti. Neto poslušaj, rano moja, i pođi za sudbinom. Pođi što pre, bojim se biće dockan ako premišljaš. Evo da te majka opremi: daj, Roso, onu torbu.
ROSA (Skida torbu sa duvara i dodaje joj).
IVAN: Ne opremaj me, nano, il’ opremi se i ti.
JOKA (Cunja po kući): Mora se poslušati naredba. (Otvara sanduk i opet aatvara). Gde beše preobuka?
ROSA: U sobi.
JOKA (Odlazi u sobu).
|