Boles
| Boles (Bolesь) Pisac: Maksim Gorki |
Nekom prilikom pričaše mi jedan poznanik ovo: „Kao studenat, u Moskvi, slučajno sam stanovao zajedno sa jednom od „onih”… ti već znaš… Bila je Poljkinja, zvala se Tereza. Visoka, snažna brinetka, crnih sastavljenih obrva, lica krupna i gruba kao sekirom odeljana. Bio mi je strašan i pogled njenih mrkih očiju sa živinskim sjajem, i njen krupan basovit glas, maniri kao izvoščika, i ukupno sva njena krupna muskulozna figura kao u kakve prodavačice s trga. Vrata od moje sobe bila su prema njenim. Nikad svoja vrata nisam hteo otvorati kad sam znao da je ona kod kuće. Razume se, takav je slučaj bio redak. Ponekad se susretnemo na stepenicama, ili napolju, a ona se osmejkuje na mene, čini mi se, nekako strvno, cinički. Često sam je viđao pijanu, ružna pogleda, razbarušenu, s nekim osobito neprijatnim osmehom…
— Da ste zdravo, pane studente! — oslovila bi me tada, pa se glupo zasmeje, te samo pojača moju nestrpljivost prema sebi. Iselio bih se, te da se izbavim takih susreta i pozdrava, ali moja sobica beše vrlo prijatna, s prozora je prostran izgled, a ulica vrlo mirna… pa sam toga radi trpeo i ovu neprijatnost.
Jednog jutra leškareći na krevetu tražim kakavgod razlog da ne idem na predavanja, kad — vrata se otvoriše i ta nesnosna Tereza s praga odbasira:
— Da ste zdravo, pane studente!
— Šta želite? — zapitam. Vidim, lice joj zbunjeno, molećivo… lice kod nje neobično.
— Vidite, pane, hoću da vas molim za jednu stvar… Ta, učinićete mi to!
Ja ležim, ćutim i mislim: prevara! Ni više ni manje ogled moje čistote! Drži se, Jegore!
— Moram, vidite, da pišem kući, — reče ona, i to vrlo molećivo, tiho, krotko.
E, pomislim, da te đavo nosi, izvoli samo! Ustanem, sednem za sto, uzmem hartiju i reknem joj:
— Odite ovamo, sedite i diktujte…
Ona uđe, pažljivo sedne na stolicu i gleda me kao moleći za oproštaj.
— Ele, komu pismo?
— Varšavskom prugom, u grad Svjencjane, Boleslavu Kašputu…
— Šta da pišem… govorite…
— Mili moj Bolese… srce moje… Moj verni dragane… Neka te čuva mati božja! Zlatno srce moje, što tako dugo nisi pisao svojoj golubici Terezi koja za tobom čezne i tuguje?…
Umalo se ne zasmejah. Golubica što tuguje ima dvanaest verška [1] u visinu, po jedan pud u svakoj pesnici, a lice tako crno kao da je ta golubica celog veka čistila dimnjake, a nikako se nije umila! Savladam se kojekako pa zapitam:
— A ko je taj Bolest?
— Boles, pane studente! — kao da joj beše krivo na mene što sam to ime tako izopačio. — Boles, moj verenik…
— Verenik?!?
— A što se pan toliko čudi? Zar ja, devojka, ne mogu imati verenika?
Ona — devojka?!… Lepo!
— O, zašto! Biva svašta… A je li odavno vaš verenik?…
— Šesta godina…
— Oho-ho!
Nego, napisasmo pismo. Pismo, kažem vam, tako nežno i ljubavno, da bih se rado menjao s tim Bolesom, kad pisačica ne bi bila Tereza, nego neka druga, pomanja i sitnija od nje.
— Baš vam od srca hvala, pane, za ovu uslugu! reče — Tereza klanjajući se. — Možda bih i ja vama mogla čim poslužiti?
— Ne, ne, hvala lepo!
— Možda su panu poderane košulje ili pantalone? Osećam da mi ovaj mastodont u suknji natera boju u lice. Dosta oštro izjavim, da nemam potrebe u njenim uslugama.
Ode…
Prođoše do dve nedelje… Veče. Sedim kraj prozora, zviždućem i mislim čime da se razgalim? Dosadno je, vreme ružno, nikud mi se ne ide, pa, sećam se, zabavljao sam se anališući sam sebe. I to je dosta dosadno, ali ništa drugo mi se nije ni htelo. Otvoriše se vrata, — hvala Bogu! neko dolazi…
— Pane studente, ne bavite se zar nikakvim hitnim poslom?
- ↑ 16-ti deo aršina.