Blago cara Radovana: O herojima (Glava 3)

    Kao što su oduvek narodi imali potrebu za božanstvima, tako su imali i za herojima. Ljudi su imitirali heroje, gramzeći za njihovom slavom. Bilo je slučajeva da su oni pretvarali heroje u bogove, kao Zevsa, ali i bogove u heroje, kao Herakla. Heroj je bio, po pravilu, posrednik između besmrtnih božanstava i smrtnih ljudi; ali su i sami heroji polubožanske loze, jer je uvek bio kakav bog njihov otac, ili im je majka bila neka boginja. Istina, heroji su umirali, ali zatim živeli svojim zagrobnim životom na Ostrvu Blaženih. Neosporno je da je svaki grad slavio najpre svog zemljaka heroja, pre nego heroja kakvog drugog grada, kao što bi u nas u Prilepu slavili heroja Marka, a u Topoli heroja Karađorđa. Kada se kakav grčki heroj vraćao kao pobedilac u svoj grad, onda ga njegovi zemljaci nisu primali na kapiju grada, nego su u gradskom zidu otvarali naročiti prodor kroz koji je heroj svečano ulazio. U starom grčkom eposu su heroji slavljeni samo kao borci, ali su docnije postali predmet i verskog obožavanja. Ljudi su oduvek osećali da velikim ljudima nije dovoljna slava, nego da im je potreban i kult, a naročito da velikim kraljevima nije dovoljan presto, nego im je potreban i oltar. Aleksandar je imao u Olimpiji statuu u izgledu Jupitera, a pesnicima Eshilu i Sofoklu posvetili su kult i podigli oltare na kojim su prinošene žrtve. Svi su grčki gradovi pobožno čuvali grobove svojih heroja, onako kao što hrišćanski gradovi čuvaju ćivote svojih svetaca. Često su herojima na grobu podizani hramovi, izgovarane molitve, i donošene statuete i uljanice sasvim slično onom što čine hrišćani danas hrišćanskim svetiteljima. Putopisac Pausanija piše kako je video u Sparti slavne grobove Brazide i generala Peusanije, čak i heroja Leonide, čije su kosti bile donesene sa Termopila, četrdeset godina posle slavne bitke. Video je u Sparti i grob lepe Jelene, i heroja Herakla, i pesnika Alkmana, i nekolicine generala koji su komandovali spartanskim brodovima kod Salamine. U Atini je, u dvorištu Areopaga, video grob Edipa; u dvorištu Akademija, grob Platona; a blizu Keramikona, grobove Perikla i heroja Trazibula. Tako i po celoj Grčkoj.
    I pre i posle svoje smrti, heroji su spasavali druge ljude od njihovih neprijatelja, besnih životinja, ili teških boleština. Pausanija kaže da su se Ahajci bili zabrinuli što se Trojanski rat bio prekomerno otegao, a vračevi su bili tad objavili da će rat biti završen samo kad Ahajci nabave jednu strelu Heraklovu i jednu kost heroja Pelopsa, koju su ovi odista našli ali izgubili za vreme prenosa morem. - Nekad docnije udarila je bila boleština na Elidu, a vračevi su opet savetovali narodu da idu i nađu kost heroja Pelopsa koja je bila propala u more, kad su je onako prvi put nosili u pomoć trojanskim herojima. Znači da su stari grčki heroji bili čudotvorci, kao, uostalom, i naši posvećeni srpski vladari, kralj Prvovenčani u Studenici, ili kralj Dečanski u Dečanima, ili kao knez Lazar u Ravanici. Mnogi naši heroji, istina, nisu bili posvećeni u našoj srpskoj crkvi, čak ni najveći među našim herojima. Na Kosovu nije bio posvećen Miloš, nego Lazar. Uostalom, i u Homera ima ovakvih slučajeva: u Ilijadi su posvećivani kao heroji samo borci, slični Ahilu i Patroklu, ali docnije su u Odiseji posvećivani dalje samo kraljevi, slični krfskom kralju Alkinoju. Najzad, srpski narod možda nije ni grešio što je herojstvo Lazarevo stavio i iznad herojstva Miloševog. Lazarevo je herojstvo čistije i bliže božanstvu.
    Drugi narodi su obožavali svoje heroje kao inkarnaciju Sunca, i takve heroje nazivali su herojima sunčanim. Imali su ih Indijci u svom sjajnom eposu Ramajani, kao što su ovakvi heroji postojali i u Grčkoj, i u Judeji, i u Germaniji. Čudo je kako i naš Momčilo, koji leti na svom krilatom konju iznad Skadarskog jezera, nije postao sunčani heroj; a naročito Marko, koji je pravio natčovečanska dela, ubijajući crnog čoveka koji je imao tri glave, i bacajući sa Šare planine svoj topuz čak u daleko i nevidljivo more. Heroj iz Ramajane, poreklom iz kraljevske sunčane dinastije, uči se kod mudraca Višvamitre magičnom oružju da brani njegov žrtvenik, i tim oružjem zadobija devojku Situ, ćerku kralja Viče. A kad su tom heroju Rami ukrali Situ, on pravi savez sa kraljem majmuna, i zatim odlazi sa Velikim Majmunom da sa obale baci kameni most na ostrvo Cejlon, gde ubija otmičara Ravanu i spasava svoju ženu Situ. Ali je otrovna ljubomora već bila pomračila njegovu dušu, strepeći da nije otmičar Ravan povredio čistotu njegove Site. Mlada žena pristaje da održi kušanje, ulazeći u oganj, dok su je gledali kralj Vajsravana, i bog Indra s hiljadu očiju, i Varuna, bog sviju voda, i Brama, tvorac sviju svetova. Iako ovaj Rama nije oslobodilac ljudi, nego samo heroj svoje ljubavi, on je ipak smatran sunčanim herojom. I sam veliki Buda nije po tradiciji bio istorijsko nego samo legendarno lice. Njegovo rođenje i život i smrt su samo jedan mit, i to najčistiji. Ovaj se heroj rađa iz jutarnje magle, ulazeći odmah u strahovitu borbu protiv demona tmine; on po nebeskom svodu okreće „točak zakona“, jureći na svojim ognjenim kolima, dok uveče ne potone u pomrčinu. Sasvim slično grčkom Foibusu.
    Heroj je često poređivan sa suncem, jer sobom nosi život i oplođava svet. Heroj je uvek dobrotvor, pa bilo da ubija bika na Maratonu, ili sablast u Argosu, ili da tamani komarce u Aliferi. I sam Aleksandar je sebe smatrao dobrotvorom ljudskim i herojem mitskim, verujući najpre da silazi od Ahila, a docnije i da je sin Amona. – U Starom zavetu, najkrvavijoj knjizi koja je ikad postojala, ima puno heroja. Ali je car David smatran u jevrejskom narodu za najvećeg heroja, a to je car još iz XIII veka pre Hrista. David je, stvarno, bio jedan od najvećih krvoloka starog veka, jer je, između ostalog, nasleđujući presto prvog cara Saula, najpre mačem iskorenio svu njegovu rodbinu. Ali je David bio i jedan od najvećih monarha antičkog doba, tvorac slavnog Jerusalima, pobedilac redom svih neprijatelja Izrailja. Zato je i ostao kao prvi nacionalni heroj. David je bio nacionalni junak, ali ne heroj sunca. Bio je i legendarni heroj, ali ipak samo ličnost istorijska. Međutim, David je imao i natčovečanske borbe, kao borba sa Golijatom, koji izgleda kao kakva od onih nemani s kojima se borio Herakle, ili kao zmaj Piton kojeg je ubio Apolon. Jedan lep mit o sunčanom heroju izgrađen je o jednom drugom i manje zaslužnom jevrejskom čoveku, Samsonu, koji nije bio kralj nego sudija, što opet znači zaštitnik i vođ. Već samo njegovo ime znači Sunce, a njegov mit pun i čist. Njegove su kose sunčani zraci; a lišen takve kose, on propada. Samson vrši herojski ciklus od dvanaest čudesa kojom odgovara dvanaest znakova u zodijaku. Kao srpski heroj Marko, što pije vino s neprijateljima Turcima, tako i Samson ide među neprijatelje Filišćane da s njima pir piruje. Putem nailazi na lava koga rastrgne „kao jare”, a idući dalje, ubija još i tisuću ljudi; i to jednom magarećom vilicom. Kad ga je u gradu Gazi izdala njegova verenica Dalila, i kad su mu odsekli kose, i bacili ga u tamnicu, Samson je čekao da mu kose ponovo porastu, posle čega jednim zamahom obara stubove na kući svojih neprijatelja. Na krovu je bilo tri hiljade ljudi Filišćana, koji su tude našli zajedničku smrt sa ovim jevrejskim herojem. U čudnoj Knjizi o sudijama, biblijska tradicija i sama jasno ističe blisku vezu ovog heroja sa božanstvom, jer se na njegovu molitvu jednog dana otvara stena, da iz nje poteče hladna voda, i utoli njegovu žeđ.