Blago cara Radovana: O herojima (Glava 2)

    Hrabrost, i kad je najveća, nije dakle dovoljna da se nazove herojstvom. Ima ljudi neizmerno jakih, ali po mračnoj i brutalnoj sili, a ne po svesnoj ideji. Najviše je hrabrih po atavizmu, svireposti, sujeti, bolesti, čak i po vojničkom vaspitanju. U jednom jurišu na tvrđavu, ginu junački hrabri ljudi svih ovih kategorija. Među svima njima usamljen gine samo onaj heroj, koji ima duh omađijan jedino pobedom neke ideje. Pored njega pada čovek koji u tom juriši gleda samo pobedu sile veće nad silom manjom, a ne sile više nad silom nižom. I pored ovog gine čovek koji iz lične sujete ubija, ili pada ubijen čak i protiv neprijatelja koji se bore za viši ideal pravde. Tu isto tako ginu i izvesni ljudi u borbi s drugim ljudima, kao što bi u afričkoj šumi poginuli u borbi sa zverovima: iz krvoločnog sporta ili brutalne manije; više iz obesti nego iz razumne energije i svesnog herojstva.
    U rimskom polju, i samo za jedan dan, vežbahu se deset hiljada mladih ljudi iz svega carstva da kao gladijatori umru u cirkusu za zabavu cezara i rimske gospode. Cezar je svako pre podne bacao zverovima ljude i s uživanjem posmatrao njihovu smrt, a posle podne je išao da u pozorištu sluša ljubavne stihove Marcijala i Terencija. Bilo je među tim istim cezarima i ljudi koji nisu bili inače po srcu rđavi. Vespazijan je sagradio cirkus samo za prestiž svoga carevanja; a i njegov sin Tit je išao u taj cirkus po potrebi političara; ali je Domicijan, brat Titov, išao već po potrebi svoje navike i svoga ukusa. Prema tome Vespazijan, Tit i Domicijan su bila tri različita čoveka. Jedini je Domicijan bio krvolok. Samo su kukavice krvoloci, a on je jedini od trojice bio kukavica. – Heroj ne voli krv i nasilje. Herojstvo je plemenito i čisto i nevino, kao Ifigenija. Heroj ne ubija za svoje zadovoljstvo, ni iz lične osvete, ni iz lične sujete, nego samo iz ljubavi za ideju pravde i za dobro drugih ljudi. Svirepi imperator Vitelije govorio je da ništa ne miriše na suncu kao lešina neprijatelja; ali plemeniti imperator tog istog carstva, Marko Aurelije, „Milosrđe je čuvar države”. Kad su Anrija IV, čestitom kralju francuskom, prebacili da kod Rošele nije bio dovoljno strog prema neprijatelju, on je odgovorio: „Ja sam uradio što sam hteo, a hteo sam samo onoliko koliko sam morao”. – Naš heroj Lazar je postao ideal narodnog heroja tek onda kad ga je pesnik opevao prema ovakvom idealu. Inače, istorijski, knez Lazar je bio samo svirepi čovek feudalnog doba, sebični gospodar, neumitni vladar. Pobedivši vojvodu Nikolu Altomanovića, svog velikog protivnika, oteo mu je Užice, a njega je oslepio. Ali docnije, žrtvujući svoj život i svoju državu na Kosovu za nebesko carstvo, postao je heroj za ideale narodne, najpopularnijim vladarom istorije, i, najzad postao je svetac, kao što bi u antičko doba postao takozvanim polubogom. Tako nebo vraća zemlji ono što ona čini za pobedu svetlosti nad mrakom. Reka Diras je izašla iz zemlje da pomogne Heraklu da rashladi svoju ranu.