Blago cara Radovana: O herojima (Glava 1)

    Svaki čovek je heroj. Još i više: svaki je čovek heroj u mnogo slučajeva; čak i većma nego jednom dnevno. Nije čovek heroj samo kad svoj život stavlja na kocku, nego je on heroj i u nebrojenim malim slučajevima plemenite hrabrosti. Ali obično herojem nazivamo čoveka koji sav žrtvuje sebe za dobro drugih; a takav čovek je za stare narode bio božanstven. Postojao je kult heroja kao viših bića, čak i pre nego što je postojao kult bogova kao besmrtnih bića. Pitagoristi su bili postavili heroje između bogova i ljudi, i kao posrednike između neba i zemlje. Najveće počasti su pripadale Bogu, organizatoru svemira, a odmah zatim bogovima koji su najveća bića na svetu, i koja izlaze iz njega, kao prva posle njega, besmrtna i njemu slična, i koji su njegovi saradnici u organizaciji stvari. Ali na trećem mestu, posle bogova, dolaze heroji, koji su primili snagu od najvećeg bića, i zato ne mogu biti odvedeni u zlo. Oni okružuju Boga kao hor; večno su dobri i večno ozareni. Tek na četvrto mesto dolaze ljudi, koji su manji od bogova jer su smrtni.
    – Herakle je napravio dvanaest čudesa koja su sva učinjena za dobro ljudi, i zato je Herakle najveći heroj antičkog sveta. I Tezej i Belerofont su isto tako heroji oslobodioci. – Naš je Obilić heroj oslobodilac, dakle, heroj sveštenog karaktera. Svi kosovski heroji su istog roda. Kod Troje ratuju sve ahajske vojske, i ceo grčki svet i svi grčki bogovi, zbog jedne lepe Jelene; rat između Tebe i Fokeje bio je isto tako zbog otmice lepe Tebanke Teano; a između Fokejanaca i Kireanaca zbog lepe Megiste. Međutim, na Kosovu se biju vojske srpske za ideju nebesku protiv ideje zemaljske. Na Kosovu su se borile ne samo dve vojske, nego i dve ideje: evropska protiv azijske, hrišćanska protiv nehrišćanske, ideja prava protiv ideje sile. Lazarevo carstvo nebesko, to je ideja o slobodi. Da se naša vojska odmah pokorila Sultanu i Antihristu, to bi bila pobeda zemaljskog carstva nad nebeskim.
    Heroizam, to je snaga u kojoj ratuje božanstvo dobra protiv božanstva zla, Bog protiv Sotone, pravda protiv nepravde. Herojstvo i hrabrost nisu jedno isto: hrabrost može biti bez herojstva ali herojstvo sadrži u sebi oboje: i hrabrost koja je slepa sila prirode, i ideju koja je sila svesnog i dobrog genija.
    Ima momenata kad mnoge i najveće odlike čovekove postanu izlišne, a kad život traži od čoveka samo snagu železnog karaktera. Ima i momenata kad se više ne misli kako će se živeti, nego u kakvoj će se lepoti umreti. Heroj je pre svega karakter. Instinkt za život, koji je urođen čoveku, postane u njemu manji i slabiji nego čovekova ljubav za ideal, koja, međutim, čoveku nije urođena, nego samo stvorena istorijom. Ima ljudi koji se ne boje smrti, jer nemaju ideju o smrti; ili koji umiru lako, jer su očajnici; ili poginu svojevoljno, jer nemaju osećanje ljubavi za život. Zato se umire često bez velikog bola za životom, mada je ljubav za život usađena u instinkt. Hrabrosti su zato raznovrsne. Ima ljudi koji su hrabriji pred smrću nego pred životom. Ima i ljudi koji radije umru za jednu zabludu, nego što htednu da žive za jednu ideju.
    Ima dakle heroja i heroja, a ima kukavica i kukavica. Niko nije do kraja ni jedno ni drugo. Prema tome herojstvo ne znači hrabrost trenutnog pregnuća, nego neograničena predanost ideji. Ovo može biti ideja o otadžbini, ili ideja o veri, ili ideja o društvu, ili, najzad, ideja o svojoj porodici, domaćem miru, ljubavi za jednu ženu. Ali čovečanstvo zove herojima samo one velike duhove koji su umrli za najviši smisao o dobru, a to je ideja za koju se bore njegovi sunarodnici. Ovo je najčešće ideal o otadžbini i veri. Naš heroj Lazar je jedan od najvećih i najlepše izgrađenih heroja čovečanstva, zato jer se borio za taj dvostruki ideal koji je on zvao nebeskim carstvom.
    – Postoji razlika između ideala i fikcije, za koje ljudi umiru često sa istom lakoćom. Ideal, to je jedno saznanje o najvišoj istini; a fikcija, to je samo pusta mašta. Ka idealu se ide pameću i naukom, a ka fikciji se ide strašću i perverzijom. Heroj umire samo za ideal. Zato hrabrost mora da ima plemenit i nesebičan cilj da bi se zvala herojstvom. Samo je takva hrabrost svesna i božanska; a drukčija hrabrost je samo nesvesna i životinjska sila. Srpski je heroj Lazar koji gine za veru, i Miloš koji gine za svoju vojničku čast, i Marko koji umire od zamora što se celog veka borio braneći nejake. Heroj hrišćanstva je mučenik.